Čini mi se da sam nadahnuti prorok
I čujte što ću, izdišući, reći:
Viljem Šekspir, Ričard Drugi
(prevod Živojin Simić i Sima Pandurović)
Posle desetak godina manje ili više redovnih dramsko-kolumnističkih analiza srpskih i globalnih društveno-političkih pojava, ne smatram, a pogotovo ne tvrdim, da razumem bilo šta. Kako god, subjektivno sam ubeđen da je Kolinda Grabar Kitarović prestala biti predsednica Hrvatske dan nakon finala svetskog prvenstva u fudbalu 2018. i samo su se čekali sledeći izbori da bi se to i ozvaničilo. Petnaest minuta kliberećeg grljenja i cmakanja s fudbalerima na pljusku, u mokrom dresu, bila je slika koja je načinila iskrivljenje rodoljublja ka cirkusantstvu. Da, bila je Kolinda komična i ranije, ta „mesareva kći“ čiji je nadimak bio u isto vreme i posprdan i funkcionalan. Nije isto kada ste američka kantri pevačica („rudareva kći“ Loreta Lin) i predsednica države, no, Kolindin identitet je vrištao „jedna sam od vas“ (primećujete da mi je nekako prirodnije da navodim njeno ime, bez prezimena, kao da se znamo) i to je jedno vreme obavljalo posao. A onda, jedan od deset njenih glasača sa izbora 2014. godine je 2020. godine rešio da ostane kod kuće. Bilo je u međuvremenu i korupcije u vladajućoj političkoj grupaciji, i prirodnog društvenog nagona za promenom uprave, i svega drugog što krasi ili opterećuje države koje se baziraju na demokratskom uređenju. Ipak, kao da je taj iznad svega bizaran prizor tokom pljuska u Moskvi nagnao ključni procenat Kolindinih glasača da pomisli: „ova žena me bruka“. Niko nije mogao predvideti da će njen naslednik direktno uroniti u svet zaražen korona virusom – stresni period koji će, možda, dotičnog predsednika trajno izmestiti iz staloženog stanja – ali nije nemoguće da je „jedan od deset“ HDZ-ovih/Kolindinih glasača podsvesno zaključio kako neko ko u toj meri nema osećaj za meru nije najidealnija osoba za predstavljanje zajednice tokom bilo čega globalno ili lokalno anksioznog što bi moglo uslediti.
Ta Engleska i Partigejt će ostati kao dramski dokumenti vremena, izvedeni na makro i mikro planu, dok se neke balkanske nacije moraju zadovoljiti neiskrivljenom stvarnošću skandaloznih arhivskih snimaka sa finala svetskih prvenstava. A neke nemaju ni izbore
Izbori, tamo gde ih ima, materijalizuju takve masovne podsvesne osećaje, a u Evropi smo proteklih nedelja svedočili paničnoj, mada za sada uspešnoj odbrani (Francuska) i nezadrživom napadu kao posledicom kažnjavanja (Engleska). Kažnjavanja za šta? Ili, pre, koga? Da li je Boris Džonson samo još jedan od medijskih pajaca koji u eri „infotejnmenta“ bivaju istureni u prve stranačke redove kako bi, pre izbornog procesa, bila izborena magija popkulturne prepoznatljivosti? Ili se radi o tragičnoj figuri, obrazovanom i inteligentnom čoveku koji se nije mogao odupreti prvo egzibicionističkom porivu, pa zatim opoju moći? Pogledaćemo unazad, ka nedovoljno primećenoj seriji sa kraja 2022. godine i TV drami premijerno emitovanoj godinu dana kasnije, koje najavljuju i pojašnjavaju ono što će se nedavno dogoditi na engleskim parlamentarnim izborima.
Kenet Brana u seriji Ta Engleska (This England; autori Majkl Vinterbotom i Kiron Kvirk; 2022, Sky) Borisa Džonsona tumači očekivano besprekorno, tačno prateći način na koji je on scenaristički osmišljen – što liku, osim uvažavanja, donosi i ugao razumne, samim tim i opasnije osude. Džonson je, jasno, od samog rođenja bio „jedan od momaka“. Elitni internati, diplome Itona i Oksforda, novinarstvo na najvišem nivou, gotovo usputno uzdizanje u hijerarhiji Konzervativne partije kojoj je pristupio prateći svoje pozicije evroskepticizma izgrađene dok je bio briselski dopisnik Dejli telegrafa – sve to ga je akumulativno dovelo prvo do pozicije dugogodišnjeg gradonačelnika Londona, pa zatim do uloge jednog od glavnih glasnogovornika Bregzita.
Krajem 2019. godine trijumfalno postaje stanar premijerske rezidencije, u društvu nove, mlade devojke. „Zar nisi umoran?“, pita ga Keri (Ofelija Lavibond, o kojoj će još biti reči) prve večeri u spavaćoj sobi novog doma, na šta Džonson odgovara: „Nikad! Moć je afrodizijak, a apsolutna moć je apsolutno afrodizijastična“. Odmah smo izloženi dihotomiji, glavnom junaku koji je spoj direktne i ironijske lascivnosti, izražene na maštovit način (zbog čega mu je, uostalom, takav nastup godinama i polazio za rukom). No, Kenet Brana je to, i definitivno smo – na kraju krajeva, još od naslova – na šekspirovskoj teritoriji. Džonson je, stoga, glavni lik tragedije, dok bi antagonista, neka vrsta savremenog Jaga, bio Dominik Kamings (Sajmon Pejsli Dej), ideolog iz senke koji premijerovu kancelariju, tj. službu vlade, želi pretvoriti u mešavinu marketinške agencije i IT „haba“.
Žovijalni Džonson na koncu postaje „lirovska“ figura sa – za razliku od Kamingsa – svešću o sopstvenim nedostacima i praznini kampanjskih fraza koje je nekada davno smatrao jednakim političkom programu
Svojoj radnoj snazi se obraća na ovaj način: „Da vam predstavim dvojicu novih ljudi. Bene, ustani. Ben je genije za obradu podataka. On je razlog zašto smo pobedili na referendumu, i razlog zašto smo pobedili na izborima. Morate-da-razumete-podatke. To je ono što svi ti idioti koji pišu o politici ne kapiraju. Misle da se izveštavanje sastoji od stajanja ispred vestminsterske palate i razgovaranja sa nekakvim političarem. Zato-ništa-ne-razumeju. Endrju, ustani. Endrju je ‘superpredviđač’. On je mislilac, upravo tip mislioca kakav nam je potreban da bismo razmrdali ovo mesto. Nauka, podaci i politika zasnovana na dokazima biće u srži svega što budemo radili.“ Srž serije Ta Engleska, pak, između ostalog ispunjava sukob Džonsonove toplote i Kamingsove ledenosti koji verovatno ne bi u toj meri došao do izražaja da se nije desio kovid-19.
Slogan kampanje za Bregzit „Vrati kontrolu“ („Take Back Control“) gađao je kako emotivne, tako individualističke crte primalaca, da bi proleće 2020. godine iznova svima prikazalo da je moć i dalje u rukama privilegovane manjine, a kontrola nad sopstvenim životom nešto što se gubi preko noći, bila država čvrsto ili labavo povezana sa EU. Džonsonov štab luta, predvođen Kamingsom i njegovom opsesijom fokus grupama. U do tada nezabeleženim okolnostima, taj mag podataka svest o stvarnosti zamenjuje faličnom analizom svesti o stvarnosti. Što je najgore, i on i Džonson (čak i nakon što umalo nije umro od kovida), i celo njihovo okruženje, demonstriraju kastinsko ponašanje – njima je dozvoljeno ono što njihovim glasačima nije, što glasači (zanimljivo, ponajviše informisani od strane do tada režimu servilnih tabloida) vrlo dobro osećaju. Upravo osećaj koji je proizveo Bregzit sada se okreće protiv njegovih tvoraca.
Ta Engleska, počevši od kastinskog, govori o više vrsta procepa. Segment serije u kojem direktorka staračkog doma tokom prvog meseca pandemije svedoči smrti svih svojih štićenika pokazuje trijažu na koju je Džonsonova administracija bila primorana – kasnivši sa reakcijom, baveći se fokus grupama, analizom podataka i „superpredviđanjem“, novo plemstvo je u svojoj kuli od slonovače stvorilo jaz između ljudi koji zaslužuju i ne zaslužuju da ostanu živi. Procep između Kamingsa iz decembra 2019. i maja 2020. godine dubok je kao Marijanski rov, oslikavajući čoveka koji je, kakve li ironije, potpuno izgubio kontrolu. Neko ko je sebe izgradio kao – istina, nakon detaljne analize – donosioca rezultata, pretvara se u nadrifilozofa čija sma(t)ranja više nemaju nikakvu relevantost. Žovijalni Džonson na koncu postaje „lirovska“ figura sa – za razliku od Kamingsa – svešću o sopstvenim nedostacima i praznini kampanjskih fraza koje je nekada davno smatrao jednakim političkom programu. Koliko to ima veze sa istinskim Džonsonom ostaje da se pitamo, ali u prelepoj završnoj sceni Brana izgovara solilokvij umirućeg Džona od Gonta iz Ričarda Drugog, u poslednjih par vekova iskasapljen u cilju promocije jeftinog patriotizma. Dolazi Branin Džonson do kraja prve polovine monologa, do „Taj srećni soj ljudi, ovaj mali svet; Biser taj, srebrnim morem uokviren; To blagosloveno mesto, ta zemlja država, Engleska“. Zatim kaže, „obično se tu završi, i zaboravi ostatak“, ali on ne može jer sada razume poentu. „Englesku sada okružuje stid; Mastiljave mrlje, trule obveznice; Engleska, navikla da pobeđuje; Sramno je sada pobedila sebe; Ah, kada bi moj život nestao sa tim sramom; Kako bi srećna bila bliska smrt“. Keri, užasnuta Borisovim mračnjaštvom, kaže: „Ti nećeš umreti“, a on se, trgnut nazad u stvarnost, složi: „U pravu si, neću“. U toj lakonskoj replici je završni procep, između čoveka svesnog svoje grešnosti i političara namerenog da forsira marš, bežeći ili navaljujući, šta god, ali krećući se bez prestanka.
Vrhunac licemerstva nagoni našu junakinju da se iskupi pred svojim radničkim korenima, postane uzbunjivačica i pokrene lavinu koja će se završiti ostavkom Borisa Džonsona
Taj modus operandi biće konačno zaustavljen nakon događaja prikazanih u TV drami Partygate (Partygate; autor Džozef Bulman; 2023, Channel 4), tj. besramnih žurki koje su bivale organizovane u premijerskoj rezidenciji krajem 2020. godine. Ponovo sjajna Ofelija Lavibond, sada kao jedan od bitnih šrafova Kamingsovog političkog „haba“, glavnoj junakinji, provincijalki zaslepljenoj Džonsonovim nastupom retke privilegovane osobe u saglasju sa običnim čovekom iz naroda, kaže: „Ljudima su potrebna ograničenja. Dobro na njih reaguju i naš posao je da im ih obezbedimo. Ali ta ograničenja nisu za nas. Naše je samo da stvaramo pravila ponašanja, a ne i da ih se držimo. Nadam se da to razumeš…“.
Barem u dramskoj verziji događaja, taj vrhunac licemerstva nagoni našu junakinju da se iskupi pred svojim radničkim korenima, postane uzbunjivačica i pokrene lavinu koja će se završiti ostavkom Borisa Džonsona. Dve godine kasnije, nakon liberalno-kapitalističkog lutanja sledećih premijera (članova Džonsonove administracije), te neizlečive neusaglašenosti sa nestranačkim, pa time i pretežno socijaldemokratskim državnim sistemom, Konzervativna partija je oterana da kleči na kukuruzu u ćošku učionice. Ta Engleska i Partigejt će ostati kao dramski dokumenti vremena, izvedeni na makro i mikro planu, dok se neke balkanske nacije moraju zadovoljiti neiskrivljenom stvarnošću skandaloznih arhivskih snimaka sa finala svetskih prvenstava. A neke nemaju ni izbore…