Da je Srbija zarobljena država osećaju građani svakodnevno na svojoj koži već godinama. Ređaju se afere i skandali, masovni protesti, fantomski tenderi, preplaćeni radovi koje ubrzo treba popravljati… Uzdrma se struktura, nekad više nekad manje, ali nikad dovoljno da se nešto zaista promeni. Deluje da je politička i krivična odgovornost iščezla jednako kao podela vlasti. U zarobljenoj državi zamenjene su teze – institucije služe interesima vladajuće političke elite, za isisavanje javnih resursa i perpetuiranje vlasti, nauštrb javnog interesa i prava građana.
Zarobljavanje se ne dešava preko noći niti spontano, već se radi o smišljenom obuhvatnom projektu koji se postepeno sprovodi, neretko i zakonskim i zakonitim sredstvima. Pa ipak, ova država zadržava fasadu demokratije, naročito prema spolja, između ostalog, i da bi bar formalno ostala na putu ka članstvu u Evropskoj uniji i imala pristup njenim pozamašnim fondovima. Međutim, i u Briselu je jasno još od 2018. godine da se zemlje Zapadnog Balkana zarobljavaju, samo je to, kao i izveštaji Evropske komisije, uvijeno u konstruktivni diplomatski jezik podeljen po tehničkim poglavljima.
Zloupotrebe teško otkriti, građani trpe
Organi bezbednosti bili su pogodne i poželjne prve mete zarobljavanja, koje su onda služile kao poluga za neutralisanje drugih institucija – onih koje su zadužene da ih nadziru i kontrolišu. U policiji, vojsci i službama bezbednosti, nikada sasvim reformisanim od prethodnog režima, leži državni monopol sile i veliki deo državnog budžeta, čuvaju se ogromne baze podataka o ličnosti, a zbog prirode posla njihovo delovanje je često sakriveno od očiju javnosti. Zato se zloupotrebe teško otkrivaju, a odgovorni još teže sankcionišu, dok posledice po građane i državu mogu da budu veoma ozbiljne.
Mehanizmi zarobljene države naročito su vidljivi u predizbornom periodu, pošto je ostanak na vlasti preduslov da vinovnici ovog koruptivnog poduhvata prolaze nekažnjeno. Direktori javnih ustanova i preduzeća u beskonačnom v. d. statusu obezbeđuju glasove na izborima i učesnike na mitinzima, i njihov prevoz gde god zatreba. Funkcioneri koriste javne resurse za partijsku promociju. Mediji im naročito tada (a i inače) daju najviše prostora, i to mahom pozitivnog, dok se blate neistomišljenici i kritičari. Nezavisne institucije zadužene za nadzor i kontrolu ćute i gledaju kroz prste, reaguju neblagovremeno i neodlučno, a u najgorem slučaju saučestvuju aktivno braneći vladajuću elitu od bilo kakvih optužbi i alarmantnih istraživačkih nalaza.
Organi bezbednosti bili su pogodne i poželjne prve mete zarobljavanja, koje su onda služile kao poluga za neutralisanje drugih institucija – onih koje su zadužene da ih nadziru i kontrolišu
Beogradski centar za bezbednosnu politiku godinama dokumentuje zarobljavanje sektora bezbednosti i njegovih nadzirača, te daje konkretne preporuke za izgradnju i jačanje otpornosti ovih institucija. Činjenica je, međutim, da u zarobljenoj državi izgradnja institucija ne kreće od nule, već iz minusa jer su i temelji kompromitovani. Zarobljene i urušene institucije ne mogu same da se oslobode zbog otpora i inercije iznutra. Pojedinci od integriteta u njima su marginalizovani, ili izopšteni kad postanu uzbunjivači. Stoga je pretpostavka da su neophodne privremene mere u prelaznom periodu.
Problem je politička volja
Efektivna promena zahteva, prvo, političku volju koja će dati podsticaj reformama, i drugo, na duži rok odsustvo političke volje za mešanjem u rad institucija, kako bi se obezbedila nepristrasna i dosledna primena zakona. U međuperiodu, javljaju se dve potrebe, za suočavanjem i za prevazilaženje nasleđa zarobljene države. Prvo, potreba da se sagleda obim problema, faktori koji su doprineli zarobljavanju države, da se identifikuju korišćeni mehanizmi zarobljavanja i da se o tome obavesti javnost. Bez ovakve analize ne mogu se osmisliti mere za prevazilaženje problema, a osvešćivanje javnosti ima i preventivnu svrhu – da se više ne ponovi. Drugo, neophodno je utvrditi odgovornost pojedinaca i sankcionisati ih za krivična dela za koja su u zarobljenoj državi prolazili nekažnjeno. To su najčešće krivična dela protiv službene dužnosti, čime je omogućeno zarobljavanje institucija.
Istraživanja javnog mnjenja, koje je sproveo Beogradski centar za bezbednosnu politiku u periodu 2020-2022. godine, pokazuju da većina građana (60-80%) vidi lustraciju i formiranje specijalnog tužilaštva i policije kao najbolji način da se političari primoraju da rade u interesu građana. Od opozicije su se, takođe, čuli predlozi za sprovođenje lustracije i osnivanje specijalnog tužilaštva za borbu protiv korupcije na visokom nivou.
Urušene institucije ne mogu same da se oslobode zbog otpora i inercije iznutra. Pojedinci od integriteta u njima su marginalizovani, ili izopšteni kad postanu uzbunjivači
Pravni eksperti, međutim, tvrde da bi formiranje specijalnog tužilaštva, iako znak jasne političke volje, na dugi rok moglo da ugrozi pravnu sigurnost, te da je poželjno jačati kapacitete, nezavisnost, integritet i proaktivnost postojećih nadležnih tužilaštava – posebnih odeljenja za suzbijanje korupcije i Tužilaštva za organizovani kriminal. Uvođenje tužilačke istrage u krivični postupak nije zaživelo do kraja, s obzirom na to da praksa pokazuje da policajci pre slušaju svoje starešine nego nadležnog tužioca.
Tuđa iskustva dragocena
Specijalna antikoruptivna odeljenja tužilaštava zatrpana su banalnim slučajevima, dok iz njihove nadležnosti izlaze krivična dela poput poreske utaje. Skorašnje pravosudne reforme pod pritiskom evrointegracija nisu pokazale zadovoljavajući rezultat u zatečenim okolnostima. Ustavnim i zakonskim izmenama nisu stvoreni preduslovi za budžetsku autonomiju, dok je omogućeno da se dosadašnjim (pasivnim) čelnicima pravosudnih institucija dodatno produži mandat.
Iskustva privremenog Specijalnog tužilaštva u Severnoj Makedoniji (2015-2020) i Nacionalnog direktorata za borbu protiv korupcije u Rumuniji, na čijem čelu je bila Laura Koveši (2013-2018), ukazali su na nekoliko presudnih faktora za uspešnu tužilačku borbu protiv korupcije na visokom nivou. To su operativna samostalnost i budžetska autonomija tužilaštva, jasna raspodela nadležnosti i odnos prema drugim organima vlasti, policija koja direktno odgovara tužiocu, strateški pristup sa jasnim prioritetima, kao i odabir hrabrih kadrova besprekorne profesionalne karijere i visokog integriteta koji su spremni da deluju proaktivno i nepristrasno u odnosu na (staru i novu) vlast. Ove faktore neophodno je ugraditi u postojeći pravni okvir, odnosno sprovesti norme u delo bez uvođenja novih institucija.
Lustracija je već jednom neuspešno pokušana u Srbiji. To je zahtevan i pravno osetljiv proces koji zahteva vreme i nepristrasnost koja bi zauzdala revanšizam. Stručnjaci smatraju da bi ona razvodnila reformske procese, te da je, s obzirom na zamah zloupotreba, dovoljno krivično goniti aparatčike u institucijama.
Najzad, iskustvo Severne Makedonije i Južnoafričke Republike govori o potrebi formiranja posebnih komisija koje bi ispitale i javnosti predočile mehanizme zarobljavanja države. Zahtev civilnog društva, a potom i opozicije u Srbiji, za upućivanje međunarodne ekspertske misije za izradu izveštaja o stanju vladavine prava u Srbiji, koji bi bio povezan sa procesom evropskih integracija, našao je mesto u rezoluciji Evropskog parlamenta nakon decembarskih izbora. Jedan od načina mogao bi da bude i formiranje anketnog odbora u Narodnoj skupštini uz podršku domaćih i međunarodnih stručnjaka.
Jasno je da nema magičnog štapića i da će raskidanje sa nasleđem zarobljene države i izgradnja institucija i političke kulture biti mukotrpna. I ona mora da krene od političke volje za promenom. Dobri primeri iz uporedne prakse neće nužno biti uspešni kod nas, jer zavise od specifičnog lokalnog konteksta. No, oni pružaju neki putokaz u tunelu i daju lekcije iz kojih treba da učimo.
