Valjalo je nešto i znati, ne samo imati čuku, herc, srce, volju, želju. Govorim, dakako, o Slovencima. Valjalo je imati pobrojano, a ne samo znati – sve ili skoro sve. Govorim, dabome, o Italijanima.
Jer, evo, stvari dolaze na svoje: stara Evropa igraće četvrtfinala, polufinala i poslednju utakmicu, a ona druga je već kod kuće. Da ne bude zabune i da se ne sekiraju domaći naci-geopolitolozi, pod „stara Evropa“, misli se na fudbalsku Evropu uz cubok Švajcarske i Turske, a pod onom drugom – pa, svi ostali, te Italija pride.
Slovenija i Srbija – bratstvo luzera
Slovenija, jedina emancipovana država nastala raspadom SFRJ, igrala je fudbal onako kako je i sve drugo radila – i radi: precizno, odgovorno, po meri dara, u smirenom zajedništvu, ne u inat, s dišpetom, uprkos i unatoč. Igrala je, jasno, defanzivno. Da bi se tako igralo, a na visokom nivou, potrebni su fudbaleri čija je taktička disciplina preduslov, a ne svrha igre. Prostije rečeno, za fudbal kakav je Matjaž Kek odabrao, neophodna je izuzetnost; prosečnost nije dostatna. Otud, možda, i fantomska misao kako bi baš Kek bio dobar postpiksijevskoj Srbiji. Ne bi. Ne zato što bi ga pokvarili, nego zato što, najpre, mi nismo izuzetni, a potom stoga što je Kek igrao tačno onaj fudbal koji je mogao igrati – jedini mogući s onim s čim je raspolagao. Osim jedne stvari, sve je bilo dobro. Ali, ta jedna je ona najgora: ako igraš na jednu, dve lopte, moraš imati Belingema. Sve ispod toga je uzdanje u ono što Crnjanski zove „Komedijant Slučaj“. Piksi je, kao što smo u ovoj kafani već divanili, računao da to ima, samo što, za razliku od Keka, nije uradio dovoljno na pripremi te hipotetičke situacije. Te je ishod, na koncu, isti. Šta bi se to veliko i važno desilo da je Srbija kojim čudom prošla grupu? Ništa. Izgubila bi već na prvoj sledećoj instanci.
Slovenci nisu imali dovoljno talenta da bi prošli dalje. A nisu imali ni Rehagela, kao svojedobno Grci, da od mediokritetskog tima napravi prvake Evrope putem kompletnog usmrćivanja igre
I otud to bratstvo, bez jedinstva, bratstvo luzera. U jednom času, izgledalo je kako je projekcija nade u Sloveniju neka vrsta blagog medikamenta na hrvatsko-srpske fudbalsko-nogometne jade. „Muk od Triglava do Đevđelije“, reče neko, odmah po završetku utakmice u kojoj su Slovenci promašili tri (i brojem: 3) penala jedan za drugim. Valja, dakle, znati. Penali – i to je, možda, jedina stvar u kojoj je rahmetli Ivica Osim imao krivo – nisu nikakva lutrija, to se – kao što je to znao Ljupko Petrović – uvežbava, to je stvar veštine, i to one osnovne fudbalske veštine, umeća šutiranja lopte. Koja miruje. Prema sedam puta dva i kusur površini gola. Koji čuva jedan čovek. Aman! Zamislimo da neko kaže kako su slobodna bacanja u košarci lutrija, umesto da te tera, kao što nas je teralo, onomad, da u sklopu treninga, osobito pred utakmicu, vežbamo tu osnovnu veštinu – dati koš.
Slovenci, dakle, nisu imali dovoljno talenta da bi prošli dalje. A nisu imali ni Rehagela, kao svojedobno Grci, da od mediokritetskog tima napravi prvake Evrope putem kompletnog usmrćivanja igre. Nada da ima fudbala dostojnog sveta u ovim krajevima, uostalom, umrla je s Hrvatskom, a Hrvatska je umrla zato što je umorna od sebe same. Hoće li opet biti potrebno petnaestak godina ili će se Hrvatska vratiti – ili se, kao u košarci, više nikad neće vratiti – saznaće(mo) (a)ko doživi(mo). Za nas, pak, izvesno je: nećemo se nigde vratiti, jer nikad nigde nismo ni bili. Ono s Novim Zelandom bio je incident, Paunovića niko nikad nije pozvao da bude uz svoje dečake – a njih je osam bilo u Piksijevom timu. Paunović, Veljko, bio je prvak sveta u fudbalu. Bilo bi posve nesrpski da ga je neko nešto pitao poslednjih desetak godina. Tako da je sve kako ima biti i kako mi volimo.
Italijanski paradoks
Italija će se, izvesno, vratiti. Uostalom, oni su još koji dan zvanično prvaci Evrope. Nije bilo smisleno očekivati da će to ponovo biti, ali jeste bilo logično da stignu blizu. A, opet, i nije – gotovo da nema fudbalske nacije koja ima takav raspon, takvu amplitudu. Igrajući uvek isto ili gotovo isto, Italijani su ponekad prvaci sveta i Evrope, ponekad im ne uspe ni da se kvalifikuju.
Igrajući uvek isto ili gotovo isto, Italijani su ponekad prvaci sveta i Evrope, ponekad im ne uspe ni da se kvalifikuju
Ali, zato, Ančeloti hara i ovim prvenstvom. Kako to? Pa, tako: Belingem i Kros su njegovi igrači. I to im se vidi. Jeste da je Kros igrao pod drugima i da je odavno bio formiran vrhunski igrač pre Ančelotijevog preuzimanja Reala, ali taj vrlo italijanski i suštinski defanzivan stil igre koji igraju u Madridu, porađa onu vrstu samosvesti i rutina kakve su neophodne u fudbalu nacionalnih selekcija u ovom takmičarskom okruženju, u kojem je važniji broj utakmica na prvenstvu – zbog piva i televizije – nego kakve su te utakmice. Čujem prigovor: pa i Modrić je Realov i Ančelotijev, pa ništa. Nije ništa: najpre, Modrić je u izvesnim godinama, potom, Dalić nije pravio tim prema njegovom habitusu za ovo prvenstvo, a na koncu – Modrić se nije naigrao prošle sezone. Surovost posla fudbalera jest i u tome što on vredi koliko mu vredi poslednjih nekoliko utakmica. Minuli rad je stvar individualna, nešto što pripada ličnom iskustvu iz kog se da crpeti, ali minuli rad ne dobija utakmice.
Finale pre finala
Ovaj tekst nastaje nekoliko sati pred najvažniju utakmicu prvenstva, onu između Španije i Nemačke. Nije da će ona prelomiti tokove evropskog fudbala, baš kao što ni tokove evropske politike neće prelomiti francuska desnica ili uspeh laburista u Engleskoj – ti se, tokovi, naime, suštinski ne menjaju na izborima, niti obnoć – ali će ta utakmica možda odlučiti o prvaku Evrope. Ovo, paradoksalno, ne znači da će jedan od ta dva tima u konačnici biti šampionom. Znači nešto drugo – ili će smirena snaga Nemačke biti, makar bila i pobednička, uzdrmana sudarom sa španskim nadahnućem i voljom za opštom dominacijom, ili će, suprotno, španski mladalački nerv biti načet nemačkim racionalnim fudbalom. Neoštećenih, u svakom slučaju, neće biti. Sve to ne znači da će biti posredi fantastičnog fudbala. Ali ne znači ni da neće. Možda će samo ta utakmica dati dva umorna protivnika onima koji slede. Utoliko to jeste „finale pre finala“.
Tako, dakle, stoje evropske stvari danas: sve je moguće, a, opet, sve je izvesno. Već je, naime, pobedio pravolinijski i neuzbudljiv fudbal.
Europa, zdaj, zahtevali su Slovenci u SFRJ. „Austrijskim konjušarima“ tada ih je nazivala današnja ruska peta kolona u Srbiji. „Zbogom, Janezi“, pevao je jedan pokojni pevač. Posle je dobio slovenački pasoš. Slovenci su tamo gde jesu, mi smo tamo gde nismo. Paradoks? Možda. A možda samo permanentni boravak u nigdini, Radio Nowhere, što bi rekao Springstin, da ne citiramo Hajdegera. Italija će se, rekoh li, vratiti ili će trijumfovati kroz ančelotijevski gestus. Mi se nemamo kamo vratiti. Onima tamo, čip smo u većoj partiji, tima onamo, tek sitan kusur.
Zarđale trube zvuče egzotično. Ali malo naporno, posle izvesnog vremena.