Nije neočekivana vest da je Ninus Nestorović dobio još jednu nagradu. Navikao nas je na to poslednjih godina. Tekst „romana bez suvišnih reči“ zbog koga je postao laureat Dana satire „Pavle Tončić“ glasi: Napravili su bolnice u kojima nema ko da radi, stadione na kojima nema ko da igra i puteve po kojima nema ko da vozi. Ako ovako nastave, očekujem da će uskoro napraviti i izbore na kojima neće imati ko da glasa. To je onaj isti aforističar koji je svojevremeno konstatovao: Dugo smo dozvoljavali da nam drugi uništavaju Srbiju, a onda smo stvar uzeli u svoje ruke.
Srbija jeste bogomdana za satiričare i aforističare! Što je nama sve gore, njima je sve bolje. Gradivo im se svakodnevno galantno daruje pošto živimo u društvu i vremenu koje obiluje zlom, glupostima, otimanjima i fabrikovanjem neverovatnih postignuća gospodara Srbije. (Kad si navlasti moraš mnogo da lažeš inače ti narod neće verovati.) Aforističari nas uredno podsećaju koliko je politika (sa svim njenim prominentnim nosiocima) sama po sebi neizlečiv karneval komičnih protuva. Štaviše, neke se stvari ni ne mogu dostojno iskarikirati u meri u kojoj stvarno zaslužuju. Jer, U našoj državi je svejedno gde se nalaziš. Uvek si na mestu nesreće.
Sa sociološkog stanovišta, aforizam je vrsta izreke izrazito ironijske semantike, samim tim adresiran ka pismenijim slojevima društva. Ta umetnost izabranih reči – književni oblik između poslovice i dosetke, sadržinski zbijen a misaono gust – oduvek je prikladan za izražavanje važnih životnih iskustava. I što je najvažnije – zbog njega se (za sada) ne ide u zatvor.
Aforizam je umetnost izabranih reči – književni oblik između poslovice i dosetke, sadržinski zbijen a misaono gust i – zbog njega se (za sada) ne ide u zatvor
Svojevremeno je Duško Radović, misleći na najvitalniji žanr ovdašnje književnosti, rekao: „Zmaj nam je bio na početku!“ Jovanovićevi sledbenici, ti „naslednici svetog žara“, nikad nisu bili bez dovoljno inspiracija za svoje stvaralaštvo. Takva nam istorija, takva nam je zbilja. Zasipani smo aforizmima po meri vremena. Od Viba i Ježa preko studentskih glasila, dnevnih listova i radio-programa sve do televizije otvarali su se i čuvali prostori za plasiranje: „kratkih, jezgrovitih, značenjem bogatih izreka usmerenih ka sumnji na sve postojeće, sa ciljem da bude smeh do bola“.
Jednog dobrog dana će se pokazati da su kroz sve naše lomove najbolje prošli upravo „dribleri duha u nekoliko reči“ jerbo su najspremnije dočekali pogana vremena. „Beogradski aforističarski krug“, svojevrsna intelektualna gerila, verbalnim diverzijama dugo je i uspešno delovao po pitanju održavanja zajedničkog mentalnog zdravlja. Jer čovek je stvorenje koje ne živi samo od hleba, nego i od ulovljenih reči da ga kuraže kroz svakodnevna iskušenja.
I tako do Ninusa Nestorovića! Jedan od vrhunskih žonglera asocijacija i kolažiranja citata, iz kruga je onih koji se ne ustručavaju da ispolje svoju duhovitost kao društveni angažman. Takvu intelektualnu pronicljivost krasi stil, jasnost, volšebna darovitost i višeslojnost značenja ispisanih „romana bez suvišnih reči“. Ninus svojim stvaralaštvom ostavlja duboki trag o paradoksima i budalaštinama života u Srbiji. To književno stvaralaštvo, britko i snažno, valja posmatrati kao originalnu sintezu kalambura, literature i filozofije. Rečju, zbirka mikrobravura.
Sve što Ninus radi samo je mala kap osmeha u okeanu našeg sveopštog poraza. Ali mračan okean bi bez te kapi bio komplikovaniji za brodolomnike. Jeste da nas je provereni „fleš-rojal“ asova (Kesić, Žanetić, Ljubičić, Petrović i Ivanović) navikao na uredno razgaljivanje na televiziji, ali se ne smeju gubiti iz vida ni neumorni majstori iz Baljkovog ešalona. U zemlji gde svaka vrsta vlasti žudi za formom bahate i trajne vladavine (uz organizovano podaničko divljenje) valja imati uvid u ispise „zaoštrenih pera“ kao načina neslaganja i nemirenja sa „nelogičnostima“ takvog društva i uspostavljene nesnosne stvarnosti. Pošto „od kada su se kriminalci prerušili u policajce, policajci u demonstrante, vlast u opoziciju, neškolovani u doktore nauka, laž u istinu, Srbija se više prepoznati ne može!“
