Marko Arnautović
Marko Arnautović Foto: ROBERT MICHAEL / AFP / Profimedia
EURO 2024: Pogled sa VAR sofe, dan devetnaesti

Oranje Marka Arnautovića i druge nejunačke pesme

0

Osmina finala je završena, i dobili smo znatno manje nego što smo se nadali – ali su makar dva poslednja susreta u ovoj fazi popravila utisak: Holanđani iznova otkrivenom lakoćom igre i superiornom pobedom nad Rumunijom, Austrijanci i Turci kombinacijom borbenosti, talenta i haosa, koja njihov okršaj umalo nije pretvorila u prvi budući „klasik“ ovog prvenstva

OK, priznajemo odmah: uprkos naslovu, ovde neće biti previše reči o Marku Arnautoviću, kapitenu austrijske reprezentacije koja je – mada je uoči utakmice važila za blagog favorita – svoje učešće na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj završila porazom od Turske (1:2). Ali nismo mogli da odolimo. U situaciji kad su se na jednoj strani našli Turci a na drugoj jedan Marko s prezimenom na -ić, pa makar i u austrijskom dresu; i kada je nagrada za pobednika tog sraza (što bi se na novohrvatskom reklo) četvrtfinalni okršaj s iznova probuđenom Holandijom, kojoj pak sunarodnici tepaju Oranje (naglasak je drugačiji, ali transkripcija ista) naslov se prosto sam ispisao. Makar i bio – priznajemo i to – na prvu loptu.

Počev od trećeg kola grupne faze, prvenstvo je rano obećanje dobre zabave zamenilo mnogo prozaičnijom, nezanimljivijom verzijom turnirskog fudbala, u kojoj su dobri mečevi postali retkost

No kad smo već od Arnautovića krenuli, onda da figuru barem iscedimo do kraja. Marko na kraju nije ispao jedan od junaka ovog meča, i nije – kao uostalom ni bilo ko od njegovih drugova, a nasuprot imenjaku iz narodne epike – kući odneo tri tovara blaga, kako se izgleda u to vreme govorilo za het-trik. Mada je to, junak, možda i mogao da postane. Početkom drugog poluvremena, pri rezultatu 0:1, ukazala se Arnautoviću odlična prilika za gol, ali koliko god izgledna bila, ipak nije spadala u one koje se apsolutno moraju završiti postizanjem pogotka: turski golman Mert Gunok je pravovremeno krenuo ka njemu i ta lopta više nije imala kuda da prođe. (Imaće, naravno, Gunok u četvrtom minutu nadoknade vremena jednu senzacionalnu odbranu, pa će i on, uz supertalentovanog Ardu Gulera – priklonićemo se ipak tradicionalnoj, a ne fonetskoj transkripciji, da ne bismo retroaktivno i Kemala Ataturka počeli da nazivamo Atatirkom – i naravno, dvostrukog strelca, odbrambenog igrača Meriha Demirala, posle svega biti jedan od junaka turske pobede.)

profimedia 0886720332
Euro 2024 utakmica Austrija vs. Turska Foto: Fabio Ferrari/LaPresse/Shutterst / Shutterstock Editorial / Profimedia
profimedia 0886719517
Euro 2024 utakmica Austrija vs. Turska Foto: Paul Terry / Zuma Press / Profimedia
profimedia 0886720345
Euro 2024 utakmica Austrija vs. Turska Foto: Fabio Ferrari/LaPresse/Shutterst / Shutterstock Editorial / Profimedia

Ali nema se veteranu Arnautoviću (35 godina, 115 mečeva za reprezentaciju, 37 golova) niti bilo kom drugom austrijskom igraču šta zameriti – osim, jasno, načina na koji su u ispostaviće se poslednjem nastupu na ovom prvenstvu branili kornere. Da jedna tehnički i taktički tako dobro obučena reprezentacija kakva je ona koju vodi i hvaljeni i kuđeni Ralf Ragnik – do te mere organizovana i disciplinovana da je prava šteta što na prednjoj strani dresova nisu imali iscrtanu kravatu, a na leđima brojeve upisane u pravougaonike koji bi dizajnom podsećali na akten-tašne – na ovako važnom meču primi jedan gol iz kornera moglo bi se objasniti slučajnošću, malerom ili, u konkretnom slučaju, trapavošću: pre nego što je došla do Demirala, lopta se kao u fliperu odbijala od tri austrijska igrača. Ali da jedna takva ekipa na istoj utakmici primi dva gola iz kornera neoprostivo je – čak i kada se uzme u obzir to da je Gulerov korner koji je rezultirao drugim golom bio savršeno izveden, a Demiralov skok, u nedostatku boljeg termina, nestvaran.

Marko Arnautović
Marko Arnautović Foto: S. Sonntag / imago sportfotodienst / Profimedia

Ako su Austrijanci u skladu s očekivanjima na terenu demonstrirali organizovanost – s povremenim, ali fatalnim ispadanjima iz sistema – Turci su bili tu da, osim nesporne nadarenosti i podrazumevajuće borbenosti, svoj doprinos daju kreiranjem haosa u koji se njihova igra pretvorila u završnoj četvrtini utakmice. Okolnost da ih vodi italijanski selektor, nekadašnja zvezda Rome Vinčenco Montela – a prisustvo italijanskog trenera na klupi po difoltu podrazumeva postojanje sistema na terenu – posle nekog trenutka u drugom poluvremenu kao da više nije bila od značaja: Turci su se branili… pa, verovatno bi bilo preterano reći panično, ali svakako ne na način koji je ikome ulivao poverenje da Austrijanci neće stići do izjednačenja: kao da se (uz izvinjenje zbog posezanja za stereotipom) nešto u mentalitetu turskih igrača opire tome da se dogovoreni plan igre sprovodi tokom čitavog trajanja utakmice, pa se sistem pre ili kasnije izvrće u anti-sistem, sportski oblik spašavanja žive glave. I to onda nekad upali, kao što je upalilo u Lajpcigu, ali drugi put dovede do raspada, kao u meču grupne faze s Portugalijom, u kome Turska, pošteno govoreći, nije ličila ni na šta.

Kao da se nešto u mentalitetu turskih igrača opire tome da se dogovoreni plan igre sprovodi tokom čitavog trajanja utakmice, pa se sistem pre ili kasnije izvrće u anti-sistem, sportski oblik spašavanja žive glave

Da je, pak, Kristof Baumgartner u tom četvrtom minutu nadoknade uspeo da pogodi – a šutirao je najbolje što je s tog mesta i u tom presudnom momentu mogao: nema tu nikakve njegove krivice – i da je utakmica otišla u produžetke, verovatno bismo dobili prvi budući klasik ovog šampionata: s onakvom atmosferom na tribinama, po onakvoj kiši, s onako požrtvovanim igračima oba tima, s onolikim šansama i promašajima, ne bi to možda baš u potpunosti bilo ono što se obično podrazumeva pod mečevima koji će se pamtiti, ali ne bi bilo ni daleko od toga.

profimedia 0886720383
Euro 2024 utakmica Austrija vs. Turska Foto: Fabio Ferrari/LaPresse/Shutterst / Shutterstock Editorial / Profimedia
profimedia 0886723322
Euro 2024 utakmica Austrija vs. Turska Foto: Adam Davy / PA Images / Profimedia
profimedia 0886717613
Euro 2024 utakmica Austrija vs. Turska Foto: Fabio Ferrari/LaPresse/Shutterst / Shutterstock Editorial / Profimedia

Na kraju se to nije dogodilo. Ali i ovako kako je ispalo, bila je ovo jedna od najboljih, ili makar najuzbudljivijih utakmica na prvenstvu – na kome ih inače, kako takmičenje odmiče, nije bilo onoliko koliko smo se posle dva uvodna kola grupne faze ponadali.

* * *

Šta god da su razlozi (jer ih je izvesno više), počev od trećeg kola grupne faze – u kome se od 12 utakmica njih devet završilo 0:0, 1:0 ili 1:1 – ovo prvenstvo je rano obećanje dobre zabave ponuđene u prve dve runde zamenilo mnogo prozaičnijom, nezanimljivijom verzijom turnirskog fudbala, u kojoj su dobri mečevi postali retkost. I da je osmina finala okončana dan ranije, o toj rundi gotovo da ne bi imalo šta da se kaže da nije bilo ponovo briljantne Španije (makar u Gruziji imala protivnika koji, koliko god srčan, nije mogao da joj parira duže nego što jeste); i dramatičnog, kao iz nekog scenarija za strip izvučenog spasavanja već skoro potonulog engleskog broda. A ovo pod pretpostavkom da ne želite da se bavite psihodramom u koju se pretvorila reprezentativna karijera Kristijana Ronalda: u tom bi se slučaju i te kako imalo šta reći, ali ovde biramo privlačniju opciju da to ne učinimo. Makar do daljeg.

profimedia 0886447177 1
Ronaldo Foto:Joaquim Ferreira / imago sportfotodienst / Profimedia

* * *

Utakmice četvrtog, poslednjeg dana osmine finala su, međutim, unele novi dašak života u posustalo takmičenje.

Pre na kraju koliko zasluženog (na osnovu nastupa protiv Austrijanaca) toliko i nezasluženog (na osnovu ukupnog utiska o njenoj igri na dosadašnja četiri meča) prolaska Turske u četvrtfinale, Holandija je bila ta koja se ponovo probudila i – osim u prvih petnaestak minuta, kada su rivali bili bolji rival – na kraju superiornom igrom eliminisala Rumuniju (3:0). Koja još može da bude i srećna što s prvenstva nije ispraćena s pola tuceta golova u svojoj mreži: lakonogi Holanđani su se ispromašivali za sve pare, i utakmica je trebalo da bude rešena mnogo pre nego što stvarno jeste – pa se dugo, čak do 83. minuta kada su konačno po drugi put kapitulirali, mogao održavati privid kako Rumuni još imaju neke šanse da preokrenu situaciju. A zapravo, bio je to jedan od najdominantnijih nastupa neke ekipe na ovom prvenstvu, pa Holandija, posle ne baš impresivnih nastupa protiv Francuske i Austrije, sada ima razloga da se nada kako bi, tim pre što je u lakšoj polovini kostura – ako prođe Tursku, čeka je pobednik okršaja između Engleske i Švajcarske – mogla i do finala.

Rumunija još može da bude i srećna što s prvenstva nije ispraćena s pola tuceta golova u svojoj mreži: Holanđani su se ispromašivali za sve pare, i utakmica je trebalo da bude rešena mnogo pre nego što stvarno jeste

Rumunija je, pak, sticajem okolnosti (tj. rasporedom mečeva određeni) bila poslednji preživeli predstavnik istočne Evrope, i takmičenje završila kao i sve druge države iz tog tela kontinenta: ako ne već u grupnoj fazi, onda u prvim eliminacionim mečevima. Jer to je, na kraju krajeva, realni maksimum čak i najprpošnijih istočnoevropskih ekipa, kakvim su se na ovom šampionatu, na međusobno vrlo različite načine, pokazale Gruzija, Slovačka i Slovenija (Rumunija jeste završila na prvom mestu u svojoj grupi, ali po prikazanom ne spada u isti koš s tri pomenute selekcije). U reprezentativnom fudbalu možda ne možete, kao u klupskom, da pokupujete fudbalere koji vam na određenim pozicijama u timu nedostaju – mada ima i takvih primera – ali i ovo prvenstvo potvrđuje da, s veoma retkim izuzecima poput Bugarske 1994. ili Hrvatske na dva skorija svetska šampionata, zemlje nekadašnjeg komunističkog bloka i one nastale raspadom Jugoslavije u celini posmatrano ne mogu da se nose sa tradicionalnim fudbalskim velesilama. Odnosno, mogu do izvesne mere da budu i ravnopravne, kao što su to u pomenutim prilikama bili Hrvati, ali na kraju konačni trijumf i slava nekako uvek pripadnu onima drugima. A vi se zapitajte zašto je tome tako.

* * *

I tako se ovo prvenstvo nastavlja, zasad barem, bez novih heroja za sva vremena i bez vrhunske sportske drame – mada je individualnih/sporadičnih primera izvanrednosti, te uzbudljivih momenata, naravno, bilo dosta: fudbal ne bi bio to što jeste da stalno iznova ne proizvodi herojske narative, ili barem pruža priliku da se takvi narativi i na silu ispletu. Još gore od toga, moraćemo u još najmanje jednom meču da trpimo mučan prizor prestarelog heroja koji se u realnom vremenu, pred našim očima, na sve moguće i nemoguće načine pretvara u nešto što više nije ni karikatura, već nešto još mizernije od toga. (Naravno da opet mislimo na Ronalda. I da se nadamo da će mu Francuzi konačno prekratiti muke.) A razočaraće će nas u četvrtfinalu sigurno još nešto i još neko.

Jeste: nije lako, kao što oni stihovi kažu, biti heroj u ova šugava vremena, čak i na fudbalskom terenu. (Uostalom, pitajte Francuze.) Ali znate kako se kaže: nada umire poslednja.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

0 komentara
Poslednje izdanje