Od kada pratim i pamtim, nije se desilo da konkurs Filmskog centra Srbije prođe bez skandala. Što bi se reklo: kakva kultura, takvi i običaji, a nameštanje konkursa za dodelu javnih sredstava deo je naše tradicije, taman koliko i folklorne igre. Sem toga, nema filma bez drame, pa šta bi drugo mogli da rade svi ti filmski umetnici, sem da od svega naprave dramu?! Pri tome, gas dodaju i mediji, koji sve manje prate kulturu, ali skandale iz sfere kulture vide ko priliku za engagement, pa tako odjeci i reagovanja na rezultate konkursa FCS-a obično dobiju više pažnje nego ijedan film.
Procenat budžeta koji Republika Srbija opredeljuje za kulturu i dalje je manji od jedan, a sve što se množi s nulom, u rezultatu ostaje – nula. Tako kultura više ne zanima ni same ministre kulture, koji se za ovu funkciju izgleda i biraju po principu: što manje znaš, to manje boli, pa gledaj da se što manje mešaš u svoj resor i svoje poslove!
Na kraju, treba reći da su rezultati ovogodišnjeg konkursa objavljeni 10. jula. To nije bilo tako davno, ali s prosečnom brzinom produkcije katastrofalnih vesti, u čemu je Srbija apsolutni lider u regionu, čini se da je 10. jul bio u prošlom veku. Drugim rečima: imamo mi i mnogo većih problema, koje sigurno nećemo rešiti… Pa, vredi li onda uopšte trošiti reči na jedan standardno namešten konkurs i da l’ je iko stvarno iznenađen rezultatima ovog konkursa?
Da li je ikome čudno što se skoro sva sredstva dodeljuju produkcijskoj kući Laze Ristovskog, a što se kusur od njegovog filma koristi da se namire još neka trojica autora, čija imena – uz dužno poštovanje – ne zvuče previše poznato, čak ni u usko stručnim krugovima? Pitanje je retoričko.
Kako smo ovo normalizovali
Pravo pitanje moglo bi biti: kako smo ovo normalizovali, a odgovor ćete pronaći u prvim odeljcima ovog teksta. Shvatimo, zato, ovaj osvrt na domaću kinematografiju, s istom ozbiljnošću s kojom su članovi komisije pristupili svom radnom zadatku. Dakle, bez ozbiljnosti… Njihov zadatak je bio lakši, samim tim što ne odlučuju, nego potpisuju, legitimišu i obrazlažu odluke koje se donose s istog mesta s koga i sve druge odluke, najverovatnije i mnogo pre nego što je komisija i formirana.
Zato će fokus ovog teksta biti na zvaničnom obrazloženju, a tu se članovima komisije mora priznati originalnost… jer, sve smo videli i sve već znamo, ali se ipak retko desi da jedan zvaničan dokument iz oblasti kulture pruži toliko „kvalitetan kontent“ za estradno-zabavne rubrike tabloida.
Komisija FCS obrazlaže zvanične državne odluke o finansiranju igranih filmova sa olimpskih visina, lagano pljuckajući dole na projekte koje potpisuju Srdan Golubović, Slobodan Skerlić, Ivan Ikić, Vladimir Tagić, Maja Uzelac, Danilo Bećković, Darko Nikolić… i Zdravko Šotra… pa čak i Radoš Bajić
Da bi se napravio medijima toliko potrebni skandal, ove godine bilo je dovoljno samo preneti obrazloženje, u kom komisija daje „mudre“, patronizujuće preporuke autorima. Posebno je zabavno ono kad Srdanu Goluboviću preporučuju da pogleda film Lepa sela lepo gore (jer ga sigurno nije gledao ili zbog toga što je jedan od članova komisije učestvovao u ovom filmu, pa može da podeli insajderske uvide u različite faze razvoja scenarija?)
U belešci o projektu Danila Bećkovića piše se o „nekim evropskim fondovima“ koji već godinama „surovo nameću političke i društvene ideje“… Dalje se navodi kako Bećkovićev projekat nije jedan od takvih, ali to i dalje ne znači da će biti podržan. Evropski fondovi, dakle, nisu tema, al’ što da ne kažemo kako su zli?!
Maja Pelević je „besprekorno uradila posao“ adaptacije poznatog italijanskog filma, ali što bi to naša publika gledala „sem da ne mora da se muči sa titlovima“.
Filmu Slobodana Skerlića glavna je zamerka to što je hrvatski kratki film na istu temu nagrađen u Kanu, a filmu Darka Nikolića tema iz devedesetih, što samo po sebi ne doprinosi „napretku filmskog fonda“. Kao dobra strana filma Ivana Ikića izdvajaju se „važne teme“, a kao loša „atraktivnost teme koja po mišljenju komisije nije u ovom trenutku nešto što bi oplemenilo filmski jezik“ – šta god to značilo.
Osim što je anahrono, konfuzno i opterećeno „vickastim“ zapažanjima komisije, saopštenje je uvredljivo i zbog „ptičje perspektive“ koju komisija zauzima, gledajući dole, na „jad i bedu“ konteksta srpske kinematografije, kao da nisu i sami deo tog konteksta i kao da Filmski centar Srbije, u čije ime govore – nema odgovornost, ni prema autorima, ni prema stanju u srpskoj kinematografiji.
Ko je u ovoj komisiji
Zato se postavlja pitanje: ko je u ovoj komisiji? Koji to neosporni autoriteti polivaju ovo patronizujuće saopštenje po glavama naših mučenih filmadžija?
Prva stvar koja upada u oči, jeste to da su svi muškarci. Isto se odnosi i na autore izabranih projekata.
Dakle, petorica „frajera“ potpisuju izbor devetorice partijskih drugova i ovo niko nije primetio, niti je ikome palo na pamet da konkurs analizira iz rodne perspektive. Ona je neizbežna, kad se u vidu ima činjenica da žene čine veći procenat ukupnog stanovništva Srbije, veći procenat broja radnika i radnica u kulturi, ali i znatno veći procenat filmske i bioskopske publike.
Na ovom konkursu, žena nema – osim u „damskom salonu“ odbijenih, što stvara utisak da je kinematografija ekskluzivno momački klub, otprilike kao i Sinod Srpske pravoslavne crkve.
Rodna ravnopravnost proklamovana Ustavom – ćuti i gledaj u pod… a za to vreme, mi možemo da pogledamo na Guglu ko su članovi konkursne komisije, izabrani iz redova uglednih filmskih radnika.
Dva su imena opšte poznata. Milorad Milinković je reditelj i scenarista, najširoj javnosti poznat kao tragač iz TV kviza Potera. Milinković je u ovoj ekipi nesumnjivi autoritet, jer čovek zaista snima filmove, od kojih su neki čak i gledljivi. Od poznatih ličnosti, tu je i Nikola Pejaković – glumac, reditelj i kantautor, koji je nedavno dao javnu podršku SNS-u… Dalje: Marko Novaković, odgovorni urednik Dramskog i serijskog programa RTS-a. U biografiji, između ostalog, navodi da je režirao šou-programe X faktor i Ja imam talenat, kao i nastupe Željka Joksimovića, Sergeja Ćetkovića i Sanje Vučić, u okviru izbora Pesme za Evroviziju. Tu je i Jovan Marković, superuspešni producent više nastavaka Žikine dinastije i scenarista filmova sa Lepom Brenom u glavnoj ulozi. Na kraju, stižemo i do imena Igor Onič, ali tu ni sam Gugl ne ume mnogo da nam kaže… Ako sam dobro shvatila, ovaj ugledni kolega se bavi produkcijom ili možda distribucijom.
U svakom slučaju, komisija u ovom sastavu obrazlaže zvanične državne odluke o finansiranju igranih filmova, sa olimpskih visina, lagano pljuckajući dole na projekte koje potpisuju: Srdan Golubović, Slobodan Skerlić, Ivan Ikić, Vladimir Tagić, Maja Pelević, Maja Uzelac, Danilo Bećković, Darko Nikolić, Dimitrije Vojnov… kao i Zdravko Šotra… pa čak i Radoš Bajić – ovoga puta u nemilosti, verovatno zbog smanjenog angažmana u predizbornoj kampanji… i mnogi drugi filmski reditelji, rediteljke i scenaristi.
Bez obzira na to da li volite njihove filmove i javni rad, za navedene autore i autorke ipak vam nije potreban Gugl, jer to su reditelji, rediteljke, scenaristi i scenaristkinje iz Srbije, pa kakvi god da su oni – Srbija nema druge… i institucija kakva je Filmski centar Srbije u najmanju ruku ne bi trebalo da im se obraća s omalovažavanjem.
Javno omalovažavanje posledica je populizma
Zato se ponovo postavlja pitanje: kako smo ovo normalizovali, a dobar odgovor postoji i u poznatoj tezi da sva autokratska društva liče na svoje vladare. Javno omalovažavanje, u svim sferama društva, posledica je populizma, na onom mestu s kog se donose odluke: o kopanju litijuma ili finansiranju filmova.
Sve su odluke sa istog mesta, pa zato liče jedne na druge: sve su skandalozne, šokantne, strašne… i sve se skandalozno brzo zaborave, jer stižu nove, još skandaloznije.