Kao da je nacionalno buđenje tek počelo: skoro četvrt veka nakon završetka poslednjih ratnih sukoba na prostoru bivše SFRJ, stigli smo do priče o „srpskom svetu“, organizovan je „svesrpski sabor“ (podobnih) i promovisana Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. U permanentnoj akciji brojanja „neprijatelja srpstva“ koji nas napadaju sa svih (uglavnom zapadnih) strana, vlast proteruje umetnike i zabranjuje festival „Mirdita, dobar dan“, koji je pre samo deset godina sama podržavala. „Velike“, nacionalne teme izgurane su u prvi plan čak na lokalnim izborima, ponekad i sasvim komično – kao kad, u borbi za kontrolu nad Beogradom, kandidat vlasti svoje tanke adute prikriva pričom o potrebi za „srpskim gradonačelnikom“ i „srpskim mostom“.
Nije to samo ekskluzivitet vlasti, iznikle iz Šešeljevih radikala i Miloševićevih socijalista, glavnih izvršilaca radova na podizanju nacionalne temperature tokom krvavih devedesetih. I na opozicionoj strani mnogo je pozivanja na junačku prošlost i (verbalne) borbe sa raznim navodnim spoljnim neprijateljima: čak je i nedavni „svelitijumski sabor“ u Loznici, organizovan u cilju iskazivanja široke pobune protiv plana za kopanje litijuma u dolini Jadra, protekao u znaku nacionalnih tema koje nemaju nikakve veze sa planom o otvaranju rudnika litijuma i posledicama tog poduhvata po prirodu i ljude.
Evropa kaska za Srbijom
Kako smo dospeli dotle? Da li je opsednutost nacionalnim pitanjima posledica raspada zemlje u kome su svi drugi odlazili od nas, bombardovanja koje smo osetili na svojoj koži, za razliku od razaranja počinjenih u naše ime za koja ne želimo da znamo, neuspešnog puta ka EU na kome vidimo samo uslovljavanja i kritike, ali ne i sopstvenu inertnost i neuređenost? Ili se proces bujanja nacionalizma svesno i pragmatično pumpa, jer držanje zemlje u izolaciji od sveta kome geografski pripada, odgovara vlasti koja kontroliše sve i pretendentima na isto to?
„Centra“ nema niti ga je bilo, „levica“ je iščilela, a preostala je samo „pseudolevica“ koja se stacionirala toliko desno da „desnije“ nikoga nema. Komotno se može govoriti o „desnilu“ koje je zahvatilo Srbiju. Fokusna tačka „srpskog desnila“ je srpski nacionalizam, kaže Srećko Mihailović
A možda i ništa od toga: da li, zapravo, svedočimo našoj verziji „desnog skretanja“ o čijim globalnim razmerama govore rezultati raznih skorašnjih evropskih izbora – čast izuzecima poput francuskog, političkom strategijom izvojevanog?
„Podela političkih partija i političkih orijentacija u kontinuumu levo-desno sve češće je pod znakom pitanja. No aktuelna revitalizacija ‘desnog skretanja’ u Evropi i ne samo u Evropi, obnovila je doskora skrajnutu podelu na levicu i desnicu. Tako su i pojedini naši ‘analitičari’ primetili ‘desni žmigavac’ na domaćoj političkoj pozornici. Da li je zaista tako“, pitanjem odgovor počinje sociolog Srećko Mihailović i konstatuje: „Srbija nije sada ‘skrenula’, nije ni juče, već bogami davno.“
Otuda je, kaže, neprecizno reći da je Srbija „skrenula desno“ – ona se faktički utaborila u desničarskom viđenju sveta („svesrpskog“ i ostalog).
„Evropa sada kaska za Srbijom, iako je prešla kraći put od ‘centra’ ka ‘desnici’, za razliku od dugačkog srpskog puta od ‘levice’ prema ‘desnici’. No, evropski ‘centar’ i dalje opstaje, dok je ‘srpska desnica’ ostala usamljena – ‘centra’ nema niti ga je bilo, ‘levica’ je iščilela, a preostala je samo ona ‘pseudolevica’ koja se stacionirala toliko desno da ‘desnije’ nikoga nema. Komotno se može govoriti o ‘desnilu’ koje je zahvatilo Srbiju. Fokusna tačka ‘srpskog desnila’ je srpski nacionalizam“, kaže Mihailović.
„Podesneloj“ Srbiji je neophodan „srpski svet“, a tom „svetu“, a pogotovo Srbiji, neophodna je teritorijalna celovitost jer bez Kosova nema ni „srpskog sveta“, ni Srbije, objašnjava sagovornik Radara. „Zbog Kosova i svesrpske sabornosti, Srbiju i sve Srbe sveta ceo svet mrzi a pogotovo oni nama genetski najbliži narodi; zato im uzvraćamo mržnju. I ne samo što nas mrze već nam prete i ugrožavaju i samo što nas nisu napali; barem tako priča Vožd srpskog sveta! Jer, Srbija je okružena neprijateljima i mora da se brani“, kaže Mihailović.
O ulozi vlasti u pumpanju nacionalizma govori i sociolog Jovo Bakić. Kaže da ovde režim ima svoju opoziciju i u njoj svoju krajnju desnicu koja se, kad god mu treba, busa u „patriotska“ prsa, širi ksenofobiju i mržnju. I to je, podseća, društvena stvarnost Srbije dosta dugo.
To je metod koji je prilično očigledan, a šta je cilj?
„Jedan deo biračkog tela je takav, treba mu se dodvoriti. To su stari radikali koji glasaju za režim, pa se takvim pristupom prikriva ono što se zapravo radi – a to je izvršavanje naloga imperija, bilo da je reč o Evropskoj uniji, bilo da je reč o SAD. Ti nalozi su povezani i sa korporativnim interesima. Rio Tinto je jedna od stvari. Onda zabranite festival Mirdita, dobar dan, da biste mogli da ‘prodate’ Rio Tinto nacionalističkom delu biračkog tela. To je tehnologija koju režim koristi“, kaže Bakić i poentira: „Nacionalizam je, zapravo, u funkciji pravdanja praktične prodaje zemlje.“
Nacionalizam je, zapravo, u funkciji pravdanja praktične prodaje zemlje, kaže Jovo Bakić
Ako je igra tako vođena, gde je prostor za delovanje opozicije, odnosno, onog njenog dela koji se najčešće naziva „građanskim“? Da li su partije koje ne žele da se sa vlašću takmiče u „patriotizmu“ prinuđene da, iz pragmatičnih razloga, kalkulišu i uzdržavaju se od jasnog stajanja u odbranu demokratskih vrednosti i ljudskih prava, kako ne bi iritirale (pre)glasne procenitelje kvaliteta krvnih zrnaca?
„Ideologija i praksa nacionalizma, bilo autentičnog bilo zamaskiranog tzv. patriotizmom, ima status aduta (bilo u rukavu bilo na astalu) za one srpske partije koje u trci za najveći izborni rejting ne biraju sredstva, ali i iznuđena opcija za one partije koje se plaše da bi distanciranje od nacionalizma dovelo do pada njihovog rejtinga. Bilo kako bilo, na srpskoj političkoj sceni gotovo da nema političkih partija koje bi se jasno i glasno izjasnile protiv nacionalističke ideologije i njoj konsekventne prakse“, kaže Mihailović.
Trijada – srpski svet, srpski nacionalizam i svekolika ugroženost
On podseća da je među punoletnim stanovnicima Srbije koji izlaze na izbore, češća naklonost ka nacionalizmu. „To se dešava u svakom predizborju u kojem vešti manipulatori duhom vremena, uspeju da raspale plamen nacionalizma. U nas, po pravilu, to nije naročito teško“, kaže Mihailović.
Prema njegovim rečima, zastupanje trijade – srpski svet, srpski nacionalizam i svekolika ugroženost svega što su Srbi i što je srpsko – garantuje glasove znatnog broja glasača. Odnosno, tako je bivalo na dva od tri dosadašnja glasanja (1990-2024). „U takvoj konstelaciji motiva izbornih opredeljenja onih koji izlaze na izbore, gotovo da nema političke partije koja će jasno i glasno da se usprotivi nacionalističkoj ideologiji i njoj svojstvenoj ikonizaciji srpskog Kosova – ali ne i Srba na Kosovu“, kaže Mihailović.
Sve u svemu, zaključuje, igrati na kartu nacionalizma donosi trenutni izborni dobitak, bilo da je ugrađen u ideologiju i praksu političkih partija, bilo da partije u strahu od izbornog gubitka ne iznose svoje protivljenje ovoj za Srbiju na duge staze pogubnoj nizbrdici.
I nije tu reč samo o potencijalnom gubitku za partije: u nedostatku jasnog glasa partija koje zastupaju „građanske“ interese i stavove, taj deo društva pada u apatiju. To, opet, pogoduje širenju atmosfere u kojoj je svaki izostanak insistiranja na priči o „stradalnom narodu“ i njegovim neprijateljima ravan izdaji. Spirala se nastavlja, a protivljenje nacionalizmu postaje još teže.
Bakić ima terminološku primedbu na takav opis situacije, ali ne i optimističkiju procenu vezanu za delovanje opozicije. Nije, objašnjava, teoretski opravdano stalno suprotstavljanje nacionalnog i građanskog. „Nemate naciju bez građana, nacija postoji tek kada imate ravnopravne građane jednake pred zakonom. U našoj verziji, a mi obično radimo mimo sveta, suprotstavljaju se građansko i nacionalno, a suprotnost nacionalnom može da bude anacionalno ili kosmopolitsko“, kaže.
Igrati na kartu nacionalizma donosi trenutni izborni dobitak, bilo da je ugrađen u ideologiju i praksu političkih partija, bilo da partije u strahu od izbornog gubitka ne iznose svoje protivljenje ovoj za Srbiju na duge staze pogubnoj nizbrdici, kaže Srećko Mihailović
„A znamo istoriju kosmopolitizma – on uvek ide uz pravdanje imperijalnih interesa. Imperiji odgovara kosmopolitska ideologija. Ona pravda to nastupanje, jer svaka imperija je višenacionalna“, kaže Bakić.
Prema njegovim rečima, zato će kosmopolitska opozicija da radi isto što i režim, samo ne toliko efikasno. „Ne možete od njih očekivati da pridobiju birače za nastupanje imperija u Srbiji. Zbog toga je potpuno razumljiva podrška imperija režimu nepomenika, koji najbolje može da isporuči ono što treba, jer će, s jedne strane, zaluđivati biračko telo nacionalizmom, a ispod žita će prodavati zemlju imperijama i njihovim korporacijama. To je win-win kombinacija“, kaže Bakić.
Pa gde je, onda, prostor za delovanje opozicije koja nije sklona nacionalističkoj ideologiji, kako god da je zovemo?
Za Bakića je ključni problem u nedostatku ideja. „Oni jedino mogu da kritikuju autoritarnost režima – što je tačno – i da služe imperijama sa Zapada kada se režim preterano približi imperijama sa Istoka. Onda mu oni pošalju poruku – čekaj, imamo mi i druge igrače koji mogu da te zamene. Ako ti odeš kod Putina ili ako sa Sijem budeš preterano blizak, mi imamo ovde rezervu. I u tome jeste problem, što građani nemaju svoje predstavnike. Imate ljude zaposlene u različitim preduzećima koji žive jako loše, a koji nemaju svoje predstavnike. Onda oni ili glasaju za režim, prodajući svoj glas za druge usluge, recimo, za dobijanje posla preko stranke. To objašnjava polovinu biračke podrške ovoga režima. A postoji i druga polovina, to su ljudi koji istinski veruju da režim radi u korist građana Srbije“, kaže Bakić.
Sudar sa realnošću
Gde nas vodi sve to igranje nacionalnom vatrom? Da li je reč o procesu koji, da bi bio uspešan, traži stalno „dodavanje gasa“, što bi, mudrijima među nama, mogao biti razlog za traženje skloništa, dok je vreme?
„Pitate: ‘Da li je nacionalizam naša sudbina’. To pitanje je još sredinom osamdesetih godina prošlog veka u istoimenoj knjizi postavio naš čuveni politički filozof Ljubomir Tadić. Nažalost, samo deceniju kasnije tu sudbinu nije izbegao ni moj dragi profesor“, kaže Mihailović. „Nemam odgovor na pitanje da li je nacionalizam naša sudbina, a pogotovu nemam odgovor na pitanje da li se ta sudbina može izbeći. Ne vidim lek protiv nacionalizma, ma koliko nam bio potreban; skloništa nema, a pojedini ga nalaze tako što beže iz Srbije.“
Prilično različitim misaonim tokovima obojica sagovornika Radara su, analizirajući problem tonjenja društva u nacionalizam, došla do termina bolest i lečenje: „Ako je u pravu Danilo Kiš kada kaže da je nacionalizam kolektivna i pojedinačna paranoja, onda nam nema leka. Osim ako nacionalisti ne poveruju u deluziju samoizlečenja i ako mu ne pristupe. Baš i ne verujem u tu šansu“, kaže Mihailović.
Što ste frustriraniji u ličnom, socijalnom smislu, a u nacionalnom smo manje-više svi frustrirani, to za vas više znači uspeh nekog sportiste koji se bori pod nacionalnim grbom. Na taj način mi kompenzujemo sve neuspehe koje imamo, kaže Jovo Bakić
Bakić kaže da je u toku proces koji vodi u sve žešće obolevanje društva.
„Mi smo jedno bolesno društvo. Stalno tražimo neke uspehe i zato nam je sport neverovatno važan – ako imamo uspeha u sportu, onda je to nešto, jer drugih uspeha nemamo. Naravno, režim to zna i zbog toga pumpa novac u takozvani elitni, profesionalni sport, dok istovremeno zanemaruje razvoj amaterskog sporta koji je jako važan za zdravlje ljudi. I onda imate društvo koje se bavi uspesima Novaka Đokovića kao sopstvenim. On je čovek uspešan sportista zato što ima posebne darove i to je to. To što on potiče odavde nije naš uspeh. Međutim, ako se poistovetite sasvim sa nacijom, onda možete njegov uspeh gledati kao sopstveni. I što ste frustriraniji u ličnom, socijalnom smislu, a u nacionalnom smo manje-više svi frustrirani, to za vas više znači uspeh nekog sportiste koji se bori pod nacionalnim grbom. Na taj način mi kompenzujemo sve neuspehe koje imamo“, kaže Bakić.
Postoji li tačka u kojoj bi se prenapumpani nacionalizam mogao sudariti s realnošću, nastalom u senci priče o narodu-žrtvi i svim njegovim moćnim i podmuklim „neprijateljima“, sa kojima vlast tesno sarađuje?
„Iskreno, tome se nadam. Moguće je da se to desi, ali verovatno je potrebno da sve bude ogoljeno u toj meri da čak i velike pristalice režima shvate da je čitava ta vladavina potpuno sramotna, jer je dovela građane u ponižavajući položaj“, kaže Bakić. Ne čini se, međutim, da je neki takav „bumerang momenat“ naročito blizu: istraživanja javnog mnenja na koja se vlast oslanja bi to već detektovala i neki pokušaj kočenja bi se desio. Ali ga nema. Naprotiv, forsiranje nacionalizma ne prestaje. Novi „neprijatelji“ Srbije targetiraju se na dnevnom nivou, stari se ne zanemaruju.
