Ni traga od solidarnosti sa Ukrajinom koju tlači putinizovana ruska sila, ničeg od onog što je pre dve godine bilo neka vrsta moralne obaveze prosečnog Evropljanina, plavo i žuto kao tek dve u nizu rasprskavajućih boja ceremonije otvaranja – koja je više podsećala na onu u počast odlaska u penziju spremačice, „Oda Kevi“ iz Markovićevog filma „Majstori, majstori“, ono kad Berček kaže Dikliću da je pokret iz priredbe za fudbalere („prilikom postizanja pobednosnog gola“) zamenjen pokretom čišćenja („Lepo i praktično“). Tek majice dečaka ispred na otvaranju postrojenih reprezentacija domaćina Nemačke i Škotske behu u bojama ukrajinske zastave, ali postavljene iskošeno, da se Vlasi ne sete i da se ne bi kogod našao uvređen. Srbi iz „ruskog sveta“, možda? Ili Mađari iz Orbanove orbite?
Kako god bilo, utakmica je počela rezultatom pet-jedan. To jest: nije tako počela, ali smo znali da će biti tako nekako. Jer, Nemci uvek najbolje igraju prvu utakmicu na takmičenjima, osim kad ih Englezi ili Francuzi ne urnišu, a to beše samo u doba Joakima Leva. Mi se bolno dobro sećamo Italije devedesete, i Mateusovog maltretmana. Mi, koji se sećamo. I koji mislimo da ima nekog kontinuiteta u fudbalu, samo što je bolju stranu tog nasleđa odnela Hrvatska, ostavivši ostalima gubitništvo kao trajno opredelenje. Mi, naime, volimo da gubimo u fudbalu, suprotno proklamovanom idealu. Kad ne bismo bili takvi luzeri, nad čim bi kukali u međuvremenu? No, ima do nas još ceo jedan dan.
Nemci su, dakle, mleli Škote čiji je selektor odlučio da igra sa petoricom pozadi, četvoricom u sredini i jednim nesrećnikom napred, kao da preko puta nije imao tim bez tradicionalne „devetke“, a sa tradicionalnim Tonijem Krosom, gospodinom koji će odigrati još najviše šest ili sedam utakmica u životu, te sa Gindoganom, koji je ceo svoj fudbalski vek proveo između protivničkih linija. Ušančeni u svojoj nemoći, Škoti su, kao Rusi i Ukrajinci na frontu, pomerali svoju liniju koji metar napred i, sukladno Lenjinovoj slavnoj sentenci, dva nazad, omogućavajući domaćinu da izgleda boljim nego što to uistinu jeste. Golove su davala deca, onako kako deca samo umeju – ulazilo im je što im više neće ulaziti, već od sledeće utakmice. Jedini zabavan detalj bio je onaj Ridigerov autogol, posledica vesele slučajnosti.
Pre početka, pokal – za mlađe: pehar – izneli su troje kapitena triju nemačkih pobedničkih timova. Tačnije, dvojica i supruga najvećeg nemačkog fudbalera, Franca Bekenbaura, poznatog po austrijskom nadimku. To „Kajzer Franc“, uz postojanje bečkog Burgteatra kao jednog od najvažnijih pozorišta Nemačke, ujedno je i jedino u čemu su austrijska mala braća nadgornjila veliku Nemačku – sve da se Bekenbauer i zvao Vilhelm, niko ga ne bi zvao „kajzerom“. Jer, veliko je veliko, češće samo u sećanju. Nemačka, trostruki prvak Evrope i četvorostruki prvak sveta, veća je u sećanju, nego na terenu. Otud i druga dvojica kapitena, Jirgen Klinsman i Bernard Dic. Potonjeg nije prepoznao reporter državne TV, a nije se prethodno ni obavestio o onom što je u tom času znao svaki korisnik interneta zainteresovan za fudbal, pa sam rešio da utakmicu gledam na onoj paradržavnoj televiziji, tamo su to, dakako, znali.
Mada, ne treba im ni zamerati preterano – komentatorima, mislim: evropsko fudbalsko takmičenje osnovano je kasno, petnaeset godina po drugom ratu kog zovemo svetskim, a koji je, najvećma, vođen u Evropi, tamo gde je rat malo više rat nego drugde, i ono, to takmičenje, češće je u svom kratkom postojanju od šezdeset i kusur godina, menjalo svoj format nego Sterijino pozorje u Novom Sadu. Najpre, četiri tima na završnom turniru, Jugoslavija dvostruki gubitnik, pa potom osam, pa šesnaeset – sada dvadeset i četiri, potom u dva grada, pa u dve zemlje, pa po celom kontinentu, ako se neko još seća one Platinijeve bedastoće.
Nije, dakle, zameriti komentatorima što nemaju ono mitsko i mitološko znanje kakvo mi, fudbalsko-kafanski klupoderi, imamo kad su posredi svetska fudbalska prvenstva. Sećati se Bernarda Dica, beka Nemačke iz osamdesete, nije što i sećati se Andreasa Bremea, mir njegovoj duši, počivšoj od februara ove godine, i njegovog penala protiv Argentine, devedesete u Italiji. Iako potpisnik spada u one koji misle da je fudbal evropska i južnoamerička stvar – uzgred, uskoro počinje Kopa Amerika, stvar po svetski fudbal važnija od ove o kojoj je ovde reč – ipak mu se čini kako su evropska prvenstva tek pauze između dva svetska. Mada Mbape misli drugačije, i da je teže osvojiti evropsko od svetskog prvenstva. Nije. Ni u formatu malog turnira, a ni u ovoj, proširenoj ekipaži. Kao što mu je Mesi lepo i odgovorio: jeste malo klaustrofobično bez Brazilaca, Argentinaca, Urugvajaca, Kolumbijaca, Meksikanaca, i drugih koji čine evropski fudbal lepšim nego što je bio onomad.
No, zato su tu Balkanci. Neka me Slovenci izvine, ali tamo fudbal igraju oni kojima su duh i telo balkanski ili balkanizovani. Hrvatska, svetska fudbalska sila, Slovenija i Srbija, dve svetske fudbalske provincije, pola, dakle, onog što se zvalo Jugoslavijom, su tu, u srcu Evrope, i igraće za pobedu (Hrvatska), podsećanje na postojanje (Slovenija) i što manju bruku (Srbija). Kako će igrati prvi, to znamo, šta će činiti drugi, to nije ni mnogo važno, a šta ćemo nesrećni mi – to ne bi mogao znati ni pokojni Velibor Džarovski sve i da je namestio utakmicu: što može Piksijeva ekipa, to majka zbilja ne rađa. Izgubiti od bilo koga, dati gol bilo kome. Čuj kako fijuče vetar, pasovi i šutevi kroz rupe u našoj odbrani, gledaj kako nonšalantno pocupkuje naša sredina, nadaj se ponekom potezu prema napadačima, pa kako bude. Bilo bi lepo da scenario ne bude onaj isti po kom se igra već pet godina: izađemo mi visoko, a ona trojica pozadi trpe protivnikove sprintere. (Ko je rekao Belingem? Šta Hari Kejn?) I ne mogu ih stići, ni taksijem. A onda se ahilejski razgneve Dušan i Mitar, malo se i Sergej uznemiri, pa mi uzmemo da sustižemo što se sustići ne može. Uostalom, nizak horizont očekivanja i jeste primeren debitantima.
Jer, Srbija je debitant, nikad pre nije igrala fudbal na evropskom takmičenju pod tim imenom, a kad smo nastupali kao lažna Jugoslavija, ono jednom, pre dvadeset i četiri godine, bolje i da nismo. Možda otud i odsustvo bilo kakvog uzbuđenja: deca će, ukoliko i podignu pogled sa mobilnog telefona, pitati roditelje ispred televizora – je l’ ovo Španija, pošto neće umeti da naprave razliku između boje dresova, a ako Srbiju vide u belom, a s obzirom na izgled orlušine sa grba fudbalskog saveza na grudima igrača, čudiće se – a s kim to igra Poljska? Kao što se srpski političar podsvesno stide što se je Srbija mala, a ne Veeeelikaaa, tako se i mi, njegoševska pučina, malo sramimo što smo oni koji služe da se nad njima iživljavaju beznačajnici poput Ričarlisona ili Granita Dž. Jer, mi sebe, naime, doživljavamo značajnima. Što bi rekla tetka Desa: Srbija je velika tajna. Koja nikog ne zanima. Pa ni njene stanovnike.
No, ne budimo srca udovička, kako veli narodni pesnik: gledaćemo i patiti, kao i uvek, to nam je karaker. A karakter je, beše li, sudbina.
*Tokom trajanja Eura 2024, na Radaru ćete svaki dan moći da čitate nove tekstove u posebnoj rubrici VAR sofa, a na njoj će se smenjivati Gorčin Stojanović, Rade Bogdanović i dvojica naših novinara Vladan Marjanović i Marko Lovrić.