General JNA u penziji Milan Aksentijević, rođen 1935, u Kliničkom centru u Ljubljani upravo bije još jednu, ovoga puta najvažniju životnu bitku. A bilo ih je toliko. Ne, doduše, tako važnih ali, ipak, teških, mučnih, čak i sudbonosnih u minulih 89 godina. Počev od one kad je kao šestogodišnji klinac u Kragujevcu, 20. oktobra 1941, svedočio odvođenju oca, sveštenika i veroučitelja u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, Živojina, na stratište u Šumarice, na kojem je sutradan streljan, zajedno sa još skoro 3.000 svojih nedužnih sugrađana. Nije pomoglo ni to što je Živojin, uoči rafala, bacio sveštenički krst na nemačkog mitraljesca. Bolelo ga je i još boli i to što su u stradanju njegovog oca i ostalih Kragujevčana učestvovali i njegovi Šumadinci, pripadnici fašističkog Zbora Dimitrija Ljotića.
Nastavilo se smeštanjem u posleratna sirotišta, pošto je za vreme rata ostao i bez majke iz znamenite porodice šumadijskih bankara i političara Kojić. Svetlo na kraju tunela pojavilo se u prvoj polovini 50-tih, početkom vojnog službovanja u Sloveniju, gde je najpre, sa činom potporučnika, proveo tri meseca u rovovima oko Trsta.
Od delagata u Skupštini Slovenije do ukidanja svih ljudskih i građanskih prava
Usledila je potom sve ubrzanija obnova zemlje, u kojoj je Milan Aksentijević gradio i svoju karijeru, ali i državu, kako Jugoslaviju, tako i Sloveniju, u kojoj je zasnovao porodicu i do raspada SFRJ i otcepljenja Slovenije, 25. juna 1991, dogurao do čina pukovnika i načelnika Štaba zbornog okruga JNA Ljubljana. Pre prvih višestranačkih izbora, 1990. bio je izabran za delegata, prvog predstavnika JNA i Teritorijalne odbrane Slovenije u tadašnjoj Skupštini Socijalističke Republike Slovenije.
Aksentijević i danas plaća cenu svog delovanja u Skupštini Slovenije pre prvih višestranačkih izbora, u kojoj se, suprotno nastojanjima rukovodstva „dežele“ i planovima Miloševića i Tuđmana, borio za očuvanje zajedničke jugoslovenske države, makar i u konfederalnom obliku
Kafkijanski obrt usledio je nepune dve godine kasnije, kada mu je 11. januara 1992. slovenačko Ministarstvo unutrašnjih poslova oduzelo državljanstvo i izbrisalo ga iz registra stanovnika Slovenije, zbog navodnog učestvovanja u neprijateljskoj vojsci u agresiji na Sloveniju. Od tada, više od tri decenije traje „proces“, praktično politički i pravosudni progon, koji karakterišu razna ponižavanja, etiketiranja da je „izdajnik“ i „ratni zločinac“, oduzimanje boravišta, svih finansijskih prinadležnosti, pa čak i celokupne stečene imovine, tako da su mu ćerka, sin i supruga izbačeni iz stana u Ljubljani, a neki članovi porodice su promenili prezime da bi izbegli hajku i javni linč. Sve to praćeno je uskraćivanjem i svih drugih ljudskih i građanskih prava, a epskoj borbi, koju je započeo protiv birokratije u Sloveniji, kraj i ishod se ne naziru.
Istovremeno, u Srbiji njegov slučaj nailazi na nerazumevanje i ignorisanje, posebno u vreme Slobodana Miloševića, jer za tadašnju vlast nije bio „politički podoban“. Samo zahvaljujući pritisku međunarodne zajednice, nakon desetodnevnog štrajka glađu, uspeo je da izađe iz zatvora Remetinec, u kome je tamnovao dva i po meseca, od 13. septembra 1991, kada je uhapšen u Hrvatskoj.
Visoka cena za zalaganje da se sačuva Jugoslavija, makar i kao konfederacija
Bila je to i do dan danas ostala cena delovanja u Skupštini Slovenije u kojoj je, za razliku od rukovodstva „dežele“, ali i nasuprot planovima Slobodana Miloševića u Srbiji i Franje Tuđmana u Hrvatskoj, zastupao interese zaposlenih u JNA i borio se za očuvanje zajedničke države, makar i u konfederalnom obliku.
Deo slovenačke javnosti, posebno naklonjen desnici i višestrukom premijeru Janezu Janši nikada generalu Aksentijeviću nije oprostio njegovo političko delovanje. Naprotiv, kad je 1995. dobio vizu za 15-odnevnu turističku posetu porodici u Sloveniji, pojedini mediji i stranački prvaci, pre svih Janša i Zmago Jelinčič pokrenuli su novu hajku protiv „jugooficira i agresora Milana Aksentijevića“. Nije bilo mnogo bolje ni 2002, u šta u Ljubljani i drugim mestima u Sloveniji uverio i autor ovog teksta, pišući za Danas o agoniji skoro 26.000 građana Slovenije, koje su tamošnje vlasti u februaru 1992. izbrisale iz državljanstva i uskratile im sva prava. Radi se o ljudima koji su imali jugoslovensko i(li) državljanstvo drugih bivših jugoslovenskih republika, a prebivalište u Sloveniji i koji iz različitih razloga nisu iskoroistili šestomesečni rok da se prijave za slovenačko državljanstvo ili im je ta prijava, bez ikakvog obrazloženja, odbijena.
Rešenjem slovenačkog Ministarstva unutrašnjih poslova od 26. februara 1992, 25.671 građanin je preko noći izbrisan iz svih evidencija države Slovenije. Neki od njih su nam svedočili da su time bukvalno „izbrisani iz života“ i da su stekli status sudije tokom fudbalske utakmice – „sudija je vazduh“. Godinama im nisu pomogle ni presude Ustavnog suda Slovenije i Evropskog suda za ljudska prava u njihovu korist. Nisu pomogle ni Aksentijeviću, jer su slovenačke vlasti ignorisale i odluke najviših domaćih i evropskih sudskih instanci. Bivši predsednik Slovenije Borut Pahor 2022, ipak, javno se izvinio svim izbrisanim sugrađanima zbog dugogodišnje golgote koju su preživeli. Hiljadama njih, status je, u međuvremenu, rešen.
25.671 građanin
je u februaru 1992. izbrisan iz državljanstva Slovenije, a hiljadama njih status je rešen tek nakon što im se bivši predsednik Borut Pahor javno izvinio zbog dugogodišnje golgote koju su preživeli
Ovih dana, 11. jula u Okružnom sudu u Ljubljani bilo je zakazano ročište po tužbi Aksentijevića protiv kompanije Nova hiša, u okviru koje deluje portal na kome su 6, 7. i 8 decembra 2020. objavljena tri komentara na zahtev jedne od najznačajnijih slovenačkih intelektualki Spomenke Hribar tadašnjem predsedniku Borutu Pahoru da se Aksentijeviću vrate nezakonito oduzeto slovenačko državljanstvo i uskraćena ljudska i građanska prava. Aksentijević smatra da se u tim komentarima neistinama i lažima o njemu (agresor, pripadnik neprijateljske i okupatorske vojske, izdajnik, član operativnog štaba 14. korpusa JNA, deo totalitarnog komunističkog režima i slično) podstiču mržnja, nasilje i netrpeljivost, zasnovana na verskoj ili etničkoj pripadnosti, što je krivično delo po članu 63. Ustava Slovenije. To ročište je, međutim, odloženo jer je pre njega Aksentijević hitno prebačen na lečenje u ljubljanski Klinički centar.
Bitka za istinu u moru laži
Advokatska kancelarija Matoz iz Kopra, koja zastupa kompaniju Nova hiša, smatra da Aksentijević kao javna ličnost ne može da „očekuju privatnost“ i poziva se na slobodu izražavanja i govora autora tekstova, garantovane Ustavom Slovenije i članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama.
„Tužilac je javna ličnost, koja je bila aktivna u vreme osamostaljivanja Slovenije. Bio je zaposlen u JNA, javno je izražavao svoje mišljenje po pitanju osamostaljivanja Slovenije. To što je radio opšte je poznato, a o njemu se više od 20 godina govori i piše u svim medijima“, navodi se, između ostalog, u odgovoru Matoza na tužbu i ponavlja da je Aksentijević bio delegat JNA (on tvrdi da je bio predstavnik zaposlenih u JNA) u Skupštini SR Slovenije i da se nije odazvao pozivu tadašnjeg predsednika Slovenije 27. juna 1991. starešinama i civilnim licima da napuste JNA.
Na primedbe da se 27. juna 1991. nije odazvao pozivu predsednika Slovenije da napusti JNA, Aksentijević odgovara da je 7. jula te godine, Brionskim sporazumom okončan sukob u Sloveniji i na tri meseca suspendovane sve aktivnosti koje proizilaze iz proglašene nezavisnosti Slovenije i Hrvatske
Aksentijević uzvraća da je 7. jula te godine stupio na snagu Brionski sporazum kojim je okončan sukob u Sloveniji i kojim je trebalo da na rok od tri meseca da budu suspendovane sve aktivnosti koje proizilaze iz proglašene nezavisnosti Slovenije i Hrvatske.
U odgovoru Matoza apostrofira se i da je bio član Operativne komande 14. Korpusa JNA, koji je vojno delovao u Sloveniji u vreme oružanih sukoba u toj bivšoj jugoslovenskoj republici i da je 15. oktobra 1991. sa tom komandom, prekomandovan u Zagreb.
„Dve laži u jednoj rečenici. Nikada nisam bio član Operativne komande 14. korpusa JNA i nikada sa njim nisam prekomandovan u Zagreb. Ova laž je ponižavajuća i uvredljiva, sa ciljem da obmane, ocrni i izazove mržnju stanovnika Slovenije prema Srbinu Milanu Aksentijeviću“, odgovara penzionisani general na navode pravnih zastupnia Nove hiše. U prilog tome navodi presudu Okružnog suda u Ljubljani od 17. februara 2017, kojom se nedvosmisleno dokazuje da je Aksentijević „u toku rata za Sloveniju bio načelnik Štaba zbornog okruga Ljubljana i vojne zone Garnizona Ljubljana, a da nije bio član Operativne komande 14. korpusa JNA“, koji je vodio vojne operacije JNA u Sloveniji 1991.
Dve laži u jednoj rečenici. Nikada nisam bio član Operativne komande 14. korpusa JNA i nikada sa njim nisam prekomandovan u Zagreb, tvrdi penzionisani general i podseća na presudu Okružnog suda u Ljubljani od 17. februara 2017. da je u toku rata u Sloveniji bio načelnik Štaba zbornog okruga Ljubljana i vojne zone Garnizona Ljubljana
Aksentijević dodaje da je JNA bila regularna vojska međunarodno priznate države SFRJ. Prema Brionskom sporazumu, koji je prihvatila i Skupština Slovenije i čije je važenje prestalo 7. oktobra 1991, JNA je legalno bila u Sloveniji sve do prelaska u druge delove Jugoslavije. Nakon odlaska iz Slovenije, Aksentijević je sa činom generala, od jula do decembra 1991. bio pomoćnik komandatna Pete armijske oblasti JNA za moral i pravna pitanja i na toj funkciji je i bio i zarobljen i utamničen u Hrvatskoj. Ukazom nadležnih, od početka 1992. do marta te godine bio je načelnik Koordinacionog tima JNA za saradnju sa mirovnim snagama UN u Sarajevu.
Zašto su Spomenki Hribar kritičari dodali Diklić, prezime njenog oca, stradalog u Glavnjači
Na stavove advokatske kancelarije Matoz reagovala je i slovenačka književnica i sociološkinja Spomenka Hribar, koja je 90-tih prošloga veka slovila za prvu damu slovenačke demokratske opozicije i glas „slovenačkog proleća“. Ona ističe da onima koji se u odbrani optuženog portala pozivaju na slobodu mišljenja i govora, ni na kraj pameti ne pada da i general Aksentijević ima pravo na slobodu govora i mišljenja. Posebno, jer je govorio u Skupštini Slovenije i, uz to, još uvek ponavljaju da je bio protiv samostalnosti Slovenije, kao da je to bilo političko krivično delo!
„Milan Aksentijević je u Skupštini Slovenije problematizirao osamotaljenje Slovenije, posebno sudbine ostalih jugoslovenskih republika. Bio je delegat izabran od zaposlenih u JNA i Teritorijalnoj odbrani Slovenije i zastupao je legitimne interese svoje izborne baze, što je politički i moralno bio dužan. I zato je, zbog njegovog rada i aktivnosti u Skupštini, počela da se odvija njegova zla sudbina. Za slovenačka shvatanja, kao slovenački državljanin, izabrao je krivi put“, naglašava Hribar.
Onima koji se pozivaju na slobodu mišljenja i govora, ni na kraj pameti ne pada da i general Aksentijević ima pravo na slobodu govora i mišljenja, a još je govorio u Skupštini Slovenije. Uz to, još uvek ponavljaju da je bio protiv samostalnosti Slovenije, kao da je to bilo političko krivično delo – Spomenka Hribar
Na isti način se, dodaje, i danas, 33 godine kasnije opravdava oduzimanje slovenačkog državljanstva, stana, prava na penziju – svega što je pripadalo Aksentijeviću dok je nekada živeo normalno u Sloveniji. Sve to događa mu se zbog političkog stava i govora u Skupštini Slovenije, navodi Hribar, koja je na proslavi 30. godišnjice sporazuma svih stranaka o zajedničkom nastupu na referendumu za osamostaljenje Slovenije javno od tadašnjeg predsednika Boruta Pahora zatražila da se Aksentijeviću vrate državljanstvo Slovenije i sva prava koja mu po tom osnovu pripadaju.
To je, međutim, bio povod za novu hajku, ne samo protiv Aksentijevića, već i Spomenke Hribar, kojoj su u jednom od objavljenih tekstova dodali i prezime Diklić, po ocu Radenku Dikliću, koji je 1942. preminuo u beogradskoj Glavnjači, zatvoru za protivnike kvislinškog režima Milana Nedića. Ona, pak, kaže da je ponosna na oca, ali da se nikada nije potpisivala kao Spomenka Diklić Hribar, dok oduzimanje državljanstva Aksentijeviću smatra „sramotom“ Republike Slovenije.
„Oduzimanje državljanstva i postupanje slovenačkih vlasti i dela javnosti prema generalu Aksentijeviću iritira me već desetinama godina. Sa njim se bavim, ne samo zato što mi je bio delegatski kolega i ne samo radi njega samog, već pre svega zato da bi naša država, za koju sam se i lično borila, postala legitimna, pravedna, prijatna prema svojim državljanima i svim stanovnicima Slovenije! Za to i stvaranje takvog stanja, odgovorna je državna uprava, kao i, na poseban način, sudstvo – čuvar istine i pravde. I, tu se počinje – kod ispravljanja nepravdi, posebno onih koje je skrivilo samo sudstvo“, poručuje Spomenka Hribar.
Ostaje da se vidi da li će je ovoga puta slovenačka javnost i nadležni organi čuti.
