Konzularni rad mi je pružio priliku da sagledam one aspekte svakodnevnog života ukrajinskih žena u Srbiji, koje je u drugim uslovima teško razmotriti, a još manje o tome dublje razmisliti. U potrazi za odgovorima sam odlučila da porazgovaram sa Ukrajinkama koje su došle u Srbiju u raznim vremenima i pod raznim okolnostima. Sa svakom od njih vodili smo jedan iskren razgovor i svaka od njih imala je šta da mi kaže. Mozaik njihovih odgovora kao i način razmišljanja naših žena me je naterao da ponovo razmislim. Dakle, Ukrajinka u Srbiji i njen život ovde, u Srbiji, na Balkanu, kakav je on i šta ga čine? Da li moramo da se fokusiramo na patrijarhat i matrijarhat ili ipak da tražimo dodirne tačke?
Da li moramo istaći uticaj propagande i politike na onu ćeliju društva zvanu brak i analizirati za čitaoca komplikacije mešovitih brakova između Srba i Ukrajinki, ili ipak pokušati prikazati višestruku prirodu izbora životnih perspektiva i prioriteta naših žena na ovim prostorima. Prema konačnim rezultatima popisa 2022. Republičkog zavoda za statistiku 3.969 osoba izjasnili su se kao Ukrajinci, među njima je 2402 žena. Od početka rata u Ukrajini kroz Srbiju je prošlo preko 350.000 hiljada Ukrajinaca, više od 58.000 hiljada prijavili svoj boravak, a malo više od 8.000 hiljada borave na privatnim adresama. Većina njih su žene.
Dok se sve posmatra kroz ružičaste naočare, niko ne razmišlja ni o pitanjima državljanstva dece u mešovitim brakovima niti o dokumentima, niti ostalim manje zanimljivim pitanjima vezanim za kompleksnosti života u inostranstvu
„Znaš, moji odnosi sa ukrajinskim muškarcima su bili takvi, kako da ti ih opišem, većinom abjuzivni“, kaže moja sagovornica, žena nekoliko godina mlađa od mene koja radi kao frilenser: „Nisam planirala vezu sa strancem, a kamoli sa Srbinom!“. Moram da priznam, da većinu Ukrajinki u Srbiju zaista dovodi ono što se zove ljubav. Ova tradicija seže još u doba komunizma, kada je šarmantne Jugoslovene posao vodio u Istočnu Evropu. Retko ko od njih se vraćao kući bez supruge Ukrajinke, koje su, kako kažu lepe, doterane, pametne i znaju da brinu o muškarcu. Ti su brakovi iz davnih 80-h godina prošlog veka bili većinom srećni i dalje traju. Za nas tamo, iza „gvozdene zavese“, Jugoslavija je bila pravi Zapad.
Jugoslovenske cipele, poput jugoslovenskih muškaraca, visokih i zgodnih, koji znaju da se udvaraju i brinu (a moje sagovornice se potpuno slažu po ovom pitanju) bile su veoma cenjene u sivoj beznađi konfrontacije sa Zapadom i siromašnih devedesetih koje su došle posle. Kada je zavesa pala, granice su bile otvorene i hiljade Ukrajinki otputovale su u inostranstvo tražeći drugi srećniji život. Zemlje bivše Jugoslavije nisu postale izuzetak, a naročito Srbija. Zašto? Odgovor na ovo jednostavno pitanje nalazi se na površini: pre svega smo dva bliska slovenska naroda (nećemo da mešamo sa braćom), Evropljani smo čak i ako se naše zemlje nalaze na jugo-istočnoj i istočnoj granici evropskog kontinenta. Mi smo pravoslavci i bez obzira na raznoliku savremenost zajednička proslava, recimo Uskrsa, ipak doprinosi zbližavanju. Preživeli smo komunizam, pokušavamo da izađemo iz tranzicije, a danas i mi Ukrajinci, nažalost, imamo i iskustvo rata. Dakle, čini se, da su nama oduvek bili na raspolaganju najbolji mogući inputi za dug i srećan zajednički život.
Srpsko gostoprimstvo i konzervatizam
Razgovor sa drugom sagovornicom je bio veoma dug, i nimalo jednostavan: ili nije htela da odgovora na moja pitanja, ili nije razumela šta ja zapravo tražim od nje. Ima 53 godine i živi u Beogradu, gde ju je život odveo posle smrti njenog prvog muža Jugoslovena. Ostvarena je u poslu, vodi svoj biznis a ima i novu vezu. Ne želeći da se predam, nastavila sam da je pitam o problemima i teškoćama života u ovom delu Evrope za Ukrajinke, stereotipima i problemima u međuljudskim odnosima. Nakon malo razmišljanja rekla je: „Znaš , kada je moj muž preminuo bila sam očajna, ali pomislila sam da ipak imam sreće, jer smo zajedno imali 32 godine srećnog braka!“.
Nažalost, dosta brakova između naših državljana nisu uspešni, a razvod se često ne završava u korist Ukrajinke po pitanju starateljstva nad maloletnon decom. Dok se sve posmatra kroz ružičaste naočare, niko ne razmišlja ni o pitanjima državljanstva dece u mešovitim brakovima niti o dokumentima, niti ostalim manje zanimljivim pitanjima vezanim za kompleksnosti života u inostranstvu. Jeste, svaka od mojih sagovornica istaknula da su Srbi veoma otvoreni i neverovatno gostoprimivi, uvek su spremni da pomognu. Sa druge strane ogledala se nalazi tradicionalizam srpskog društva i u neku ruku konzervatizam, vezanost za rod i generalno sveta uloga oca porodice što vrši ogroman pritisak na Ukrajinke, mada potvrđuju da je matrijarhat jeste eminence grise u srpskom društvu. „Kad smo ušli u fazu ravoda, svi su stali na stranu svekra koji mi nije oprostio što sam odlučila da preko suda dobijem alimentaciju“, kaže mi moja vršnjakinja koja je dobila starateljstvo, alimentaciju i nakon razvoda ostala da živi i radi u Srbiji. Došla je ovde pre trinaest godina, udala se, rodila je sina a uspela je da se i poslovno ostvari, ali recimo, njena svekrva koja se i sama razvela sa suprugom je nije podržala prilikom razvoda, istina je ako nisi sa nama, onda si protiv nas.
Dobro se sećam jedne Ukrajinke, koja mi je, ostavljajući humanitarnu pomoć prvih dana rata, rekla: „Ne znam šta da radim, ali kao sa mojim mužem i njegovom porodicom pričamo različite jezike. Ali i oni su preživeli ratove 90-ih, znaju kako je to!“.
Moram priznati da se često naše žene na ovim prostorima suočavaju sa stereotipom lake pristupačnosti i neodoljivom željom da se udaju za stranca. Nažalost, nasleđe 90-ih još uvek proganja Ukrajinke. „Starija generacija Srba ima i dan danas jake asocijacije na lake žene kada su u pitanju žene iz Istočne Evrope“, kaže moja sagovornica, koja ima 56 godina i koja se doselila u Srbiju 2014. godine. Za razliku od drugih, nju ovde nije dovela ljubav već briga o sebi i svojoj deci posle aneksije Krima. Sve moje sagovornice primećuju da su tektonske promene u stereotipizaciji počele da se dešavaju posle februara 2022. godine. Istovremeno su se desile i demografske promene vezane za izbegličku krizu iz Ukrajine i ogroman priliv imigranata iz Rusije u Srbiju. Sada, skoro 2,5 godine kasnije, nameće se tendencija da Srbi jasno vide razliku između predstavnika ova dva istočnoevropska naroda, posebno u pogledu stila života i težnji ka integraciji u srpsko društvo.
Politička agenda u mešovitim brakovima
Ipak, Ukrajinci se integrišu lakše, prirodnije prihvatajući pravila i način života na ovim prostorima. „Stalno jurimo i plašimo se da stanemo“, kaže moja sagovornica, koja ima 42 godine, a koju je u Srbiju doveo prvo posao, a potom i rat, gde je morala ostaviti supruga budući da on ne može napustiti Ukrajinu zbog mobilizacije. Sada su ona i njena prijateljica započele svoj biznis ovde a izgleda i novi život. Da, nas ovo čudi jer smo navikli na drugi životni obrazac koji predviđa većinom patnju i beskonačnu trku od nje. Definitivno imamo mnogo toga da naučimo, a pre svega da izbacimo iz sebe izopačenu komunističku dogmu da se ne živi od radosti, već od savesti, kojom su nas nastavili da nas hrane i dalje.
Još sam se prvog radnog dana svog konzularnog života prisetila onoga što je rekao jedan svetski pisac da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Počevši od 2022. godine došlo je do promene oblika i dimenzija te nesreće. Dobro se sećam jedne Ukrajinke, koja mi je, ostavljajući humanitarnu pomoć prvih dana rata, rekla: „Ne znam šta da radim, ali kao sa mojim mužem i njegovom porodicom pričamo različite jezike. Ali i oni su preživeli ratove 90-ih, znaju kako je to!“. Iskreno rečeno ja ne znam za kraj njene priče ali želim da verujem da su postigli neki kompromis. Za još jednu moju sagovornicu 2022. godina je postala godina razvoda, budući da je njen od tada bivši muž tada uporedio njihov brak sa ratom u Ukrajini, gde je sebi dodelio ulogu Rusije. Paradoksalno, zar ne?
Izgleda da je politička agenda čvrsto ušla u svakodnevnu rutinu mešovitih brakova jer u našim razgovorima nikako nismo mogle da zaobiđemo pitanje promene njihovog života posle februara 2022. godine kao i pitanja njihove zaštićenosti. „Redovno me zovu na razgovor u policiju, kažu da brinu o mojoj bezbednosti. Nemam šta da krijem ali i dalje mi je čudno šta traže od mene?“, priča mi mirno još jedna moja sagovornica dok zajedno pijemo kafu. Očigledno, da u ludilu savremenog sveta, gde gotovo nema sigurnih mesta, sistem i dalje svim snagama pokušava da stvori iluziju takve bezbednosti. Ona je srećno udata u Srbiji, ima potpunu podršku supruga sa kojim se pre mnogo godina upoznala u Kijevu. Zapravo vitalnost mog naroda igra nam na ruku kada je u pitanju život u inostranstvu. Nažalost, kada je u Ukrajini počeo rat, dosta ukrajinskih žena u svojim brakovima su se suočile sa globalnim nerazumevanjem situacije i nisu naišle na podršku kod svojih muževa Srba. Da li je u pitanju ruska propaganda ili čuvena politizacija srpskog društva, ali je većina njih, kako bi sačuvala svoju porodicu krenula putem distanciranja od politike. I dalje na aktuelnosti ne gubi Slavenka Drakulić, koja je još pre tridesetak godina istakla da kada odrastaš u Istočnoj Evropi od malih nogu učiš da politika nije apstraktna snaga koja utiče na svakodnevnicu, već ona utiče i na privatan život.
Ovde zaista živi mnogo Ukrajinki, one su udate, u vanbračnoj zajednici, razvedene ili singl, ali pre svega su žene. Zaposlene su, ostvarene, podižu decu i brinu o svojim muževima uprkos politici, nesporazumima, stereotipima i bezbednosnim problemima, njihova su prava i sloboda zaštićena na zakonodavnom nivou. I bez obzira na to što nas današnjica tera da krenemo putem polarizacije čak i u privatnom životu, na kraju krajeva sve se svodi na kompromis. „Mi kod kuće ne pričamo o politici“, često sam čula od svojih sugrađanki i iskreno rečeno, razumem njihovu želju da sačuvaju mir barem u porodici.
