Nedavno sam videla na Fejsbuku kolaž: gornja slika predstavlja široku ulicu velegrada i potpisana je Kijev nakon dve godine ruskog bombardovanja, a na donjoj se vide ruševine, kako doznajemo iz potpisa – ruševine Gaze nakon dve sedmice izraelskog bombardovanja. Stavila je tu objavu, najverovatnije šerovala, jedna veoma fina žena, pesnikinja iz zemlje koja sada uživa u miru. Ne sumnjam da je to uradila u najboljoj nameri i da uopšte nije pretpostavila da to može zaboleti nekog u Ukrajini. A može. Šta je čudno u toj objavi? Za Kijevljane čudno deluje već sama slika. Kao da to nije uobičajena slika Hreščatika, glavne ulice grada, kojom se kreću svakog dana. Za autora objave to nije bitno. Bitno je da su zgrade čitave, a na kolovozu se vide vozila koja podsećaju na tenkove. Ruševine Gaze progovaraju sa slike nedvosmisleno, a šta poručuje slika koja treba da predstavlja Ukrajinu i potpis koji ide uz nju? Da su Kijev pa i cela Ukrajina pošteđeni bombardovanja i rušenja? Da je ruska vojska toliko humana da eto već dve godine ne dira Kijev? I na kraju, da li ovo poređenje treba da izazove žaljenje što Kijev nije sravnjen sa zemljom? Ili, u najmanju ruku, misao da nema potrebe osuđivati Rusiju koja je pre dve godine napala Ukrajinu, i da je cela priča o stradanju Ukrajinaca preuveličana? Takvih manipulacija ima puno, a ovu spominjem jer je upečatljiva i prilično efikasna kad je reč o ljudima koji iskreno žale žrtve i ne razmišljaju o tome zašto je slika jedne tragedije ilustrovana slikom druge…
Živi i mrtvi
Kako govoriti o Ukrajini sad, dve godine nakon invazije Rusije, nakon početka velikog rata? Rusko-ukrajinski rat nije počeo 24. februara 2022, već onda kad su ruske trupe zauzele Krim, a onda krenule na Donbas. Pre dve godine počeo je rat punih razmera. Rusko-ukrajinski rat mnogi zovu rat u Ukrajini, mada u tom slučaju ime agresora nestaje, ostaje samo ime žrtve.
Priča o Ukrajini 2024. to je priča o živima i mrtvima, onima koji su otišli iz zemlje i onima koji su ostali. O odvedenoj u Rusiju deci i o gradovima kojih više nema. O tome kako u skoro nemogućim uslovima žive ljudi u Hersonskoj oblasti može da ispriča pisac Vladimir Arsenijević, koji je nedavno odneo tamo veliku pošiljku humanitarne pomoći, namirnice koje su preko potrebne za život. A biblioteke Hersonske oblasti obnavljaju uništene ruskim bombama fondove i spremaju se, u tim nemogućim uslovima, za obeležavanje rođendana velikog ukrajinskog pesnika Tarasa Ševčenka.
Dok mudri ljudi na bezbednoj distanci filozofiraju, Tara, pas spasilačke službe, plače na ruševinama zgrade, pronašavši telo dečaka
Medijske slike ne manjkaju. Svako može da vidi slike ratnog užasa, sravnjene sa zemljom ukrajinske gradove, srušene stambene zgrade u Kijevu, Harkovu, Odesi… Ako želi da vidi. Može pogledati slike dece koja su poginula u napadu „šaheda“ na Odesu pre nekoliko dana. Slike su zamagljene da ne uznemire onog koji će otvoriti vest u svojoj udobnoj fotelji. Ali, i bez slika uznemiriće svakog ko ima dušu, popis stradalih: Timofij koji nije napunio ni pet meseci i sedmomesečna Liza poginuli su zajedno sa majkama koje su ih pokušale zaštititi svojim telom, trogodišnji Mark je poginuo zajedno s ocem, dok je majka teško ranjena, sedmogodišnja Sofija i njen brat, desetogodišnji Sergij, stradali su zajedno sa roditeljima i sestricom-bebom. Svet je, kažu, već oguglao na takve vesti, ima mnogo umornih od tuđe patnje. Ubistvo dvanaestoro civila na spavanju u odeskoj višespratnici samo je jedan od krvavih događaja koji prate rat, zar ne? Dok mudri ljudi na bezbednoj distanci filozofiraju, Tara, pas spasilačke službe, plače na ruševinama zgrade, pronašavši telo dečaka…
Gledajući ovaj užas ljudi zaneme, dok prve reči daruje poezija. Odeska tragedija rodila je ispunjene bolom stihove, i jednu od tih pesama napisala je umetnica koja slika ikone, Ivanka Dimid. Ova Lavovljanka je izgubila u ratu sina, svetskog putnika koji je obišao pedesetak zemalja, a kad je počela ruska invazija, vratio se u Ukrajinu da je brani. Majka mu je otpevala u crkvi poslednju, oproštajnu uspavanku. A sad je ispevala pesmu tuge za poginulim mališanima i njihovim majkama.
Početkom marta obeležava se Dan pisca. Tim povodom, a i drugim danima, sećamo se ukrajinskih književnika koji su poginuli u ovom ratu. Sećamo se Volodimira Vakulenka K., nekadašnjeg alternativca koji je živeo za poeziju, pesnika koji je pisao za decu i za svog malog sina. Za vreme okupacije odveli su ga ruski vojnici, a nakon oslobođenja Volodimirovo telo je bilo pronađeno u masovnoj grobnici. Streljali su ga zato što je voleo Ukrajinu. Mladu i talentovanu spisateljicu Viktoriju Amelinu ubila je ruska raketa u Kramatorsku, za vreme večere u piceriji. Došla je tamo sa stranim piscima i novinarima, da im pomogne. Bila je snažan glas Ukrajine i majka desetogodišnjeg sina. Prva knjiga poezije Maksima Krivcova izašla je neposredno pre njegove smrti. Sjajne pesme nasmejanog mladića sa nadimkom Dali stigle su do čitalaca zajedno sa vešću da je njihov autor poginuo na frontu… Tri različite sudbine, a jedno im je zajedničko: tri mlada blistava života prekinuo je rat. Ubila ih je Putinova Rusija. A lista poginulih i nestalih književnika mnogo je duža, nažalost.
Bol, strah, nada
Književnost u Ukrajini sada ima više funkcija, i jedna od njih je volonterska. Pisci skupljaju novac za front, književni nastupi postaju mesto prikupljanja pomoći za nastradale u ratu… Ali, i pored toga, ukrajinska književnost ne zaboravlja šta je njena najvažnija uloga – svedočiti o svom narodu, o njegovom životu, o njegovoj duši. Ukrajinski pisci mnogo putuju, smatrajući da su razgovori sa stranim čitaocima i slušaocima izuzetno važni, da širenje istine o Ukrajini, svedočenje o žrtvama predstavlja njihov zadatak kao intelektualaca. Ukrajinski pesnici ispisuju letopis ovog strašnog rata, pretvarajući u reči bol, strah, nadu. U mnogim stranim zemljama izašli su prevodi ukrajinske poezije i proze – i ove najnovije, i klasične. Ovo je jako dobra vest za Ukrajinu. To što je pre početka rata Ukrajina za mnoge bila skoro nepoznata zemlja, rezultat je veoma slabe zastupljenosti ukrajinske književnosti u inostranstvu. Sada više nije tako. To što je umetnost – oružje dobro znaju u Rusiji koja je odavno shvatila njegovu moć i uspešno ga je koristila na veoma različite načine…
Kad je reč o oružju, sada se retko sećaju da se Ukrajina dobrovoljno odrekla nuklearnog oružja. Ukrajina je dobila garancije bezbednosti u skladu sa Budimpeštanskim sporazumom, da će tri velike države jamčiti njen suverenitet. Jedna od tih zemalja bila je Rusija. A Ukrajinci su naivno smatrali da im ne treba nuklearno oružje, jer nikog ne nameravaju napasti, a prema tome niko valjda neće napasti ni njih… Tu su grdno pogrešili. Pre aneksije Krima i početka rata na istoku Ukrajine stanovnici naše zemlje i nisu mnogo razmišljali o članstvu u NATO-u. Nakon toga podrška pristupanju tom bloku koji garantuje kolektivnu zaštitu svakom napadnutom članu rapidno je porasla. Zar se treba čuditi što su nakon flagrantnog kršenja od strane Rusije suvereniteta Ukrajine 2014. Ukrajinci odlučili da potraže zaštitu?
Posebna situacija je vazdušna opasnost koju čujete u bolnici. Vidite dugu, čini vam se, beskrajnu povorku kolica, koja se kreće prema skloništu. Vidite nepokretne ljude koji u svojim krevetima čekaju da ih odvedu u podrum
Kad je Rusija napala Ukrajinu 24. februara 2022, malo ko je verovao u snagu naše zemlje. Većina je očekivala „trodnevni rat“. Rat traje već više od dve godine i niko ne zna kad će mu doći kraj. Ukrajinci se junački bore i znaju da bi prestanak takve borbe značio smrt. Da nije bilo zapadne podrške oružjem, situacija bi bila mnogo dramatičnija. Ukrajinci su iskreno zahvalni svima koji su pomogli i pomažu našoj zemlji i njenim ljudima u ovom teškom trenutku. Međutim, smanjivanje ili kašnjenje isporuka streljiva i drugih neophodnih stvari znači znatno veći broj ljudskih gubitaka na frontu, a slabije snabdevanje prvo znači veći broj civilnih žrtava. Bolno je biti svestan ovih procesa. Bolno je znati da je često reč o političkim računicama, o strahu da se izgubi podrška takozvanog običnog birača koji želi komforan život i slabo se zanima za sve ostalo. Ostaje nada da će Evropa shvatiti da će ona biti na redu, ako, ne daj Bože, Putin postigne vojne uspehe u Ukrajini. I da se zlu ne treba sklanjati s puta, jer to ne pomaže. Zlo poštuje samo silu. I zlo mora da bude zaustavljeno.
Uostalom, svet je to već proverio u 20. veku, kad je pokušavao „odobrovoljiti“ Hitlera. Ne tako davno Putin je u intervjuu američkom novinaru objasnio da je Poljska bila kriva što ju je Hitler napao: nije bila dovoljno kooperativna, stoga Hitleru nije preostalo ništa drugo nego da je napadne. Imao je ciljeve koje je hteo da ostvari, s razumevanjem je protumačio fašistički napad na Poljsku ruski predsednik. Zvuči kao opravdanje napada na Ukrajinu, koja takođe nije bila dovoljno kooperativna. A oni koji smatraju da je Putin „imao pravo“ da napadne, radi bezbednosti Rusije, neka se sete Hitlerovog napada na Poljsku i njegovog, veoma sličnog, objašnjenja. Istorija se ponavlja.
Odgovor na pitanje kako živi Ukrajina treće godine rata nije jednostavan. Vode se žestoke borbe na istoku Ukrajine, skoro svakog dana ruske trupe raketiraju i zasipaju bombama ukrajinske gradove u blizini linije fronta. Vazdušna opasnost je deo svakodnevnog života Harkova, Mikolajeva, Nikopolja…Pauza između dve opasnosti ponekad traje nekoliko minuta. Specijalni telegram-kanali, koje prati veliki broj Ukrajinaca, šalju obaveštenja o poletanju neprijateljskih aviona, o kretanjima „šaheda“ koji znaju kružiti celom Ukrajinom kako bi zavarali ukrajinsku vazdušnu odbranu. Evo, i u ovom trenutku, dok pišem ovaj tekst, „šahedi“ lutaju jugom, severom, centrom Ukrajine, a poneki su se usmerili i prema zapadu. Imamo mogućnost da saznamo za koliko će sati avioni koji su poleteli, recimo, sa nekog dalekog severnog ruskog aerodroma, najverovatnije lansirati rakete. Dakle, znate da (možda) imate još nekoliko sati života bez vazdušne opasnosti. Ako su poleteli MIG-ovi koji mogu nositi kindžale, onda se radi o minutima. Međutim, ako živite blizu ruske granice, uvek se radi o minutima.
Na granici
Ali, i tamo se nastavlja život. U Harkovu i sada funkcioniše kuća „Reč“ u kojoj su nekad živeli poznati ukrajinski pisci. Sad ona prima kao goste stipendiste književnike iz cele Ukrajine. I pisci iz gradova, koji su udaljeniji od ruskih raketa nego Harkov, dolaze u „Reč“ da bi tamo pisali svoja dela. Sad je gost te kuće pesnik Pavlo Korobčuk. Radi tamo na knjizi o ljudima koji su izgubili svoje domove. Koleginica iz Očakova, grada na Crnom moru, koji je stalno na meti ruskog razornog oružja, stavila je na Fejsbuk reklamu firme koja pravi tamo suši i isporučuje na kućnu adresu. Rođaka moje lavovske koleginice nikako da napusti svoju kuću u Hersonskoj oblasti, mada je zbog ruskih napada i dronova skoro nemoguće izaći napolje. Razlog su mačke i psi koje ona hrani – mnogi od njih su izgubili svoje vlasnike i svoje domove, pa je ta žena, poput drugih ljudi koji su ostali poslednji u svojoj ulici, preuzela brigu o njima. Priče o spasenim od rata životinjama, koje možete naći na društvenim mrežama, završavaju se rečima: Neka pobedi život! Život mora pobediti.
Bolno je znati da strana podrška često zavisi od političkih računica, od straha da se izgubi podrška običnog birača koji želi komfor i slabo se zanima za sve ostalo
Živim u Lavovu, koji je dovoljno udaljen od ruske granice da bi se mogao smatrati relativno bezbednim. Na prvi pogled život u gradu izgleda sasvim uobičajeno, kao i život u Ivano-Frankivsku ili Užgorodu, ili nekom drugom gradu na zapadu Ukrajine. Sećam se kako su neki od učesnika konferencije koja se održavala ovde prve godine rata, gledali pomalo začuđeno kolegu koji je pričao kako se boji čvrsto zaspati, jer bi mogao prespavati vazdušnu opasnost. Život u Lavovu izgledao im je sasvim mirno. Međutim, ta navika je spasila našeg kolegu, kad je druge godine rata ruska raketa pogodila stambenu zgradu u blizini njegove kuće. Posebna situacija je vazdušna opasnost koju čujete u bolnici, nakon obaveštenja da su „šahedi“ ušli na Lavovsku oblast. Vidite dugu, veoma dugu, čini vam se beskrajnu povorku kolica koja se kreće prema skloništu. Vidite nepokretne ljude koji u svojim krevetima čekaju da ih odvedu u podrum. Bolno je zamisliti šta oni osećaju, bespomoćni, u tom čekanju. A znaju, kao i vi, da su Rusi prethodnog dana pogodili bolnicu u jednom od ukrajinskih gradova, i da to nije prvi put… Videla sam kako hitna pomoć stalno dovozi nove pacijente: moždani udar, srčani udar… Ogroman je broj onkoloških bolesnika. Rat ubija na više načina, rakete i bombe nisu njegovo jedino oružje.
Rat se oseća svuda, zapisala je o sadašnjem Ivano-Frankivsku pesnikinja Ija Kiva. To se oseća, kao ljubav ili mržnja. Devojci čiji je dom ostao u Donjecku i koju je ruska invazija 2022. primorala da napusti Kijev, možete verovati. Svi smo pomalo umrli, naslovio je svoj tekst o dvogodišnjici rata poznati ukrajinski književnik Andrij Ljubka. Prevodilac Andrića i Basare, Arsenijevića i Valjarevića stanuje u Užgorodu, ali često odlazi na istok, vozi tamo automobile koje kupuje za vojsku od donacija svojih čitatelja. Jesmo pomalo umrli, tu je Ljubka u pravu. Barem mnogi od nas. Mnogi pisci govore o tome da ne mogu sada pisati. Mnogi strastveni čitaoci izgubili su moć čitanja. Rat ne ubija samo fizički, već pokušava ubiti u ljudima najbolje, najsvetlije, ubiti radost. Ubiti u piscima stvaraoce novih lepih svetova. Zadatak onih koji žive – odupreti se strahu, beznađu, sačuvati u sebi sebe. O tome, između ostalog, govori i dokumentarac A. Badojeva The hardest hour, sačinjen od snimaka sa mobilnih telefona običnih Ukrajinaca, ali i o veri u život.
Bolno je znati da strana podrška često zavisi od političkih računica, od straha da se izgubi podrška običnog birača koji želi komfor i slabo se zanima za sve ostalo
Najtamnije zime ovog rata, kad je struja usled ruskih napada na infrastrukturu Ukrajine bila retki luksuz, na jednoj od lavovskih ulica pojavila se nova mala prodavnica: Baloni i sve za praznik. Osetila sam divljenje prema vlasnicima koji su u tim teškim okolnostima nudili Lavovljanima zlatne svećice za tortu i blistave ukrase za jelku. I balone, naravno. Kupila sam na poklon ukrasne svećice i poželela im puno uspeha. Mada, iskreno, šanse nisu bile velike. Juče sam proverila: prodavnica je opstala, radi. A između prodavnice kozmetike i minimarketa pojavilo se veliko ogledalo. Na ogledalu piše: Lepa vest: za jedan dan smo bliže pobedi.
Jedan od kijevskih kolega pretpostavio je da je na spominjanoj slici Hreščatika – izložba zaplenjene ruske tehnike koja se održavala u Kijevu. Ako je tako, slika dobija optimistički smisao na koji, najverovatnije, nije računao autor manipulativnog kolaža. Priča o Ukrajini 2024. nije samo priča o rušenju i stradanju, već i priča o junačkom otporu, o borbi za slobodu. Priča o veri u pobedu koja znači život.
Lavov, 5-6. mart 2024.
.
