Ovogodišnji Arsenal fest u Kragujevcu ponudio je zanimljiv koncept. Pored aktera sa srpske i regionalne (i ne samo) rokenrol scene na prostoru „Kneževog arsenala“ nastupio je američki sastav Dogstar, u kom holivudska zvezda Kijanu Rivs svira bas gitaru, uz najveća imena koje je jugoslovenska scena imala a to su Bijelo dugme i Zdravko Čolić.
Definitivno je Kijanu bio u fokusu čitavog regiona jer je pre Kragujevca sa svojim bendom nastupio u Zagrebu. U varoši su se ispredale razne priče. Navodno je neočekivano posetio Kragujevac pre odlaska u glavni grad Hrvatske. Neko mu je preporučio odlazak u čuvenu kafanu „Biblioteka kod Milutina“ u kojoj se nije preterano zadržao jer je u ponudi vrhunsko pečenje, čiji Kijanu nije ljubitelj. Dok su prisutni postali svesni njegovog prisustva, Neo je već „skočio“ u drugu dimenziju. Na nastup je takođe, kažu, krenuo spontano, bez pratnje obezbeđenja, a kasnije ipak ušao u tourbus i pridružio se drugarima iz benda kako bi lakše prišao festivalskom prostoru.
Poslednje veče je bilo u znaku Zdravka Čolića. Poseban tekst bi mogao biti posvećen ovom koncertu, lakoći pevanja, spontanosti, samopouzdanju i dostojanstvenošću kojom Čolić zrači
Nakon dva objavljena albuma, bend Dogstar prestaje sa radom, a vratio se upravo novim izdanjem objavljenim prošle godine. Reč je o odličnom alternativnom rok sastavu na tragu onoga što sviraju The Smashing Pumkins i The National. Pevač Bret Domros se u par navrata obratio publici između ostalog komentarišući kako je napokon prestao pljusak epskih razmera koji je tokom poslepodneva zadesio Kragujevac, verovatno pomalo aludirajući na ambijent filma Matriks. Najavio je nekoliko potpuno novih pesama s albuma koji bi trebalo da izađe do kraja ove godine. Tokom koncerta je postajalo sve manje važno ko svira bas gitaru, a sve bitnije direktno upoznavanje s bendom i njegovim zanimljivim opusom.
Veče je inače otvorio čuveni drum’n’bass-reggae-punk sastav Asian Dub Foundation, rado viđeni gosti mnogih festivala u Srbiji. ADB odoleva vremenu, u večitoj borbi sa tim istim vremenom a protiv nepravde. Možda njihova muzika nije toliko relevantna danas, koliko je to bila na prelazu između dva veka, ali je i dalje vrlo buntovna. Ratovi i krize, ljubav i ravnopravnost, vera i jednakost su njima centralne, goruće teme. Bend je pružio maksimum ali čini se ipak ne dovoljno snažno. Tokom susreta s novinarima idejni tvorac ADB-a, Stiv Čandra Savale je rekao da će bend uskoro objaviti kompilacioni album s gostujućim umetnicima kao što su Šinejd O’Konor, Radiohead, Igi Pop. Komentarišući globalno stanje svesti, rekao je da su pošasti poput fašizma danas poprimile neke drugačije oblike kojih se treba paziti. Pre sastava Dogstar svirali su naši desperadosi, bend Partibrejkers.
Na Arsenal festu publika se najčešće kreće između glavne i Garden bine na kojoj je po večeri ove godine nastupilo u proseku desetak bendova. Bilo je apsolutno nemoguće u potpunosti ispratiti sve nastupe. Iz programa prvog festivalskog dana s ove bine izdvojio bih upečatljiv nastup benda Keni nije mrtav, omiljene regionalne fankoidne senzacije Svemirko i nastup grupe Jarbol. Bend se na opšte oduševljenje vratio koncertima. Jarboli ne samo da nisu zaboravljeni već je stasala nova generacija fanova. Od Žolta Kovača, basiste benda, saznali smo da do kraja godine možemo očekivati novi album Jarbola a da s koncertima sigurno neće stati.
DJ Petar Dundov nastupio je kao headliner Explosive DJ bine Arsenala. Ne ograničavajući se samo na techno, Dundov je prošao kroz detroitski house i tech-house. Inače rasveta u prostoru Explosiva je bila odlična. Sasvim dovoljno svetla, tame i lasera za potpuni klupski ugođaj.
S velikim nestrpljenjem smo čekali petak, ako je bilo jasno da će obeležavanje pola veka najvećeg jugoslovenskog benda u Kragujevcu proći uz Gorana Bregovića, Mladena Vojičića Tifu i Alena Islamovića, ali ne i Željka Bebeka. Kako je koncert takvog Bijelog dugmeta odmicao, ta praznina bivala je sve uočljivija. Ovakav koncept je, ne samo zbog Bebekovog odsustva, bio prilično diskutabilan. Raskoš koju je Dugme imalo u svojim najboljim (tzv. Jugotonovim) danima ipak nije zablistala zlatnim sjajem… A šansa mu je pružena. I istina, segment s pevačem Alenom Islamovićem je mesto u kom se koncert jedino kretao u očekivanom smeru.
Raskoš koju je Bjelo dugme imalo u svojim najboljim danima, ipak nije zablistala zlatnim sjajem. A šansa je pružena. Segment s pevačem Alenom Islamovićem je mesto u kom se koncert jedino kretao u očekivanom smeru
Na Gardenu, gde je u to vreme nastupio Vojkov V., taj kovitlac reči, misli i bitova je bio nezaustavljiv. Vojkov je poput Ramba Amadeusa u najboljem izdanju. Doza smeha i ironije, žuči i meda. Urnebesna tragedija u jednom trenutku praćena old school hip-hop beat-om a u drugom biva razbucana semplom „Samba De Janeiro“. Milenijumska šizofrenija spakovana u pedeset minuta odličnog nastupa. Na kraju publika na bini a Vojkov V. u publici dobacuje „Hvala vam! To je to. Moram ić’ na Cobija!“. Ja nešto ne bih, pa ostajem da ispratim furiozni Ritam nereda. Susrećemo se s pank fenomenom zvanim Mortal Kobat. Miki Radojević s bendom je odao počast Mikici Zdravkoviću, preminulom Arsenalovom Superheroju i saborcu iz grupe Čovek bez sluha. Rouzija i Mimi Mercedez slušam vrzmajući se oko štandova sa hranom, majicama, bedževima i pločama u prolazu ka Explosive bini gde je Kristijan Molnar u svom setu kombinovao house i disco. Čujemo da se reper Lil Pump s nekim potukao… Nije nas preterano zanimalo.
Poslednje veče je bilo u znaku Zdravka Čolića. Poseban tekst bi mogao biti posvećen ovom koncertu, lakoći pevanja, spontanosti, samopouzdanju i dostojanstvenosti kojom Čolić zrači. Mislim da nismo u potpunosti svesni njegovog prisustva,i što je bitnije njegovog ogromnog značaja u istoriji popularne muzike zemlje koja se nekada zvala Jugoslavija. Nasuprot razočaranju iz prethodnog dana na istoj bini, Čola je zablistao i za Breginu ekipu. Veličanstven koncert je upriličen uz simfonijski orkestar (pod dirigentskom palicom Fedora Vrtačnika) u pratnji hora, s novim aranžmanima pesama, fantastičnim orkestracijama, odličnom selekcijom pesama, divnim presekom jedne živopisne pevačke karijere, savršenom dinamikom i intenzivnom emocijom koja je sasvim prirodno bivala sveopšte prisutna. Vladala je ogromna gužva, ali nije bilo pritiska. A Čola? Gospodin. Tako se lako kreće, s lakoćom peva i najteže deonice pesama, čini se da je uspeo sa svakim od nas da razmeni osmeh i šeretski namig. Svoj orkestar ceni, njemu je u svakom trenutku diskretno posvećen, što tako kompleksan organizam čini izuzetno skladnim do kraja. Krešendo se desio uz maestralno izvođenje veoma zahtevne numere Pjesmo moja, kojom je završen dvoipočasovni koncert.
Na Arsenal Festu publika se najčešće kreće između glavne i Garden bine na kojoj je po večeri ove godine nastupilo u proseku desetak bendova. Bilo je apsolutno nemoguće u potpunosti ispratiti sve nastupe
Propustio sam Nicky West i E-Play, ali sam se zato u nastavku večeri uživo suočio sa talentom jednog zanimljivog elektro-trep-hop autora iz Osijeka koji se predstavlja pseudonimom Z++. Pitam: „Koji su ti muzički uzori?“, odgovara: „Pink Floyd, Daft Punk, The Weeknd iiii… Može The Strokes, eto.“ – Meni dovoljno. Nadalje ću pažljivije pratiti rad Z++ a to preporučujem i vama. U završnici festivala odlazimo da pozdravimo DJ Jana Pulija na Explosive bini. Posustali u svitanje, naša mala novinarska svita se kreće ka hotelu ispraćena horskim pevanjem pesme Negde pred zoru s glavne bine gde su svirali Goblini.
I ove godine Arsenal je imao jedan vrlo reprezentativan program sa jasnom koncepcijom, vizijom i opredeljenjem. Program je i pored očiglednih komercijalnih segmenata, ipak zadržao kredibilitet i pojedinim koncertima publici u Srbiji pružio (po)priličnu ekskluzivu.
