nikola pasic foto mod gov rs 1
Nikola Pašić Foto: mod.gov.rs
Istorija srpskog parlamentarizma

Vlastita dostignuća ne poštujemo, a busamo se u srpske grudi

Novim generacijama nudi se vizija istorije u najvulgarnijoj, najtrivijalnijoj i iskrivljenoj formi. Koliko god se insistira na srpstvu, u zaborav se gura prava istina. Tako je stvorena vojska neznalica, nasilnika i primitivaca, a Republika Srbija je političko-pravni provizorijum, bez korena i bez pravca

Često se poslednjih decenija pominjao ustav Srbije iz 1835. S pravom. Ovaj dokument iz pera Dimitrija Davidovića svakako zaslužuje našu naročitu pažnju. Iako nikad nije zaživeo, njegov je simboličan značaj nemerljiv.

No, jedan drugi ustavni akt izglasan u Velikoj narodnoj skupštini 21. decembra 1888. u stvari je Srbiju uveo u parlamentarnu demokratiju. U međuvremenu, tokom te pedeset tri godine devetnaestog stoleća, Srbija je imala još dva ustava: tzv. turski ustav 1838. i ustav 1869, neposredno po ubistvu kneza Mihaila Obrenovića, za vreme prvog namesništva. Nijedan od njih se ne bi mogao pohvaliti preteranom demokratičnošću.

Od tri političke stranke formirane u Srbiji pred kraj 19. veka, dve i nisu bile stranačke organizacije modernog tipa. Ni naprednjaci ni liberali nisu svoj autoritet crpli iz popularnosti u narodu, niti su imali razgranatu mrežu mesnih odbora. Jedino su se radikali bavili političkom organizacijom i aktivnom agitacijom „od sela do sela“

Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. naziva se još i „radikalskim“ zato što je odslikavao, u najvećoj meri, ideje i stavove Narodne radikalne stranke Nikole Pašića. Sam Pašić, zanimljivo je pomenuti, nije bio u Srbiji u ovo doba. On se od 1883. do 1889. nalazio u političkoj emigraciji, boraveći uglavnom u Sofiji, pod pretnjom izrečene smrtne kazne za izbijanje Timočke bune.

„Radikalski“ ustav

Tadašnji radikali (koji sa ovim današnjim nemaju ni jednu jedinu dodirnu tačku) činili su znatnu većinu u Konstituanti (ustavotvornoj skupštini) tako da je ustavni tekst izglasan njihovim većinskim glasovima. U formalnom smislu, ustavni predlog izradio je jedan uži ustavni odbor od dvanaest članova, kojem je predsedavao sam kralj Milan Obrenović. Na mestu sekretara nalazio se radikal, profesor državnog prava, potonji ministar spoljnih poslova i predsednik Vlade, pariski doktor, Milovan Đ. Milovanović. Njegov je udeo u pripremanju ustavnog nacrta bio predominantan.

Jedna od glavnih odlika ovog ustava, rađenog prema uzoru na belgijski ustav iz 1831, jeste da je Srbija definisana kao nasledna kraljevina, sa dinastijom Obrenovića i kraljem Milanom kao monarhom. Uvedeno je praktično opšte pravo glasa za muškarce (veoma nizak cenzus od 15 dinara poreza). Ovaj je princip delimično ublažen tzv. kvalifikovanim poslanicima, što je značilo obavezu određenog broja visokoobrazovanih ljudi u sastavu Narodne skupštine.

Zašto aktuelni ustav Srbije iz 2006. u preambuli nije uspostavio ustavnopravni kontinuitet sa ovim srpskim ustavom iz 1888. ili 1903? Toliko o ustavotvorcima i nama. Vlastita dostignuća ne prepoznajemo, niti ih poštujemo. A busamo se u srpske grudi i ponosimo što smo Srbi. Prazna priča. Prazna da praznija biti ne može. Zveči od ispraznosti

Narodna skupština stekla je prerogative zakonodavne vlasti koju je ravnopravno delila sa kraljem. Ministarski savet (vlada) biran je iz sastava parlamentarne većine i raspolagao je potpunim nadležnostima u svojoj izvršnoj funkciji.

Dosledno je primenjen sistem široke lokalne samouprave srezova i, posebno, opština shodno programu Narodne radikalne stranke sa znatnim ovlašćenjima i odgovornostima opštinskih organa vlasti, takođe demokratski izabranim. Ustav je proglasio kao vrhovni princip nezavisnost sudstva. Ustav je jamčio temeljna građanska prava i slobode: pravo okupljanja i političkog organizovanja i slobodu javnog govora i pisanja.

Ustavni tekst je usvojen „od korica do korica“, na čemu je insistirao sam kralj. Dvojica radikalskih tribuna, Ranko Tajsić iz Dragačeva i Dimitrije Katić iz Svilajnca, ipak su glasali protiv ustava, odbijajući da prihvate „kvalifikovane“ poslanike. I to su učinili kralju u lice.

Tajna uspeha radikala i Aleksandrova diktatura

Ni ovaj pravni akt nije bio dugog veka. Opstao je nepunih šest godina kad ga je, državnim udarom, ukinuo kralj Aleksandar Obrenović 1894. zavodeći svoj lični režim (diktaturu). Međutim, neposredno po Majskom prevratu 1903. i pre nego što je budući kralj Srbije Petar Karađorđević stupio na srpsko tle, ovaj je ustav, sa minimalnim izmenama, vraćen na pravnu snagu i ostao u važenju sve do južnoslovenskog ujedinjenja krajem 1918. Pitanje ustavne reforme definitivno je skinuto s dnevnog reda političkih rasprava u Srbiji. Ustav više nikom nije bio tema.

Od tri političke stranke formirane u Srbiji prvih godina devete decenije pretprošlog stoleća, dve i nisu bile stranačke organizacije modernog tipa. Ni naprednjaci, ni liberali, nisu svoj autoritet crpli iz popularnosti u narodu, niti su imali razgranatu mrežu mesnih odbora. Njihovo se članstvo svodilo na ograničen broj istaknutih intelektualaca, bogataša i političara, a oslanjali su se ili na vlast kralja (naprednjaci) ili na spoljni faktor (liberali). Jedino su se radikali, ugledajući se na svoje francuske imenjake, bavili političkom organizacijom po čitavoj zemlji i aktivnom političkom agitacijom „od sela do sela“.

Svaki pametnjaković govori o državotvornosti. Odveć olako i nepromišljeno. Odveć površno i netačno. Odveć kratkovido. I tupavo, kad moram da kažem

U kombinaciji modernosti i demagogije i bez istinske konkurencije, njihova je popularnost u narodu enormno rasla. Na kraju su se, posle 1901, sami radikali pocepali na dve partije: stariji su ostali u Narodnoj radikalnoj stranci, mlađi su osnovali Samostalnu radikalnu stranku. Ove dve stranke su u periodu do 1918, i kasnije, jedni drugima predstavljali ljute političke protivnike.

Mereno ondašnjim aršinima, Srbija je nesumnjivo bila demokratska država. U Evropi onog doba, napominjem, nije postojao veliki broj demokratskih poredaka. Primera radi, Francuska je konačno zakoračila u parlamentarizam uspostavljanjem Treće republike i ustavnim zakonima 1875. Dotad je demokratije bilo u razdobljima francuske revolucionarnosti (1789-1799, 1830, 1848. i 1871).

Greška s preambulama

Za mene se, u sadašnjici, postavlja sledeće pitanje. Zašto aktuelni ustav Srbije iz 2006. u preambuli nije uspostavio ustavnopravni kontinuitet sa ovim srpskim ustavom iz 1888, to jest 1903? Zar nije bilo logično, imajući u vidu sve istorijske i političke okolnosti, da se ponovo uspostavi kopča između prošlosti i današnjeg vremena. Time bi se jasno pokazala dugotrajnost ustavnopravnih i demokratskih institucija u Srbiji. I demokratije i parlamentarizma. Koji je razlog što nije?

U preambulu je stavljeno ono što ustavnoj preambuli ne pripada, a nije stavljeno ono što je trebalo i vredelo staviti. Toliko o ustavotvorcima i nama. Vlastita dostignuća ne prepoznajemo. Niti ih prepoznajemo, niti ih poštujemo. A busamo se u srpske grudi i ponosimo što smo Srbi. Prazna priča. Prazna da praznija biti ne može. Zveči od ispraznosti.

Novim generacijama nudi se vizija srpske istorije u najvulgarnijoj, najtrivijalnijoj i u velikoj meri iskrivljenoj formi. Koliko god se insistira na srpstvu, u zaborav se gura prava istina. I ona pozitivna i ona negativna. Tako je stvorena vojska neznalica, zatrovanih isključivostima i netrpeljivostima, vojska nasilnika i primitivaca. Oni su kao (ro)botovi. Pojma ni o čemu nemaju, ama su dozlaboga pretenciozni i netolerantni.

Ova Republika Srbija, to je jedan političko-pravni provizorijum. Bez korena i bez pravca. Čardak ni na nebu, ni na zemlji. A svaki pametnjaković govori o državotvornosti. Odveć olako i nepromišljeno. Odveć površno i netačno. Odveć kratkovido. I tupavo, kad moram da kažem.

Ovi stupci, verujem, poslužiće kako bi se bar za milimetar i bar na sekund, ta nakaradna slika srpske istorije overodostojila. Ovog puta moja je tema bila afirmativna. Idućeg možda neće biti…

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

32 komentara
Poslednje izdanje
Iva Čukić
| Društvo | 56

Da li smo živi isključivo zahvaljujući pukoj sreći

Dok građani na ulicama traže odgovornost za smrt 15 ljudi stradalih usled obrušavanja nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, vlast je ujedinjena u odricanju odgovornosti. Pokrajinska premijerka Maja Gojković, koja nas je na svečanom otvaranju stanice uveravala da ćemo putovati bezbedno, sada političku i moralnu odgovornost očekuje na nekim drugim, neimenovanim adresama. Goran […]