Kristijan Bek, prevodilac uputstava za kućne aparate i pisac koji predugo nije ništa objavio, odlučuje da odustane od iluzija. Podsmeva se i smrti i ljubavi, a sve svoje ambicije na ovom svetu svodi na nemilosrdni poduhvat da dostigne totalnu ravnodušnost prema svima i svemu. Međutim, ova Bekova kategorična odluka nije toliko ozbiljno shvaćena koliko bi on želeo da bude – s jednim izuzetkom: njegova partnerka, i jedina osoba koja sa Kristijanom uspeva da ostvari i održi nešto nalik na bliskost, razume da to nije prolazni hir. Međutim, ona na ovaj životni izbor reaguje tako što svim svojim bićem i delovanjem stoji nasuprot Bekovoj filozofiji apatije. Ptica, kako je Bek zove, sa malim p, predstavlja oličenje radikalne filantropije, moralnog imperativa da se pomogne svima i uvek.
Njena životna ambicija je da obuče, nahrani, udomi siromahe, izopštenike, bogalje; da uporedi svoj bol s njihovim kako bi došla do uvida kako njen suštinski nije bitan. Povremeno dovodi kući i ima seksualne odnose sa muškarcima sa društvene margine, svaki put izmeštajući Beka iz spavaće sobe na pomoćni ležaj. On mirno pristaje na skrajnutost, jer zna da ta podređena pozicija nije nezaslužena – dok godinama izbegava intimne odnose sa svojom partnerkom, svoje seksualne potrebe zadovoljava u bordelima. Svaka ta epizoda, za Beka ipak frustrirajuća, ostavi za sobom potvrdu da ptica svoju svrhu nalazi u potpunom obezvređivanju sebe, a da njegovo odsustvo volje, zapravo, dolazi iz uverenja da mu ovaj svet duguje mnogo više, ali da on radije bira ništa, ako ne može da dobije sve.
Njihov zajednički život odvija se u duhu kontrolisanog uvažavanja, sve dok se ne nađu pred izazovom koji se ničim ne može poništiti. Ptici je dijagnostikovan rak u terminalnoj fazi, a to je intervencija nad kojom niko nema moć i događaj koji ogoljava proizvoljnost i fluidnost Bekovih načela. Ptica nema mnogo želja za vreme koje joj je preostalo, osim da nauči da pravi sir na farmi koza i da se venča sa mladićem iz Alžira koji potražuje azil u Nemačkoj, gde ovaj par trenutno živi.
Pisac likove suočava sa činjenicom da ono što smatraju svojom vrlinom i snagom zapravo nije ništa više nego izraz njihovih strahova i slabosti
Roman Azilant Arnona Grunberga (Booka, 2024) počinje scenom u kojoj ova trojka pokušava da se snađe u novonastalim okolnostima, a zatim nas vodi u prošlost, u predistoriju ove apsurdne zajednice, pre svega Kristijana Beka, čoveka koji za sebe voli da misli da je bez iluzija.
Grunbergov roman, naravno, ne čini samo centralni lik. Azilant ima dosta rukavaca, epizoda i epizodista koji generišu narativne tokove. Ali figura razočaranog belog zapadnoevropskog muškarca, koji na neočekivan način i uz burnu reakciju otkriva da svet postoji i izvan njegovih kompetencija i potreba, karakteristična je za oba njegova romana koji su dosad kod nas prevedeni (Azilant i Tirza). Pisac likove suočava sa činjenicom da ono što smatraju svojom vrlinom i snagom zapravo nije ništa više nego izraz njihovih strahova i slabosti; a ta njihova razvojna putanja čini centralnu liniju narativne strukture. Druga osobenost su neočekivani obrti, vraćanje na ranije tek nagoveštene konflikte i naknadno osvetljavanje konteksta, što daje trilerski kvalitet tekstu koji je, prema svim parametrima, roman ideja.
Arnon Grunberg je autor koji voli da u naslovu istakne lik kojim se tekst, u suštini, najmanje bavi. Međutim, azilant u ovom slučaju može da nas navede na krivi trag. Da, naravno, na najpovršnijem nivou to jeste Alžirac Rafi, poslednji u nizu izopštenika koje ptica pokušava da spasi, ali kako napredujemo sa čitanjem postaje jasno da ta pozicija tražioca azila (hol. asielzoeker) na dubljem nivou pripada Kristijanu Beku, da je on taj koji vapi da bude spasen, zaštićen, pošteđen. Bek govori i ponaša se kao čovek koji se odrekao velikih ambicija i žudnji, ali jasno nam je da je u korenu svega toga oholost. Ono što on naziva razbijanjem iluzija zapravo je maskiranje straha, uz jednu kvarnu tihu želju da će za svoj podvig još i simbolički profitirati. Ne želi da spozna ni ljubav ni sreću, da ne bi imao za čim da pati. „Sreća je samo odjek apsurdnog, šala, zlonamerna šala, s namerom da zadrži ljude na mestu na kom inače ne bi želeli da ostanu.“ Odustaje od potrage za utočištem da bi se zaštitio od razočaranja, ali to je unapred izgubljena bitka. Jer ono što Bek naziva iluzijom, zapravo su nada, vera, ljubav. Poštovanje prema životu. Da bi od toga iskreno i nedvosmisleno odustao, čovek mora da odustane najpre od sebe. A Kristijan Bek nikad nije bio taj čovek.
