Bilo bi veoma uredno, jednostavno i lepo upakovano konstatovati da 24. februar 2022. godine, dan početka invazije Rusije na Ukrajinu, zapravo predstavlja inicijalnu kapislu za uvod u novi hladni rat. Na žalost čitave planete, struktura međunarodnih odnosa je znatno nestabilnija i dinamičnija nego što je bila za vreme Hladnog rata, a nekontrolisanog haosa je sve više. Iako je u kolokvijalnoj upotrebi već prihvaćen aksiom da se savremena istorija deli na dominaciju Evrope do Drugog svetskog rata, sukob SAD i SSSR-a nakon njega, te hegemonije Sjedinjenih Država od ranih 1990-ih, bliži je (turobnoj) realnosti model Pola Posta, profesora međunarodnih odnosa Univerziteta u Čikagu. Ovaj model prepoznaje tri opšta perioda ere savremenih međunarodnih odnosa, počevši od Bečkog kongresa 1815, to jest kraja ere Napoleonovih ratova i rađanja savremene Evrope, pa do aktuelnog trenutka – isprva, doba evropskog imperijalizma (1816-1910), osamdesetogodišnja kriza (1911-1991) i, naposletku, doba hegemonskog haosa (od 1992. do danas). Opisani model najpre izmešta SAD iz centra savremenog sveta i podseća nas da su različite nacionalne aspiracije i zablude skovane ili pak reinterpretirane, što znači iznova izumljene, upravo tokom „dugačkog“ 19. veka (naspram „kratkog“, ali eksplozivnog dvadesetog).
Putin koji u intervjuu Takeru Karlsonu, desničarskom propagandisti iz privilegovane bele protestantske porodice (WASP), nastoji da objasni motive invazije na Ukrajinu praveći, nikako kratak, ekskurs u rani srednji vek, nije ništa drugo do eho imperijalizma 19. stoleća, koji u svojevrsnom mutiranom (polucarskom, polusovjetskom) obliku nastavlja da egzistira u istočnom kutku Evrope. Rusija je kroz dva veka savremenosti ostavila iza sebe koncepte feudalne monarhije, u kojoj se čuo isključivo glas bogatih, i diktature proleterijata, u kojoj su svi bili podjednako siromašni, a odzvanjala je samo neprijatna tišina, ali nije prerasla sopstveni imperijalizam. Carevina se raspala, boljševici su osvajali njene bivše teritorije, Sovjetski Savez se raspao, Putin osvaja njegove bivše teritorije. Uz militaristički imperijalizam prirodno idu i autoritarizam i totalitarizam, ali politički sistem je u ruskom slučaju ne cilj, već nužni instrument za ostvarivanje zadatog cilja.
Unutar paradigme današnjeg haosa kao odjeka evropskog imperijalizma 19. veka, Putin predstavlja apoteozu reinkarnacije imperijalističkog modela. On nije tu da nešto započne, nego da nastavi
Ništa što Putin danas izjavljuje ne bi smetalo ni boljševicima ni njihovim carskim prethodnicima. Carevi bi rekli da je Ukrajina njihova dedovina u kojoj je krštena sveta Rusija, boljševici da oslobađaju svoju srodnu braću od jarma američkog kapitalističkog fašizma (Putin govori i jedno i drugo, naizmenično menjajući ploču u zavisnosti od ciljne publike). Ruski carevi u 17. i 18. veku savršeno su razumevali da je Ukrajina politička formacija između njihove i Poljske imperije, te da tamo postoji izdvojena politička elita, pa i jezik (koji će ruski carski guverneri nastojati da izbrišu, što je fiksirano u njihovim dekretima). Oni nisu bili primorani da pribegavaju propagandi romantičarskog imperijalizma koja će zavladati u 19. veku, naprosto su širili granice svog carstva, ograničeni jedino moći konkurentskih susednih imperija.
Ne treba, pritom, upasti u zabludu da mi i dalje živimo 19. vek. Mi tek proživljavamo njegove simbole i principe, koji su, da stvari budu zamršenije, postmodernistički izmešani bez svakog reda. Putin je ruski car i sovjetski heroj i borac za prava zemalja u razvoju, on je Romanov, Žukov i Mandela, on je desnica i levica, autokratija i glas naroda u jednom. Intelektualno iskrena postmoderna je nakon Drugog svetskog rata težila dekonstrukciji mitova 19. veka, narativa koji su poslužili kao nadahnuće za dva svetska i mnoštvo kolonijalnih, regionalnih i lokalnih vojnih okršaja. Utilitarni postmodernizam, kojim se služi aktuelna politička propaganda, instrumentalizuje dekonstrukciju narativa, upravo na taj način da konstruiše ne nove, jer u sebi ne sadrži nikakvu inventivnost, već nabacane deliće starih mitova. Na potpuno isti način kao i Putinovi propagandisti, nacional-populistički pokreti u Evropi i Sjedinjenim Državama poigravaju se sopstvenom mitologijom koja potiče iz istog razdoblja. I tamo se teži nekom srećnijem vremenu, kada su muškarci nosili elegantna prugasta odela, imali čvrstu ruku za sistematsko prevaspitavanje svojih boljih polovina i kada se znalo da on brani, a ona rađa. Sve to, ali, naravno, uz pametne telefone, lagodan kancelarijski posao, letovanje na tropskim plažama i mogućnost menjanja seksualnih i životnih partnerki po potrebi. Prosečan evropsko-američki postmodernistički fašistoid sanja eru lordova i kmetova, ne pomišljajući da bi njemu najverovatnije zapala uloga na dnu društvene lestvice. Otuda i cveta ljubav među sledbenicima putinizma, trampizma i šarolikog evropskog populizma.
Unutar paradigme današnjeg haosa kao odjeka evropskog imperijalizma 19. veka, Putin predstavlja apoteozu reinkarnacije imperijalističkog modela. On nije tu da nešto započne, nego da nastavi. Liberalni idealisti jesu proglasili kraj istorije, ali on nije nastupio. Feudalna, klasična, istorija jeste završena Francuskom revolucijom i Napoleonovim ratovima, ali imperijalistička istorija još uvek traje. Jedan od osnovnih političkih mitova moderne totalitarne Kine jeste borba protiv zapadnog imperijalizma. Na sličan način, putinovski rusko-sovjetski imperijalizam interpretira sebe kao silu dobra u borbi protiv američkog imperijalizma. Ukrajine, Tajvani i Palestine ovoga sveta nesvesne su žrtve neproživljene moderne Evrope 19. veka.
Kako ne bi bilo prostora za relativizaciju, treba se upitati na kom skupu narativa želimo da baziramo sopstvenu političku zajednicu? Da li na onom koji u središte svega smešta individuu i njena prava, a da smo pritom sasvim svesni koruptivnih uticaja korporativnog kapitala i njegove težnje ka započinjanju nepotrebnih vojnih intervencija, ili pak na onom koji u centru vidi sakralizovanu državu, gde je pojedinac puki podanik, a njegov život resurs koji rasplamsava žar osvajačkih ratova? Ispod svih slojeva dekonstruisanih, pa frankenštajnovski rekonstruisanih mitova počiva ova jednostavna dilema. Između ostalog, ista dilema se nalazila pred našim dedovima u periodu uoči i tokom Drugog svetskog rata. Nikako nije bio mali broj onih, koji su naspram ideala parlamentarizma, korumpiranog, kolonijalnog i rasističkog kakav je svakako bio, birali neskriveno ljudožderski hitlerizam i staljinizam.
Balkan je tek negde blizu margina. Odavde ne potiču ni nove koncepcije, niti novi simboli. Balkan prati zadati ritam, pa su i u našoj bašti nikli populistički cvetovi reinterpretacija predmoderne istorije radi namicanja kojeg procenta glasova
Sama činjenica da se i naše pokolenje nalazi pred fundamentalno istovetnim izborom svedoči o tome da nastavljamo da proživljavamo isti film, ali sa novim scenarijem, rekvizitima i kulisama. Ne da dobrovoljni raspad SSSR-a nije rezultirao krajem istorije, on je ponudio nove sadržaje sledećoj generaciji diktatora koji su ih umešno iskoristili. Shodno tome, cilj postmodernizma, a to je pogrebenje 19. veka, nije ostvaren, ali sile nove reakcije jesu usvojile njegov instrumentarij. U jednom ovakvom sudaru paradigmi, Balkan je tek negde blizu margina. Odavde ne potiču ni nove koncepcije, niti novi simboli. Balkan prati zadati ritam, pa su i u našoj bašti nikli populistički cvetovi reinterpretacija predmoderne istorije radi namicanja kojeg procenta glasova. Međutim, ono što je kod balkanskog establišmenta teatar, jer dok nad ovim prostorima kao Damoklov mač lebdi NATO, domaći džingoizam neće izaći van granica farse, na drugim je odistinsko stratište. Vučićev kič nacionalizam stoga nije nešto što bi se u okvirima orijentalističke matrice nazvalo „seljačkim“, to je izražaj savremenog populizma, veoma popularnog i u Evropi i u Severnoj Americi (na isti način kako je Ljotićev fašizam bio ogledalo tadašnjeg fašističkog dela razvijenog sveta). U tom pogledu, naš domaći populizam niti je primitivan, niti avangardan, on je prepisivački. Da li ova činjenica treba da nas obeshrabri ili osokoli? Ni jedno ni drugo, ali barem možemo biti zadovoljni da mi ne posedujemo potencijal da se decidirano smestimo na pogrešnu stranu istorije, sve dokle razvijeni svet ne poklekne pred populističkim izazovom.
