Mimu Orlović upoznala sam devedesetih u Galeriji FLU. Tada je svoj rad predstavila zajedno sa svojim koleginicama, Draganom Marković i Draganom Knežević. Sve je zračilo optimizmom, a Mima je plenila svojim osmehom. Školovana kao vajarka, svoja prva ostvarenja realizovala je u svojevrsnim taktilnim slikama u kojima je ponavljala motiv kapije ili portala. Te forme imale su svoje materijalizacije i u skulpturama koje je predstavljala na kasnijim izložbama, posebno onoj u Studentskom kulturnom centru. Krhkih i arhaičnih oblika, skulpture Mime Orlović bile su svojevrsna rekonstrukcija imaginarnog arheološkog materijala u formi arhetipskih, jednostavnih arhitektonskih formi i vraćanje u period nastanka prvobitnih skulptorskih oblika. Jednako krhka i delikatna bila je i njihova emocionalnost kojom su osvajale prostor u kojem su. Sličnom diskretnom intervencijom u materijalu nastajale su i njene slike. Ti prvi profesionalni koraci lako su je integrisali u umetničku scenu i duh života Beograda devedesetih. Organski materijali, rad u radionicama i u kolonijama, introspekcija, rad sa telom, manipulacija slikom, video-radovi.
A onda se preselila u inostranstvo. Daleko. Kao i mnogi. Informacije o njoj i njenom radu dolazile su sporadično. Vesti o bolesti. Borba. Pred očima proleće neprekidni friz fotografija – brojnih kavera za fejsbuk-stranicu, koje je tamo u tuđini predano radila kao posebnu umetničku dnevničko-vizuelnu formu, kojom nas je obaveštavala da je tu. Njih su nam u retrospektivi predstavile umetnice Ivana Smiljanić, Dragana Knežević i Vesna Vesić. Ogroman volonterski rad podržali su i brojni prijatelji koji su svojim nesebičnim donacijama finansirali izložbu. Svi su sakupljali strpljivo sve što je govorilo o Miminom umetničkom kontinuitetu – dokumentarni materijal, kataloge, delove stručnih tekstova u časopisima, snimke s otvaranja izložbi i televizijska gostovanja. Da, bila je tu. U tom slikovnom nizu posebno upečatljivo deluje instalacija Moje reči, sačinjena od starih maramica na kojima su izvezene pojedine reči ili je na njima intervenisano intenzivnom crvenom bojom. Tamo gde Mima nije stigla da izveze izabranu reč, vez su dovršile njene koleginice, umetnice. Solidarnost, duh zajedničkog ženskog govora, saosećanje i prolazak kroz emotivna stanja definisana samo jednom rečju ili bojom, karakteriše ovaj rad kao izražajan kolektivni umetnički stejtment. Mimini poslednji radovi, osvetljeni usmerenim snopom svetlosti, koji ističe intimnost i kolorit, vraćaju nas portalima, kapijama života optočenim zlatom kao onom najdragocenijem što imamo. To je život u nekoj novoj, višoj ravni, neko zaokruženje izvan vremena, kao konačan zaključak sa posebnom tajnom.
