OK, priznajemo odmah: uprkos naslovu, ovde neće biti previše reči o Marku Arnautoviću, kapitenu austrijske reprezentacije koja je – mada je uoči utakmice važila za blagog favorita – svoje učešće na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj završila porazom od Turske (1:2). Ali nismo mogli da odolimo. U situaciji kad su se na jednoj strani našli Turci a na drugoj jedan Marko s prezimenom na -ić, pa makar i u austrijskom dresu; i kada je nagrada za pobednika tog sraza (što bi se na novohrvatskom reklo) četvrtfinalni okršaj s iznova probuđenom Holandijom, kojoj pak sunarodnici tepaju Oranje (naglasak je drugačiji, ali transkripcija ista) naslov se prosto sam ispisao. Makar i bio – priznajemo i to – na prvu loptu.
Počev od trećeg kola grupne faze, prvenstvo je rano obećanje dobre zabave zamenilo mnogo prozaičnijom, nezanimljivijom verzijom turnirskog fudbala, u kojoj su dobri mečevi postali retkost
No kad smo već od Arnautovića krenuli, onda da figuru barem iscedimo do kraja. Marko na kraju nije ispao jedan od junaka ovog meča, i nije – kao uostalom ni bilo ko od njegovih drugova, a nasuprot imenjaku iz narodne epike – kući odneo tri tovara blaga, kako se izgleda u to vreme govorilo za het-trik. Mada je to, junak, možda i mogao da postane. Početkom drugog poluvremena, pri rezultatu 0:1, ukazala se Arnautoviću odlična prilika za gol, ali koliko god izgledna bila, ipak nije spadala u one koje se apsolutno moraju završiti postizanjem pogotka: turski golman Mert Gunok je pravovremeno krenuo ka njemu i ta lopta više nije imala kuda da prođe. (Imaće, naravno, Gunok u četvrtom minutu nadoknade vremena jednu senzacionalnu odbranu, pa će i on, uz supertalentovanog Ardu Gulera – priklonićemo se ipak tradicionalnoj, a ne fonetskoj transkripciji, da ne bismo retroaktivno i Kemala Ataturka počeli da nazivamo Atatirkom – i naravno, dvostrukog strelca, odbrambenog igrača Meriha Demirala, posle svega biti jedan od junaka turske pobede.)
Ali nema se veteranu Arnautoviću (35 godina, 115 mečeva za reprezentaciju, 37 golova) niti bilo kom drugom austrijskom igraču šta zameriti – osim, jasno, načina na koji su u ispostaviće se poslednjem nastupu na ovom prvenstvu branili kornere. Da jedna tehnički i taktički tako dobro obučena reprezentacija kakva je ona koju vodi i hvaljeni i kuđeni Ralf Ragnik – do te mere organizovana i disciplinovana da je prava šteta što na prednjoj strani dresova nisu imali iscrtanu kravatu, a na leđima brojeve upisane u pravougaonike koji bi dizajnom podsećali na akten-tašne – na ovako važnom meču primi jedan gol iz kornera moglo bi se objasniti slučajnošću, malerom ili, u konkretnom slučaju, trapavošću: pre nego što je došla do Demirala, lopta se kao u fliperu odbijala od tri austrijska igrača. Ali da jedna takva ekipa na istoj utakmici primi dva gola iz kornera neoprostivo je – čak i kada se uzme u obzir to da je Gulerov korner koji je rezultirao drugim golom bio savršeno izveden, a Demiralov skok, u nedostatku boljeg termina, nestvaran.
Ako su Austrijanci u skladu s očekivanjima na terenu demonstrirali organizovanost – s povremenim, ali fatalnim ispadanjima iz sistema – Turci su bili tu da, osim nesporne nadarenosti i podrazumevajuće borbenosti, svoj doprinos daju kreiranjem haosa u koji se njihova igra pretvorila u završnoj četvrtini utakmice. Okolnost da ih vodi italijanski selektor, nekadašnja zvezda Rome Vinčenco Montela – a prisustvo italijanskog trenera na klupi po difoltu podrazumeva postojanje sistema na terenu – posle nekog trenutka u drugom poluvremenu kao da više nije bila od značaja: Turci su se branili… pa, verovatno bi bilo preterano reći panično, ali svakako ne na način koji je ikome ulivao poverenje da Austrijanci neće stići do izjednačenja: kao da se (uz izvinjenje zbog posezanja za stereotipom) nešto u mentalitetu turskih igrača opire tome da se dogovoreni plan igre sprovodi tokom čitavog trajanja utakmice, pa se sistem pre ili kasnije izvrće u anti-sistem, sportski oblik spašavanja žive glave. I to onda nekad upali, kao što je upalilo u Lajpcigu, ali drugi put dovede do raspada, kao u meču grupne faze s Portugalijom, u kome Turska, pošteno govoreći, nije ličila ni na šta.
Kao da se nešto u mentalitetu turskih igrača opire tome da se dogovoreni plan igre sprovodi tokom čitavog trajanja utakmice, pa se sistem pre ili kasnije izvrće u anti-sistem, sportski oblik spašavanja žive glave
Da je, pak, Kristof Baumgartner u tom četvrtom minutu nadoknade uspeo da pogodi – a šutirao je najbolje što je s tog mesta i u tom presudnom momentu mogao: nema tu nikakve njegove krivice – i da je utakmica otišla u produžetke, verovatno bismo dobili prvi budući klasik ovog šampionata: s onakvom atmosferom na tribinama, po onakvoj kiši, s onako požrtvovanim igračima oba tima, s onolikim šansama i promašajima, ne bi to možda baš u potpunosti bilo ono što se obično podrazumeva pod mečevima koji će se pamtiti, ali ne bi bilo ni daleko od toga.
Na kraju se to nije dogodilo. Ali i ovako kako je ispalo, bila je ovo jedna od najboljih, ili makar najuzbudljivijih utakmica na prvenstvu – na kome ih inače, kako takmičenje odmiče, nije bilo onoliko koliko smo se posle dva uvodna kola grupne faze ponadali.
* * *
Šta god da su razlozi (jer ih je izvesno više), počev od trećeg kola grupne faze – u kome se od 12 utakmica njih devet završilo 0:0, 1:0 ili 1:1 – ovo prvenstvo je rano obećanje dobre zabave ponuđene u prve dve runde zamenilo mnogo prozaičnijom, nezanimljivijom verzijom turnirskog fudbala, u kojoj su dobri mečevi postali retkost. I da je osmina finala okončana dan ranije, o toj rundi gotovo da ne bi imalo šta da se kaže da nije bilo ponovo briljantne Španije (makar u Gruziji imala protivnika koji, koliko god srčan, nije mogao da joj parira duže nego što jeste); i dramatičnog, kao iz nekog scenarija za strip izvučenog spasavanja već skoro potonulog engleskog broda. A ovo pod pretpostavkom da ne želite da se bavite psihodramom u koju se pretvorila reprezentativna karijera Kristijana Ronalda: u tom bi se slučaju i te kako imalo šta reći, ali ovde biramo privlačniju opciju da to ne učinimo. Makar do daljeg.
* * *
Utakmice četvrtog, poslednjeg dana osmine finala su, međutim, unele novi dašak života u posustalo takmičenje.
Pre na kraju koliko zasluženog (na osnovu nastupa protiv Austrijanaca) toliko i nezasluženog (na osnovu ukupnog utiska o njenoj igri na dosadašnja četiri meča) prolaska Turske u četvrtfinale, Holandija je bila ta koja se ponovo probudila i – osim u prvih petnaestak minuta, kada su rivali bili bolji rival – na kraju superiornom igrom eliminisala Rumuniju (3:0). Koja još može da bude i srećna što s prvenstva nije ispraćena s pola tuceta golova u svojoj mreži: lakonogi Holanđani su se ispromašivali za sve pare, i utakmica je trebalo da bude rešena mnogo pre nego što stvarno jeste – pa se dugo, čak do 83. minuta kada su konačno po drugi put kapitulirali, mogao održavati privid kako Rumuni još imaju neke šanse da preokrenu situaciju. A zapravo, bio je to jedan od najdominantnijih nastupa neke ekipe na ovom prvenstvu, pa Holandija, posle ne baš impresivnih nastupa protiv Francuske i Austrije, sada ima razloga da se nada kako bi, tim pre što je u lakšoj polovini kostura – ako prođe Tursku, čeka je pobednik okršaja između Engleske i Švajcarske – mogla i do finala.
Rumunija još može da bude i srećna što s prvenstva nije ispraćena s pola tuceta golova u svojoj mreži: Holanđani su se ispromašivali za sve pare, i utakmica je trebalo da bude rešena mnogo pre nego što stvarno jeste
Rumunija je, pak, sticajem okolnosti (tj. rasporedom mečeva određeni) bila poslednji preživeli predstavnik istočne Evrope, i takmičenje završila kao i sve druge države iz tog tela kontinenta: ako ne već u grupnoj fazi, onda u prvim eliminacionim mečevima. Jer to je, na kraju krajeva, realni maksimum čak i najprpošnijih istočnoevropskih ekipa, kakvim su se na ovom šampionatu, na međusobno vrlo različite načine, pokazale Gruzija, Slovačka i Slovenija (Rumunija jeste završila na prvom mestu u svojoj grupi, ali po prikazanom ne spada u isti koš s tri pomenute selekcije). U reprezentativnom fudbalu možda ne možete, kao u klupskom, da pokupujete fudbalere koji vam na određenim pozicijama u timu nedostaju – mada ima i takvih primera – ali i ovo prvenstvo potvrđuje da, s veoma retkim izuzecima poput Bugarske 1994. ili Hrvatske na dva skorija svetska šampionata, zemlje nekadašnjeg komunističkog bloka i one nastale raspadom Jugoslavije u celini posmatrano ne mogu da se nose sa tradicionalnim fudbalskim velesilama. Odnosno, mogu do izvesne mere da budu i ravnopravne, kao što su to u pomenutim prilikama bili Hrvati, ali na kraju konačni trijumf i slava nekako uvek pripadnu onima drugima. A vi se zapitajte zašto je tome tako.
* * *
I tako se ovo prvenstvo nastavlja, zasad barem, bez novih heroja za sva vremena i bez vrhunske sportske drame – mada je individualnih/sporadičnih primera izvanrednosti, te uzbudljivih momenata, naravno, bilo dosta: fudbal ne bi bio to što jeste da stalno iznova ne proizvodi herojske narative, ili barem pruža priliku da se takvi narativi i na silu ispletu. Još gore od toga, moraćemo u još najmanje jednom meču da trpimo mučan prizor prestarelog heroja koji se u realnom vremenu, pred našim očima, na sve moguće i nemoguće načine pretvara u nešto što više nije ni karikatura, već nešto još mizernije od toga. (Naravno da opet mislimo na Ronalda. I da se nadamo da će mu Francuzi konačno prekratiti muke.) A razočaraće će nas u četvrtfinalu sigurno još nešto i još neko.
Jeste: nije lako, kao što oni stihovi kažu, biti heroj u ova šugava vremena, čak i na fudbalskom terenu. (Uostalom, pitajte Francuze.) Ali znate kako se kaže: nada umire poslednja.
