Prevodilac Bojan Savić Ostojić radi na prevodu knjige Sveske Emila Siorana. U pitanju su beležnice koje je filozof vodio između 1957. i 1972, a koje je posle njegove smrti pronašla i priredila partnerka Simon Bue.
„U tim zapisima, iako reflektuju i svakodnevne prilike, nema ipak ničeg dnevničkog. Sveske su radionica fragmenta, Sioranova vežbanka iz francuskog. One su ujedno skladište iz kojeg je crpeo materijal za knjige namenjene objavljivanju i matrica za njihovu strukturu, baziranu na fragmentu i heterogenosti.”
Na jednom mestu beleži da ni Bog ne bi umeo da stavi tačku na njegove protivrečnosti.
„Između komentara savremenika, osvrta na sopstvene bolesti i generalno zajedljivog tona koji je postavio kao sopstveni standard, najviše volim one fragmente u kojima se oteo sopstvenoj cenzuri i gde je u žaru trenutka samog sebe prikazao u ne baš povoljnom svetlu”, dodaje Bojan Savić Ostojić. „Čitalac treba da zna da ga ovde čekaju i vedri momenti, poput ovog iz jula 1965: ’Primetio sam koliko mi je lakše kad u svojim žutim minutama imam neku gramatiku pri ruci.’”
Donosimo nekoliko misli iz te knjige, uz napomenu da će izdanje biti objavljeno 2025. u Službenom glasniku:
Pročitao knjigu o padu Konstantinopolјa. Pao s gradom.
Želјa da zaplačem nasred ulice! Nosim u sebi demona suza.
Biti nezaposleni tiranin.
Čitavog života sam obožavao velike tirane ogrezle u krvi i kajanju.
U književnost sam se upustio iz nemoći da ubijem ili da se ubijem. Samo zbog te nesposobnosti, zbog tog oklevanja, odlučio sam da propišem.
Onaj film o Životinjama me je potresao. Mislio sam na njega prošle noći, i dok sam se budio, a mislim na njega i jutros. Nema ničeg novog u tom prizoru zveri koje se međusobno uništavaju, a da nisu grabljivice koje proždiru slabe: to je nešto što smo oduvek znali. Ali nikad nisam za sat vremena video toliko straha i bežanja. Sve te životinje, i napadači i žrtve, uhvaćene u suludu trku! Pošto život može da se održi samo tako što će se uništavati, treba imati hrabrosti i iz toga izvući posledice. Koje? Za početak, da se život nekako izbegne.
Odjednom mi pada na pamet početak mog pisma u kojem izražavam saučešće Rajsnerovoj udovici, pre mesec dana: „Iznenađen sam što je jedan tako izuzetan čovek umro“… Zvuči apsurdno, ali je napisano na nemačkom.
Ima tome nekoliko dana… Spremao sam se da izađem, a onda sam se, nameštajući maramu, pogledao u ogledalu. Odjednom, neizrecivi strah: ko je ovaj čovek? Nisam mogao sebe da prepoznam. Uzalud sam prepoznavao kaput, maramu, šešir, ipak nisam znao ko sam; jer nisam bio ja. To je potrajalo oko trideset sekundi. Kad sam se pribrao, strah nije prestao odmah nego se neosetno rasuo. Očuvanje razuma je povlastica koja nam može biti oduzeta.
Ne mogu niže u svom ništavilu, ne mogu preko granica svog propadanja.
Venama mi kruži noć.