Jedno se Donaldu Trampu mora priznati: čak i u najdramatičnijim okolnostima koje se daju zamisliti, njegova instinktivna sposobnost da medijski i politički eksploatiše svaku situaciju u kojoj se nađe bez premca je.
Bivši predsednik Sjedinjenih Država i kandidat Republikanske partije na novembarskim predsedničkim izborima u subotu predveče je, u okviru kampanje, držao govor u provincijskom gradiću Batleru, u Pensilvaniji, kada se iz (relativne) daljine začulo nekoliko hitaca. Jedan od njih Trampa je pogodio, ispostaviće se, u desno uho; veoma malo je, dakle, nedostajalo da bude ozbiljno, možda i fatalno ranjen. I nisu svi bili te sreće: jedna osoba preminula je na licu mesta, a još dvoje ljudi je teško ranjeno.
Ikonični prizor
Dovoljno priseban da se brzo sagne i uskoro sa svih strana zaštićen telima pripadnika Tajne službe, Tramp je potom, kako procedura nalaže, odmah evakuisan s lica mesta. Ali ne pre nego što je – agentima komplikujući zadatak – kroz tu masu tela koja su ga okruživala nekako provukao prvo ruku, pa onda i glavu, i visoko uzdignute pesnice povikao – „Borba, borba, borba!“
Što, naravno, fotoaparati i kamere medijskih ekipa i okupljenih pristalica, ionako sve vreme upereni ka bini, nisu propustili da registruju.
Treba ustanoviti kako je bilo moguće da se, i pored tolikog obezbeđenja koje se stara o bezbednosti bivšeg šefa države, 20-godišnjak naoružan poluautomatskom puškom nađe na krovu jedne od okolnih zgrada izvan perimetara bezbednosnog lanca i odatle otvori paljbu
I tako je, nakon prošlogodišnjeg „portreta“ nastalog u Atlanti, u Džordžiji – gde se suočava s jednom od optužnica za brojna nepočinstva koja mu se stavljaju na teret – kada ga je tamošnja policija za arhivu fotografisala kao i svako drugo sumnjivo lice, u pensilvanijskoj nedođiji nastao još jedan ikonični prizor koji će, van svake sumnje, biti maksimalno korišćen kako bi se ionako već visoko motivisani Trampovi birači dodatno narajcali da u novembru u što većem broju pohrle na biračka mesta.
Propust obezbeđenja
Ali to će biti tada. Sada prvo treba ustanoviti kako je bilo moguće da se, i pored tolikog obezbeđenja koje se stara o bezbednosti bivšeg a lako moguće i budućeg šefa države, 20-godišnjak naoružan poluautomatskom puškom AR-15, ubrzo identifikovan kao Tomas Metju Kruks iz Betel Parka, takođe u Pensilvaniji – nađe na krovu jedne od okolnih zgrada izvan perimetara bezbednosnog lanca i odatle otvori paljbu. A da pritom – kako je pred kamerom Bi-Bi-Sija smireno objašnjavao jedan očevidac, s pivom u ruci i živopisnom podvarijantom prepoznatljivog MAGA („Make America Great Again“) kačketa na glavi – Kruks čak nije ni ostao neprimećen neposredno pre nego što će zapucati.
Ni delić mogućih odgovora o motivima napada neće moći da ponudi atentator, koga su pripadnici tajne službe odmah likvidirali. I to će sigurno doprineti da na društvenim mrežama o pokušaju Trampovog ubistva budu plasirane svakojake teorije zavere
Naime, kako je ispričao ovaj Trampov pristalica, on i nekolicina drugih su sa mesta na kome su stajali uočili naoružanog Kruksa kako puzi po krovu i odmah alarmirali policajce u blizini, ali ovi to navodno nisu uzeli za ozbiljno. (Jedan bivši pripadnik američke tajne službe objasniće posle za istu televizijsku kuću da se obezbeđenje najviših aktuelnih i bivših zvaničnika sastoji od tri prstena, ali da u onom spoljnom po pravilu gotovo i nema pripadnika tajne službe, već ga uglavnom čine samo pripadnici lokalne i oblasne policije, nevični ovakvim situacijama – što možda barem delimično može da objasni izostanak pravovremene reakcije. Ko bi, je li, još očekivao da se nešto tako šokantno može dogoditi u Batleru, Pensilvanija?)
Era postistine
U svakom slučaju, ni delić mogućih odgovora neće moći da ponudi atentator, koga su pripadnici tajne službe odmah likvidirali. I to će sigurno doprineti da – u eri postistine u kojoj živimo – na društvenim mrežama i drugim medijskim septičkim jamama o pokušaju Trampovog ubistva budu plasirane svakojake teorije zavere. (U prvom onlajn oglašavanju posle atentata, Tramp nije krenuo tim putem, odajući priznanje pripadnicima službi bezbednosti na brzoj reakciji. Ali to ne znači nužno da će tako i ostati.) Ono što se zasad pouzdano zna jeste da je Kruks bio registrovani član Republikanske partije i da je pre tri i po godine donirao 15 dolara jednom progresivnom političkom akcionom komitetu (eng. skraćenica PAC) povezanom s Demokratskom partijom. Premalo da bi se na osnovu toga iznosio bilo kakav zaključak.
Opsesija oružjem
Ne treba, međutim, čekati rezultate istrage da bi se iznova konstatovalo ono što je o Americi i njenoj bolesnoj opsesiji oružjem već milion puta rečeno.
U zemlji u kojoj je tako lako doći u posed oružja velike vatrene moći, a pravo na njegovo posedovanje se smatra nepovredivim; u kojoj ionako praktično skoro pa nepostojećem sistemu zdravstvene i socijalne prevencije neprestano izmiču osobe s psihološkim problemima, mentalnim poremećajima i sklonošću ka nasilju; i u kojoj se i dalje, od jedne do druge savezne države, licemerno zabranjuju ili sakcionišu oblici ponašanja koji nikoga drugog ne ugrožavaju, ali zato nikome ozbiljno ne pada na pamet da stane na put permanentnoj proliferaciji naoružanja „za ličnu upotrebu“, bezumni činovi poput ovog najnovijeg nastaviće da se dešavaju – politički motivisani ili, češće, ne – i tu ama baš niko ništa ne može (a ako ćemo pravo, ni ne želi) da učini.
Prema pensilvanijskim zakonima, atentator još nije bio stekao ni pravo da popije pivo u kafani: morao je prvo da napuni 21 godinu. Ali je zato bio u prilici da uzme pušku i pokuša da ubije ni manje ni više nego bivšeg predsednika SAD
Prema pensilvanijskim zakonima, Kruks još nije bio stekao ni pravo da popije pivo u kafani: da bi to mogao, morao je prvo da napuni 21 godinu, koju neće dočekati. Ali je zato bio u prilici da uzme pušku – u trenutku nastanka ovog teksta još ne znamo čiju: svoju, očevu ili čiju već – i pokuša da ubije ni manje ni više nego bivšeg predsednika SAD, uspevši da usmrti nekog drugog i proćerda vlastiti život pre nego što ga je i započeo.
Američka tragedija je, ukratko, poput meksičkih telenovela: nema joj kraja.
