Fudbalu može da ponestane pesništva, ali Francuska ga srećom ima napretek. Zato možemo da pozovemo upomoć Pola Verlena:
„A ti tečeš, Seno, tvoji vali huje,
I vučeš Parizom svoje telo guje,
odnosiš u luke to što val tvoj baca:
tovare stabala, uglja i mrtvaca!“
Tako je pisao sjajni simbolista u „Pariskom nokturnu“, i tako je Francuska stigla do polufinala Evropskog prvenstva. Već je u pet navrata taj tim, po imenima možda i najmoćniji na turniru, izlazio na teren, i u svakoj se prilici sav neutralni svet nadao huku talasa, i to ne rečnih, već okeanskih, svaki put se očekivalo da se podigne taj fudbalski cunami. I svaki put su „petlovi“ pre ličili na guje što se sklanjaju od ljudi, od vreline navijačkih želja. Vuče se ta Francuska po zemlji umesto da po očekivanjima leti, valjala se i ka polufinalnoj luci igrajući drveno, nudeći grumenje uglja umesto zlata, ali književna logika nalaže da guja iz prvog čina ugrize u poslednjem, i francuski se talas naposletku dovukao od hamburške do minhenske luke, noseći sa sobom i mrtve Portugalce.
Dobro, preterali smo sa simbolikom, namerno, u čast Pola Verlena, ali upravo pesimizam i melanholija nekih njegovih radova ostaju nakon utakmice dva favorita za evropsku krunu. Ili narodskije rečeno – da se manemo mi ćorava posla ako je to vrhunski fudbal. Komentator Arene sport već je u 39. minutu počeo da priča o tome kakvi su ti favoriti kada izvode penale, i to je bilo sasvim razložno, jer je odavno mirisalo na kreč. Drugo poluvreme donelo je, istina, nešto uzbuđenja, ali uz njih i katastrofalne završnice akcija, sve skupljene u šut Orelijena Čuamenija iz 62. minuta koji je umalo završio u autu. Nije fer, naravno, izdvojiti tog momka, kome je prevashodni zadatak da golove sprečava a ne da ih daje, ali njegov žalostan pokušaj idealno ilustruje koliko je malo napadačkog zadovoljstva imala publika koja je upravo takvu slast očekivala.
Ovde treba otići u kratki ekskurs. Oprezan fudbal ima sva prava da postoji. Defanzivan fudbal ima sva prava da postoji. Bunker fudbal ima sva prava da postoji. Odbrana je polovina tog sporta, ništa manje legitimna od napada, i ako za čoveka fudbal nisu samo Barselona i Liga šampiona, znaće ne samo da je poštuje, već i da u njoj uživa; da uživa u tom potcenjenom domenu koji fudbalu daje najlepšu, najrevolucionarniju mogućnost, šansu da autsajder sruši moćnika. Međutim, ako na travi imamo ekipe koje nisu autsajderi ni na toj ni na bilo kojoj drugoj utakmici, jer svaka vredi preko milijardu evra, možda i mi imamo pravo da od njih zahtevamo da ne koriste sva prava. Nisu ni Francuska ni Portugal, naravno, podigli bunker, ne bi se moglo reći ni da su bili defanzivni, ali jesu bili oprezni, i maglovit osećaj da tu nešto ne štima, opsedao je verovatno svakog gledaoca i naveo ga da impulsivno zaključi kako polufinale nije zaslužio nijedan od dva takmaca.
Portugal ga je možda zaslužio za bledu nijansu više, a taj je sitan razlog sličan krupnom zbog kog nije zaslužio ni da se u četvrfinalu nađe. Ako su Slovenci doterali Portugalce sve do penala, zaslužili su i prolaz. Ako su Portugalci, kao nešto manji favorit na ovom takmičenju, doterali Francuze do bele tačke, malo su više i zaslužili prolaz. Na kraju nismo dobili ni to. Jedanaesterci nisu „lutrija“ kako se to obično kaže, jer su njihov temelj ozbiljne fudbalske sposobnosti – šut kada je reč o izvođačima, čitanje kada je reč o golmanima, pribranost u kritičnom trenutku kada je reč i o jednima i o drugima. No svejedno, teško je oteti se utisku da ti vražji penali, ko god ih bolje izvodio, naprosto nisu dostojno razrešenje četvrtfinala Evropskog prvenstva; ne kada su sa obe strane igrališta ovako zvučna imena.
U nekom od kadrova koji će obići svet, naći će se i Toni Kros koji zauvek napušta teren. A možda bi ta slika bila još upečatljivija da je Kros dobio zaslužen crveni karton, da je teren i fudbal napustio onako kako ih je pre osamnaest godina, u finalu Svetskog prvenstva, napustio Zinedin Zidan
Ako su ta zvučna i melodična imena, nek čitalac oprosti, juče zvečala kao kanta, Španci i Nemci su bili jedan dobar bleh orkestar. Sve u svemu, baš je bilo veselo. I ne zbog toga što je utakmica bila konvencionalno uzbudljivija, sa dva velika obrta, dva gola u poslednjim trenucima, već zbog svega što je na terenu bilo kontroverzno. Jesmo na klizavom terenu kada takvo nešto hvalimo, ali četrdeset faulova, petnaest žutih i jedan crveni karton neodoljivo su i neophodno podsećanje na to da fudbal, čak i na najvišem nivou, ipak igraju ljudi; da čak i u „finalu pre finala“ nastupaju grešna bića kojima je, za boga miloga, stalo do te pobede, i voljni su da zbog nje na trenutak ili dva iskoče iz uloga marioneta u tragično dosadnoj porodičnoj zabavi u koju se taj „vrhunski fudbal“ pretvara. Kontroverzne odluke sudije Entonija Tejlora krunisale su vašar, moralno možda sumnjiv, ali tako ljudski da Špancima, Nemcima – a najzad i jednom Englezu – valja priznati da su nam ponudili utakmicu za pamćenje.
Za uspomenu svakako ostaju i manje problematični trenuci – perfektna asistencija još maloletnog Lamina Jamala, bljesak takođe mladog Florijana Virca, gol i asistencija junaka Danija Olma. I pre svega drugog – pobedonosni skok Mikela Merina, tako atraktivan da fotograf koji je imao spretnosti i sreće da to najbolje kadrira, izvesno ima i najbolju fotografiju ovog Evropskog prvenstva. U nekom od kadrova koji će obići svet, naći će se i Toni Kros koji zauvek napušta teren. A možda bi ta slika bila još upečatljivija da je Kros dobio zaslužen crveni karton, da je teren i fudbal napustio onako kako ih je pre osamnaest godina, u finalu Svetskog prvenstva, napustio Zinedin Zidan. O, moralisalo se i tada, Ekip je Zizua na naslovnoj strani doslovno pitao „Šta da kažemo našoj deci, kojoj si postao večan primer?“ Pa kažimo im, licemeri, da je čika Zizu mlatnuo pokvarenog Materacija zato što mu je taj uvredio sestru. I da je ljudski, i muški i ženski, braniti i sestru i bilo koju drugu ženu od uvrede. I da je najljudskije napraviti nešto veliko uprkos manama, biti jedinstven fudbaler, kandidat za najvećeg svih vremena, uprkos tome što ste odrasli u nezgodnom lučkom Marseju, što ste Alžirac u Francuskoj, pa imate pomalo kratak fitilj.
Toni Kros nije Zinedin Zidan, nije ga uvredio niko, ali njegovi faulovi bili su jednako ljudski, i crveni karton bi podvukao pouku koju su za nas, makar i nesvesno, imali Španci, Nemci i Englez, hvala im još jednom – fudbal ima smisla samo ako nije savršen. Zbog toga, možemo naposletku oprostiti i Francuskoj i Portugalu. Samo neka Francuzi, za tri dana, baš protiv Španaca, prihvate da na terenu sme i da se pogreši. I grešiće manje.
