Da niste to što jeste – da ste kojim slučajem moj uvaženi kolega Raša Todosijević, bila bih ubeđena da je ovo što nam godinama radite – vaš performans. Umetnički, naravno. Lažne adrese, mrtvi likovi, a u stvari živi, bilderi s kutijama punim lažnih glasova, preskakanje ograda sa zamaskiranim licima, razgolićene ženske koje kroje volju građana na nekim poljanama… Sve su to vaše kreacije – sa elementima pravog konceptualnog umetničkog rada! Ali… niste vi Raša. A, ubeđena sam da za njega i ne znate.
I zaista, ko je taj Raša o kojem se poslednjih mesec dana piše i priča? Pitate li se? Verovatno ne. To vas ne zanima. U umetnost i u Rašu – vi se ne razumete, ali razumem se ja u vas. Kultura vam je balast, na poslednjem je mestu u vašem rasporedu. Zato na čelo tog ministarstva i postavljate one koji vam preteknu, a koji s kulturom blage veze nemaju. Šta drugo?! Tu nema love, pa ni interesovanja. Kako da se ugradite među siromahe? Sem da sebe proglasite za umetnički projekat i da od građana zatražite da vas finansiraju, kao kulturno dobro od nacionalnog značaja. Ali, šta bi bilo kad bi bilo, to me ne zanima…
U normalnim zemljama kultura je jedan od važnih stubova, a umetnici su uvaženi i poštovani. Kod nas nije tako. Sem kad se neko popne na binu pored vas, pa ga nagradite aplauzom. I time se sve završava. Jer, zanima vas da vi profitirate i da ne izgubite vlast. Umetnik je tu samo da vam pripomogne svojim imenom. Bože, kako vi umetnicima vešto baratate, a o umetnosti blage veze nemate. Kako li to uspevate, baš me zanima?
Šta Raša da kupi za 200 evra? Toalet-papir za pola godine, pod uslovom da štedi i da ga Marinela ne koristi. Našta ste vi umetnike sveli? I to vrhunske. Kako dođoste do tih dvesta, baš me zanima? Reći ćete – to ULUS određuje. A, ko određuje ULUS-u? Ko im deli novac na jedvite jade? Vi i vaši saradnici, podrazumeva se. I nije vas sramota
I kako da vam sada postavim pitanje – da li znate šta je to konceptualna umetnost? Jer, dragi Raša, zbog kojeg vam ovo i pišem – sa Marinom Abramović, Erom Milivojevićem, Zoranom Popovićem, Nešom Paripovićem, Gergeljem Urkomom i još nekolicinom umetnika okupljenih oko beogradskog Studentskog kulturnog centra i kustoskinje Dunje Blažević, bio je među prvima koji su sedamdesetih godina uveli Novu umetničku praksu i nove medije na tadašnju jugoslovensku likovnu scenu. Razumete li šta vam pričam, ili o nekom od svojih te-ve nastupa razmišljate? Šta kažete? Mnogo sam umetnika nabrojala za koje prvi put čujete, pa vas to smara? U pravu ste. Treba sva ta imena popamtiti, a za koji će vam… umetnici…
Moraću malo da uprostim, shodno vašem totalnom neznanju iz ove oblasti. Samo ostavite svoje nastupe po strani i koncentrišite se da prvo naučite nešto o Raši. U životu kakav vodite i kakav ste zacrtali, neće Raša vama koristiti, ali – hoće nama. Nama, koje vi mračnim putem godinama vodite, Raša će taj put bar malo da osvetli. I već ga je osvetlio, vrativši vam 200 evra… Ali, o tome kasnije… Prvo da Rašu upoznate.
Bilo bi neukusno da vas pitam koja su Rašina najpoznatija dela, jer mu ni ime niste zapamtili. Zato, nekoliko narednih redova ponavljajte: Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević. Raša Todosijević, Raša Todosijević Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević… Sve dok ne zapenite i dok vam se pred očima ne prikaže Rašina vizija… kakva-takva. Zavisi od vaše mašte.
Ako ste me poslušali i ako ste ovo glasno izgovarali, a jezik vam od umora zaplitao, zagazili ste i vi u svet konceptualne umetnosti. Nesvesno ste Rašu upoznali. Bravo. Mada znam da ne kapirate – kako? Jer, samo ste njegovo ime izgovarali… Sad vam tek ništa nije jasno. Zato što vi volite i razumete samo puki realizam, u kojem se sve na prvi pogled jasno vidi: čovek, konj, koplje, sablja, top… Sve je odmah jasno, nema tu šta da se razmišlja. A ova konceptualna umetnost traži da se glava malo mućne, da se prodrma i da vijuge rade, da ne zaribaju pre vremena… Pa i kad neki tekst izgovarate, da vam se nešto što je umetnik zamislio, prikaže…
Tom genijalnom Raši, kojem su dodeljene „dve zelene“ za sve što je u životu uradio, 2011. pripala je UniCreditova Venecijanska nagrada za izložbu Svetlost i tama simbola, izloženu u Paviljonu Srbija, na 54. venecijanskom bijenalu. U Veneciji, naravno
Samo polako… Nemojte tako naglo da drmate svojom glavom, možete vrat da polomite. Rekla sam to figurativno, a vi sve bukvalno shvatate. Ne razumem ja vas, a ni vi mene, očigledno. Zato ću slikovito. Zar spomenik Stefanu Nemanji nije mogao da izgleda drugačije, modernije, iako srpski veliki župan pripada davnoj prošlosti? Jer – danas mu se spomenik podiže. Danas mu se posvećuje. Današnje generacije treba u njemu da uživaju. Da ga je Raša, ili neko od konceptualaca pravio, bio bi u skladu s vremenom u kojem živimo i ne bi nas plašio. Ovako smo i u strahu od kičeroznog spomenika i u raskoraku s vama, koji se tom rugobom od spomenika ponosite. A, ne bi trebalo. Ako ne verujete, pitajte stručnjake.
I dok tako raskrečeni stojimo između pukog realizma koji se graniči s najstrašnijim kičom koji vi propagirate – i vama nerazumljivog konceptualizma na koji se verovatno krstite – da vam kažem koja su Rašina najpoznatija dela. A donela su mu svetsku slavu i uspehe. Ušao je u najpoznatije svetske muzeje i zbirke. Hoćete na nemačkom? Sprechen Sie Deutsch? Ma, ne. Ne govorite nemački. A Raša ih je na nemačkom pisao… Zato neću da dužim. Was ist Kunst? Gott liebt die Serben… To su originalni naslovi Rašinih radova… ima ih još. Šta kažete? Želite da narod razume? Evo prevoda: Šta je umetnost? Bog voli Srbe… da ne nabrajam dalje, jer ubeđena sam da ne razmišljate ni o Raši, ni o njegovim delima, već kako da već večeras na te-veu izjavite kako vi Srbe više i od Boga volite i da neki-tamo-umetnik nije u pravu. Eh, da je Raša to znao, kad je ovo stvarao…
Ali, mogao bi da razmisli naknadno, sada, da napravi nešto novo na tu temu, ali – ne za 200 evra koliko je dobio za životno delo. To nikako. Triput više vaši ministri zabadaju u grudnjake pevaljki nego što je Raša dobio za sve ono što je u svom bogatom umetničkom životu uradio. Da li vam je neprijatno? Toliko se kelner časti u Beton hali, toliko baba pokloni unuku za rođendan, da kupi jeftinije patike od onih koje je želeo… Toliko klinci na svadbama dobijaju kad cvetićem okite svatove. A šta Raša da kupi za 200 evra? Toalet-papir za pola godine, pod uslovom da štedi i da ga Marinela ne koristi. Na šta ste vi umetnike sveli? I to vrhunske. Kako dođoste do tih dvesta, baš me zanima? Reći ćete – to ULUS određuje. A, ko određuje ULUS-u? Ko im deli novac na jedvite jade? Vi i vaši saradnici, podrazumeva se. I nije vas sramota što od umetnika zakidate?
Tom genijalnom Raši, kojem su dodeljene „dve zelene“ za sve što je u životu uradio, 2011. pripala je UniCreditova Venecijanska nagrada za izložbu Svetlost i tama simbola, izloženu u Paviljonu Srbija, na 54. venecijanskom bijenalu. U Veneciji, naravno. Da ne bude zabune. Jer ovo je zemlja zabuna kojima se kroji naša sudbina, pa i sudbina umetnika poput Raše Todosijevića. Ta nagrada iznosila je oko 150.000 evra, ako me pamćenje dobro služi. U svakom slučaju, bio je uvažen i nagrađen. U isto vreme, u Palazzo Bimbo, u istom gradu, izlagala su velika svetska imena Aniš Kapur, Marina Abramović, Dejmijen Herst i mnogi drugi… I Raša je bio deo te značajne umetničke atmosfere u Veneciji te godine. Bio je naša svetla tačka kojoj se svet divio.
Decembra 2019. u velikom intervjuu Nađi Ivanji Švab, Raša otkriva da mu je prestižni londonski Tejt muzej otkupio dvanaest radova. U vašim medijima to nije bila vest vredna pažnje. Da li vam to nešto znači? Nisam sigurna da ste za ovaj muzej čuli. Umesto toga, otkriću vam – Moderna Museeet iz Stokholma kupio mu je rad od desetak metara i to ovde znaju samo njegova Marinela i on. Tužno? Meni jeste. A vama je svejedno. Čim sam ovo izgovorila, vi ste zaboravili o čemu sam pričala. Vidi vam se u pogledu. Bludite daleko… pravite planove i zamke za naredne nameštene izbore…
I veliki svetski kustos i kolekcionar Harold Zeman poseduje Rašine radove. A o tome u Beogradu ni slova. Ne mogu mediji da stignu da se bave Rašom od vaših izjava i vaših intervjua. Samo o vama pišu godinama – po ceo božji dan
Ludvig muzej u Beču, Muzej moderne umetnosti u Sankt Peterburgu, potom muzeji u Varšavi, Barseloni, Gracu, Zagrebu, Ljubljani… imaju Rašine radove. Da li ste to znali? I pariski Bobur kupio mu je sedam radova iz 1973. godine. Kad ih je stvarao imali ste tri godine i trebalo bi da vam danas bude čast da jednog takvog umetnika adekvatno nagradite. Dok ste vi odrastali, on je zemlju proslavljao – svojim delima.
I veliki svetski kustos i kolekcionar Harold Zeman poseduje Rašine radove. A o tome u Beogradu ni slova. Ne mogu mediji da stignu da se bave Rašom od vaših izjava i vaših intervjua. Samo o vama pišu godinama – po ceo božji dan? I kad Rašu pitaju, da li je Raša Todosijević srpski umetnik, on skromno kaže: Ne, ja nisam srpski umetnik, ja sam konceptualno delo zvano – srpski umetnik. Smatrajte da je i onih 200 evra koje vam je časno vratio, deo tog koncepta. Ali životnog. Rašinog. I Marinelinog. Jer on i lepa, talentovana umetnica Marinela Kozelj su jedno. Ni to niste znali? Njihov brak je koncept, umetničko delo. Ne znam da li tako nešto kapirate? Da. I to postoji. U ovoj zemlji. U ovom gradu. Beogradu.
I za kraj… Volela bih da mi ponovite kako se zove umetnik o kojem sam upravo pisala? Ovo me zanima kao deo mog literarnog umetničkog koncepta. Da proverim da li je na vas uticalo onih nekoliko ponovljenih redova: Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević, Raša Todosijević…
Hoću da znam da li sam Radaru taj prostor s ponavljanjem Rašinog imena nepotrebno potrošila, ili ste nešto zapamtili? Iskreno recite… Neće vas narod koji sluđujete manje voleti. Oni ovo ne čitaju. Oni blenu u vas i glasaju kako im vi kažete. Dok dobace do svog mišljenja i do Raše Todosijevića, trebaće vremena…
Nažalost.
