Od formiranja prvih država do početka 19. veka uloga države u ekonomiji je bila minimalna i svodila se na zaštitu svojine i ugovora i izgradnju osnovne infrastrukture. Iako su naprednije evropske države pod uticajem prosvetiteljstva još u 18. veku počele sa izgradnjom mreže škola, razmere državne intervencije u ovoj oblasti su bile skromne, a ulaganja u obrazovanje je iznosilo ispod jedan odsto BDP-a. Državna intervencija u zdravstvu se svodila na sprečavanje širenja epidemija, dok su ulaganja u državne bolnice bila vrlo skromna.
Sve do kraja 19. veka ukupna državna potrošnja i porezi, u redovnim vremenima bili su u većini zemalja ispod 10 odsto BDP-a. Relativno skromni rashodi države finansirani su porezima na imovinu, carinama, glavarinama i akcizama (trošarinama). Veće učešće državnih rashoda ostvarivano je u vreme ratova ili u periodu izgradnje infrastrukture – puteva, utvrđenja… Naravno i u tom periodu postojale su značajne razlike između država u pogledu njihove efikasnosti u zaštiti vlasničkih prava i ugovora i kvalitetu infrastrukture. Države, odnosno vladari u celoj istoriji su imali monopol na emisiju novca.
Povećanje rashoda države praćeno je i uvođenjem novih poreza
Od početka 19. veka do 80-ih godina prošlog veka uloga države u ekonomiji, ali i u društvu, značajno se povećava, kako kroz preuzimanje novih, tako i kroz produbljivanje već postojećih funkcija. Jačanje njene uloge tokom 19. veka obuhvatalo je uključivanje države u izgradnju železnica i komunalne infrastrukture, jer je istorijsko iskustvo pokazalo da tržište ne može da funkcioniše efikasno u slučaju prirodnih monopola.
Iako su neke države u 18. veku ulagale u izgradnju škola, tek u 19. počinju kontinuirano i znatnije da ulažu u obrazovanje sa ciljem da osnovno obrazovanje bude dostupno svim građanima, kao preduslov za ekonomski i društveni napredak. Krajem 19. veka, najpre u Nemačkoj i Danskoj, a potom i u drugim zemljama uvodi se penzijsko, zdravstveno i osiguranje u slučaju nezaposlenosti.
Nakon Drugog svetskog rata vlade su često koristile fiskalnu i monetarnu politiku za podsticanje rasta privrede, ali i za rast popularnosti vladajućih stranaka, a ne samo za sprečavanje i ublažavanje ekonomskih kriza, kako je Kejnz predlagao
Uvođenje socijalnog osiguranja, čiji se obuhvat tokom vremena širio, imalo je najveći uticaj na rast državnih rashoda u budućnosti, tako da se sada za ovu namenu u zemljama EU troši oko 40 odsto državnih rashoda, odnosno 17-18 procenata BDP-a, a u Srbiji 13-15 odsto BDP-a. Povećanje rashoda države praćeno je i uvođenjem novih poreza, kao što su porez na dohodak građana, porez na dobit preduzeća i doprinosi za socijalno osiguranje.
Dodatni impuls na povećanje uloge države u ekonomiji i društvu javlja se tokom Prvog svetskog rata, kada države uvode vanredne poreze, kao što je opšti porez na promet. Tokom rata vlade su građanima obećale dodatna prava u oblasti socijalnog osiguranja, obrazovanja, socijalne zaštite i dr. kako bi ih motivisale da učestvuju u ratu. Nakon završetka rata vlade su ispunile deo obećanja, a to je zahtevalo da se zadrže i porezi koji su uvedeni ili povećani tokom rata.
Ako zbog tehnološkog napretka veliki broj građana ostane bez posla, jedno od rešenja je uvođenje univerzalnog baznog dohotka. To bi značajno povećalo javne rashode, što bi zahtevalo i povećanje postojećih ili uvođenje novih poreza
Nakon Prvog svetskog rata u naprednim zemljama države preuzimaju ključnu ulogu u izgradnji infrastrukture za nove tehnologije, kao što su fiksna telefonija, proizvodnja i distribucija električne energije i izgradnja mreže puteva za automobile. Kao odgovor na praktične probleme, ali i teorijske dokaze da tržište ne funkcioniše dobro, u nekim okolnostima države počinju da primenjuju antimonopolsku politiku, uvode propise kojima se štiti životna sredina, ali i potrošači od različitih vrsta prevara, kao slabije informisana strana.
Pozicija države u vreme rađanja fašizma i socijalizma
Pojava socijalizma i fašizma, kao konkurentnih političkih i ekonomskih sistema, u kojima država ima dominantu ulogu u društvu, kao i velika ekonomska kriza tokom 30-ih godina prošlog veka uticale su na pojavu novih i jačanje odranije postojećih funkcija države. Između dva svetska rata povećavaju se izdaci za socijalnu zaštitu, proširuje dostupnost obrazovnih i zdravstvenih usluga, povećavaju ulaganja u kulturu, što sve zahteva povećanje poreza.
Nakon velike ekonomske krize uvodi se detaljna regulacija bankarskog sektora i tržišta kapitala kako bi se sprečilo da krize u finansijskom sektoru dovedu do opštih ekonomskih i društvenih kriza. U tom periodu Džon Majnard Kejnz razvija teorijsku osnovu za sprečavanje ili bar ublažavanje ekonomskih kriza merama fiskalne i monetarne politike. Države između dva svetska rata počinju da izdvajaju sredstva za naučna istraživanja, najpre za ona koja su povezana sa vojskom, a potom i za druga fundamentalna istraživanja.
Tokom Prvog svetskog rata države uvode vanredne poreze, jer su vlade građanima obećale dodatna prava u oblasti socijalnog osiguranja, obrazovanja, socijalne zaštite… da bi ih motivisale da učestvuju u ratu. A ispunjavanje dela tih obećanja zahtevalo je da se zadrže i porezi koji su uvedeni ili povećani tokom rata
Drugi svetski rat, slično kao i prvi, zahtevao je ogromne resurse, koji su finansirani povećanjem poreza i zaduživanjem država. Nakon Drugog svetskog rata obnavljanje razrušenih zemalja, vraćanje ratnih dugova, ali i nadmetanje sa socijalizmom, dovode do dodatnog rasta državne potrošnje i poreza u demokratskim zemljama. U ovom periodu povećava se izdašnost i obuhvatnost socijalnog osiguranja i socijalne zaštite, a države finansiraju dostupnost svih nivoa obrazovanja, kao i zdravstvenu zaštitu za sve građane.
U mnogim zemljama države pokreću masovne programe izgradnje socijalnih stanova, regulišu tržište rada i štite prava radnika. Tokom i nakon Drugog svetskog rata evropske države postaju vlasnici preduzeća koja proizvode naoružanje i vojnu opremu, ali i preduzeća koja posluju u strateškim delatnostima, kao što su proizvodnje uglja, čelika, brodogradnja i dr. Države povećavaju ulaganja u saobraćajnu, telekomunikacionu i energetsku infrastrukturu, kao i u zaštitu životne sredine i preuzimaju ključnu ulogu u finansiranju fundamentalnih naučnih istraživanja.
Državna regulativa privrednih aktivnosti postaje sve detaljnija, a kontrola cena rasprostranjena. Nakon Drugog svetskog rata vlade su često koristile fiskalnu i monetarnu politiku za podsticanje rasta privrede, ali i za rast popularnosti vladajućih stranaka, a ne samo za sprečavanje i ublažavanje ekonomskih kriza, kako je Kejnz predlagao.
Do sredine 60-ih godina prošlog veka tržišne privrede su ostvarivale uglavnom dobre rezultate. Privrede su ostvarivale snažan rast, koji je omogućio rast standarda građana, obrazovne i zdravstvene usluge bile su široko dostupne, a ekonomska nejednakost znatno manja nego u 19. i u prvoj polovini 20. veka, dok je napredak u nauci bio snažan. Veliki broj novih funkcija države i proširenje starih doveo je do značajnog povećanja poreza i državne potrošnje od početka 50-ih godina do 70-ih godina prošlog veka sa oko 30 na 40-50 odsto BDP-a.
Uporna inflacija i usporeni privredni rast
Od sredine 60-ih godina prošlog veka javljaju se problemi u razvijenim tržišnim privredama u obliku uporne inflacije i sporog privrednog rasta, povećanja javnog duga, slabog tehnološkog napretka u delatnostima u kojima je država bila dominantan proizvođač. Izdašni programi socijalne zaštite su uticali da se deo radnika trajno opredeli za socijalnu pomoć umesto da ostvaruju dohotke od rada, dok su visoko progresivni porezi koji su dostizali i do 90 odsto negativno uticali na štednju, investicije, preuzimanje rizika i inovacije. Takođe, pojavili su se problemi sa efikasnošću državnih preduzeća, čiji su gubici pokrivani državnim subvencijama, koje su dostizale tri do pet odsto BDP-a.
Kao odgovor na navedene probleme, krajem 70-ih godina prošlog veka pokrenute su neoliberalne reforme, najpre u Britaniji i SAD, a potom i u ostalim zemljama Evrope i Južne Amerike, da bi se tokom 90-ih primenjivale širom sveta, uključujući i bivše socijalističke zemlje. U okviru neoliberalnih reformi privatizovan je značajan deo državnih preduzeća u industriji, rudarstvu, telekomunikacijama, energetici, avio-saobraćaju, a u nekim zemljama, poput Britanije i u oblasti prirodnih monopola, kao što su železnica, komunalna infrastruktura i dr.
Pojava socijalizma i fašizma, kao konkurentnih političkih i ekonomskih sistema, u kojima država ima dominantu ulogu u društvu, kao i velika ekonomska kriza tokom 30-tih godina prošlog veka uticale su na pojavu novih i jačanje odranije postojećih funkcija države
Liberalizovana su tržišta robe i kapitala, a država napušta politiku podrške sindikatima i podstiče decentralizovano pregovaranje između radnika i poslodavaca. Na tržištu robe kontrola cena se redukuje na prirodne monopole, pri čemu se nadležnost prenosi na organe nezavisne od vlade, dok se na tržištu kapitala podstiče konkurencija, a u oblasti nebankarskih usluga aktuelizuje se ideja samoregulacije.
Od početka 80-ih godina prošlog veka do velike svetske finansijske krize postignut je veliki broj bilateralnih, multilateralnih i globalnih sporazuma kojima su smanjenje carine i necarinske barijere za međunarodnu trgovinu, kao i prepreke za kretanje kapitala iz jedne u drugu zemlju. Najviše poreske stope, kod poreza na dohodak građana su postepeno smanjene na nivo od 30-40 odsto, dok su kod poreza na dobit poreske stope smanjene na 20-30 procenata.
Smanjenje socijalne pomoći i progresivnosti poreza, povlačenje države iz pregovora sindikata i poslodavaca, zajedno za liberalizacijom međunarodnog kretanja kapitala i tehnološkim promenama uticali su da se u većini zemalja od početka 80-ih godine do velike finansijske krize 2007-2008. poveća ekonomska nejednakost.
Smanjenje socijalne pomoći i progresivnosti poreza, povlačenje države iz pregovora sindikata i poslodavaca, uticalo je na to da se u većini zemalja od početka 80-ih godina prošlog veka do velike finansijske krize 2007-2008. poveća ekonomska nejednakost
Nakon velike finansijske krize državna intervencija je povećana, ali je znatno manja nego što je bila od kraja Drugog svetskog rata do sedamdesetih godina prošlog veka. Progresivnost poreza je umereno povećana tokom poslednjih petnaestak godina, ali je manja nego krajem 70-ih godina. Nefinansijska tržišta su regulisana, ali su se pojavili novi oblici finansijske imovine u obliku digitalnih valuta i tokena koji zasad nisu regulisani.
Državna intervencija u oblasti cena svodi se na sprečavanje zloupotreba monopolskog položaja, učešće države u vlasništvu nad preduzećima nije znatnije povećano, dok je učešće države u regulisanju odnosa između zaposlenih i poslodavaca i dalje minimalno. Zaštita životne sredine, naročito ublažavanje klimatskih promena, postala je jedan od glavnih ciljeva državne intervencije, koji obuhvata značajna javna ulaganja, ali i propise kojima se privatni sektor obavezuje na smanjenje zagađenja. Umesto novih globalnih sporazuma o slobodnoj trgovini i slobodnom kretanju kapitala, jačaju tendencije ka protekcionizmu. Potencijalna nova oblast državne intervencije, koja bi se mogla očekivati ako usled tehnološkog napretka veliki procenat populacije bude dugoročno nezaposlen, jeste uvođenje univerzalnog baznog dohotka. Uvođenje takvog oblika socijalne sigurnosti značajno bi povećao javne rashode, a to bi zahtevalo povećanje postojećih ili uvođenje novih poreza.
