Krajem februara navršeno je godinu dana od kada su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Aljbin Kurti u Briselu nemušto prihvatili Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije. Prvi rođendan Sporazuma protekao je u tišini. Možda su svi zadržali dah da oduvaju svećice sredinom marta kada će proteći godina od kada je u Ohridu prihvaćen Implementacioni aneks Sporazuma. Sporazum i Aneks tek zajedno čine zaokruženu celinu. Možda, pak, prvi rođendan Sporazuma nije obeležen jer tim povodom niko nije imao šta da kaže.
Razloge za odsustvo prigodnog osvrta na godišnjicu Sporazuma verovatno treba tražiti u tome što on nikada nije postao relevantan za srpsko-albanske odnose. Postizanje Sporazuma nije sprečilo da ti odnosi skliznu sa koloseka, dok poslednja kriza na Kosovu, uzrokovana zabranom dinara, pokazuje da potencijal za eskalaciju sukoba nije iscrpljen. U tom smislu deluje bespredmetno analizirati pojedinačne odredbe Sporazuma i razmatrati stepen njihove ostvarenosti. Značajnije je zapitati se zbog čega je Sporazum doživeo krah.
Put do Sporazuma
Nakon nekoliko godina stagnacije u dijalogu, u aprilu 2020. godine Savet Evropske unije imenovao je Miroslava Lajčaka za specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine. Lajčakov zadatak bio je da proces dovede do sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa.
Tokom prvih godina svog mandata, Lajčak je u više navrata nagoveštavao da bi očekivani sporazum trebalo ubrzo da ugleda svetlost dana. Međutim, umesto sporazuma viđene su prve ozbiljne krize. Prvo je tokom jeseni 2021. godine izbila kriza povodom SRB registarskih tablica, a potom su tokom leta 2022. godine tenzije eskalirale zbog KM tablica i ličnih karata. Kako je u međuvremenu, usled napada Rusije na Ukrajinu, hitna stabilizacija Balkana postala prioritet za EU, na scenu stupaju nemački kancelar Olaf Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron. U septembru 2022. godine njihovi izaslanici Beogradu i Prištini predstavljaju francusko-nemački predlog sporazuma za normalizaciju odnosa. Nakon pregovora van očiju javnosti, Sporazum će biti prihvaćen tokom zime 2023. godine.
Kurtijeva politika pošla je od premise da Kosovo neće moći da zaokruži državnost i nezavisnost na međunarodnom planu bez priznanja Srbije. Bez blagoslova Srbije nezavisnost Kosova je jednostrana secesija povodom koje nikada neće postojati konsenzus unutar međunarodne zajednice
Prve naznake da Sporazum, ipak, neće biti čarobni štapić koji će preko noći rešiti sva otvorena pitanja bile su vidljive još tokom jeseni 2022. godine, kada su pregovori o njemu vođeni iza zatvorenih vrata. U novembru Srbi na severu Kosova prvo kolektivno napuštaju kosovske institucije usled ponovo oživljenog spora oko KM tablica, da bi tokom decembra postavili nove barikade. Zaoštravanje prilika na terenu predstavljalo je tehniku pregovaranja kojom su strane ukazivale na stepen svoje spremnosti da prihvate ponuđeno rešenje. Zapadni posrednici se, međutim, na to nisu obazirali.
Put nakon Sporazuma
I nakon što je Sporazum prihvaćen, krize na terenu nastavile su da izbijaju. Kako se nije našlo za shodno da se kroz Sporazum i Implementacioni aneks dogovori povratak Srba na severu Kosova u institucije, u aprilu 2023. godine u četiri severne opštine održani su lokalni izbori koje su Srbi bojkotovali. Izbori sami po sebi nisu predstavljali okidač za novu krizu. Tenzije su, međutim, izbile kada su krajem maja novi gradonačelnici, uz podršku specijalne policije, u opštinama Zvečan, Zubin Potok i Leposavić preuzeli opštinske zgrade, koje su za svoj rad koristili i srpski privremeni organi. Vrhunac eskalacije zabeležen je u Zvečanu kada je došlo do nasilnog obračuna između grupe radikalnih srpskih demonstranata i vojnika Kfora.
Najdrastičniji bezbednosni incident zabeležen je u septembru 2023. godine i to ponovo u opštini Zvečan, u blizini znamenitog manastira u selu Banjska. U napadu na kosovsku policiju, koji je izvršila naoružana grupa Srba koju je predvodio Milan Radoičić, život je izgubio jedan albanski policajac, a potom i trojica napadača.
Nakon turbulencija na severu Kosova tokom 2023. godine nije bilo potrebno tražiti dodatne pokazatelje da Sporazum nije obezbedio ni kratkoročnu stabilnost na terenu, a kamoli da je srpsko-albanske odnose stavio na put dugoročne normalizacije. Posle incidenta u Banjskoj, srpska strana pokazala je veći nivo uzdržanosti u odgovoru na izazove koji su nastavili da dolaze iz Prištine. Nasuprot tome, kosovske vlasti nastavile su da preduzimaju jednostrane akcije u nameri da isprovociraju reakciju Srba. Početak 2024. godine obeležilo je ukidanje platnog prometa Srbije na Kosovu, povodom čega je i Savet bezbednosti održao sednicu.
Put do priznanja
Nedefinisani odnosi između Beograda i Prištine predstavljaju nepresušan izvor tenzija. Toga su svi u Evropi svesni. Rizik od destabilizacije postao je naročito izražen kada je početkom 2021. godine vlast na Kosovu nadmoćno prisvojio Aljbin Kurti, koji nije, poput svojih prethodnika, pokazao strpljenje da čeka da Kosovo kroz dijalog sa Beogradom, uz podršku EU, postepeno stekne atribute državnosti. Tenzijama čije podizanje je izazivao ili mu doprinosio, Kurti je želeo da iznudi razgovor o međusobnom priznanju kao rešenju za izlazak iz krize. U tome je delimično i uspeo.
Kurtijeva politika pošla je od premise da Kosovo neće moći da zaokruži svoju državnost i nezavisnost na međunarodnom planu bez priznanja Srbije. Bez blagoslova Srbije nezavisnost Kosova je jednostrana secesija povodom koje nikada neće postojati konsenzus unutar međunarodne zajednice. Kosovo i dalje ne priznaje oko 90 država, dok su mu zatvorena vrata međunarodnih organizacija, u prvom redu Ujedinjenih nacija, a potom i Evropske unije i NATO.
Umesto da Kosovo eventualno priznanje od strane Srbije dobije na kraju procesa dijaloga, za Kurtija je to bilo pitanje od kog je moralo da se pođe. Izbijanje rata u Ukrajini Kurti je prepoznao kao okolnost koja mu ide naruku jer će mu pomoći da dobije podršku država Kvinte za rasplet koji je priželjkivao. S druge strane, težnja Beograda bila je da se zadrži status quo. Jedino optimalno rešenje za Beograd je da Kosovo drži u međunarodnom limbu kroz proces dijaloga koji traje beskonačno, bez jasnih indicija kad i kako bi mogao da se okonča.
Nakon turbulencija na severu Kosova tokom 2023. godine, nije bilo potrebno tražiti dodatne pokazatelje da Sporazum nije obezbedio ni kratkoročnu stabilnost na terenu, a kamoli da je srpsko-albanske odnose stavio na put dugoročne normalizacije
Rezultanta nasrtaja Prištine da izazove status quo i nastojanja Beograda da ga zadrži bila je destabilizacija prilika na terenu. Dok je za Prištinu podizanje tenzija predstavljalo način da se iniciraju razgovori o sporazumu, Beograd je putem kriza pokušavao da spreči da do toga dođe. Izlazak Srba iz institucija bio je manevar kojim je Beograd pokušao da povratak u pređašnje stanje nametne kao temu koja bi dezavuisala razgovore o novom sporazumu. U tom odmeravanju snaga i igri nerava na kraju je presudila pozicija Brisela da je probleme u srpsko-albanskim odnosima pod hitno potrebno pogurati pod tepih pre nego što ih spazi Rusija.
Kakvo rešenje je Sporazum, poznat i kao Evropski plan, trebalo da donese? Analiza i tumačenje odredbi Sporazuma jeste zamka u koju ne bi trebalo upasti ako se želi doći do odgovora na prethodno pitanje. Rizik koji to nosi jeste da se od šume pojedinačnih članova Sporazuma ne vidi drvo, odnosno njegova suština. Ta suština je široj javnosti konačno predočena krajem oktobra 2023. godine kada su u zajedničkom saopštenju predsednik Francuske Makron, premijerka Italije Meloni i kancelar Nemačke Šolc pozvali Srbiju da isporuči de facto priznanje Kosova. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen potom je pojasnila da to ne znači ništa drugo do primena Sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa.
Put u nepoznato
U diskursu briselskog dijaloga, normalizacija odnosa sve vreme je predstavljala eufemizam za međusobno priznanje između Srbije i Kosovo, bilo ono de facto ili de iure. To je bio terminološki ustupak koji je trebalo srpskoj javnosti da olakša pravljenje teških kompromisa u pogledu Kosova zarad napretka Srbije ka Evropskoj uniji. Zahtev da Srbija de facto prizna Kosovo, međutim, došao je znatno ranije nego što se Beograd tome nadao. Nije bilo nepoznato da će on biti ispostavljen, ali se očekivalo da će do toga doći tek kada Srbija bude na samom pragu članstva u EU. Ipak, usled agresivne politike Rusije i uplitanja Beograda u Kurtijevo kolo eskalacije, taj zahtev je pred Srbiju stigao znatno ranije.
Eksplicitnim prihvatanjem Sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa Srbija bi poslala jasnu poruku da ona de facto tretira Kosovo kao nezavisnu državu. Za države Kvinte to je bilo značajno jer se računalo da bi se na taj način otklonile prepreke da nepriznavači u EU i NATO (Španija, Kipar, Grčka, Slovačka i Rumunija) bez straha od presedana i sami priznaju Kosovo. Ukoliko Srbija de facto prizna Kosovo, onda nema razloga da u svetlu te činjenice i nepriznavači ne preispitaju svoj stav. Prema rečima samih američkih zvaničnika, Sporazum je trebalo da služi kao materijal za lobiranje kod nepriznavača da promene svoju poziciju prema Kosovu kako bi se otvorio put za njegov ulazak u NATO.
Pokazalo se da EU više nema kapacitet ni za krizni menadžment, a kamoli da podstakne dogovor o tako ambicioznim zamislima kao što je normalizacija odnosa, odnosno međusobno priznavanje
Taj cilj, međutim, nije bio ostvaren. Problem je upravo bio u tom nemuštom prihvatanju Sporazuma. Način na koji je Sporazum prihvaćen od Beograda, zajedno sa izjavama kojima je to bilo praćeno, nisu dali osnov da se nedvosmisleno protumači kako se Srbija definitivno miri sa gubitkom Kosova. Samim tim, niko od nepriznavača nije bio uveren da bezbedno može da promeni svoju poziciju, te nisu usledila nova priznanja Kosova.
Odsustvo novih priznanja upravo je i razlog zašto su krize na terenu nastavile da izbijaju i nakon što je Sporazum navodno bio prihvaćen. Usled konfuzije koja je povodom toga nastala, Kurti je u svakoj prilici nastavio da traži da Sporazum bude potpisan, nadajući se da bi taj čin odobrovoljio nepriznavače. Poslednji put Kurti je to učinio na sednici Saveta bezbednosti posvećenoj krizi koja je nastala zbog odluke da se zabrani upotreba dinara na Kosovu. Kurti je tom prilikom ponovio da bi kriza mogla da bude rešena ako bi se na licu mesta potpisao Sporazum, drugim rečima ako bi Srbija priznala Kosovo.
Kako osnovna svrha Sporazuma nije bila ispunjena, tako nije postojalo ni interesovanje da se radi na sprovođenju njegovih pojedinačnih odredbi. Od Sporazuma je tako ostao samo spisak lepih želja, dok je kriza na terenu nastavila da se produbljuje.
Nakon što je diplomatska inicijativa za normalizaciju odnosa po kratkom postupku doživela neuspeh, ostalo je nejasno kad i kako će se nastaviti dijalog između Beograda i Prištine, kao i čemu on uopšte može da služi. Pokazalo se da EU više nema kapacitet ni za krizni menadžment, a kamoli da podstakne dogovor o tako ambicioznim zamislima kao što je normalizacija odnosa, odnosno međusobno priznanje. Srpsko-albanski odnosi se umesto na putu ka normalizaciji nalaze u slobodnom padu. Prva godišnjica Sporazuma zato je prećutana jer niko to nije smeo da izgovori.
