Godinama unazad, posebno od maja 2018, kada je usvojen novi Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, koji je omogućio privatna ulaganja u državna preduzeća iz Grupacije odbrambene industrije Srbije, čak i u ona od strateškog značaja za bezbednost, poput Zastava oružja, Krušika, Slobode, Prvog partizana, „Milana Blagojevića“ i Prve iskre, bauk privatizacije, s većim ili manjim intenzitetom kruži tim fabrikama, a poslednjih nedelja o tome se priča kao nikada ranije.
„U Krušiku je to jedna od glavnih tema, o tome se priča na svakom koraku, a atmosfera u fabrici ukazuje na pretpostavku da je privatizacija na pragu“, tvrde zaposleni u toj valjevskoj fabrici. Među njima kruži dokument, u koji je i Radar imao uvid, sa osnovnim podacima o fabrici i projekcijom da će krajem 2024. imati 1.800 radnika, što se poklapa sa procenom revizorske kuće koju je država angažovala pre pola godine da „pročešlja“ poslovanje preduzeća… Indikativno je, međutim, da u tom dokumentu ne piše da je država Srbija praktično jedini vlasnik Krušika, jer su formalno akcionari Republika Srbija, gradovi Valjevo i Beograd, Nacionalna služba za zapošljavanje i tri republička fonda – za penzijsko i zdravstveno osiguranje i za razvoj. Umesto trenutne vlasničke strukture u tom dokumentu se kao suvlasnici Krušika navode Vlada Srbije, sa udelom od 51 odsto i češka kompanija Čehoslovak grupa (Holding Chechoslovak group) sa 49 odsto akcija.
Sagovornici Radara iz Krušika ne znaju koliko je ovaj dokument relevantan, ne znaju ni odakle se pojavio, a to što se pojavio u jeku sve glasnijih najava, koje niko nije demantovao, vlasničke transformacije vodećih domaćih fabrika za proizvodnju baruta, minsko-eksplozivnih sredstava, nitroglicerina, municije, raketa, pešadijskog i drugog naoružanja, navodi ih na pretpostavku da se radi o „testiranju javnosti“ i „ispipavanju raspoloženja radnika i sindikata“, među kojima privatizacija preduzeća namenske proizvodnje nikako nije popularna tema. Naprotiv!
Ako se o poreklu dokumenta još uvek ne zna gotovo ništa, o Čehoslovak grupi zna se dosta toga, jer ovaj holding posluje u Češkoj, Slovačkoj, SAD, Velikoj Britaniji, Italiji i mnogim drugim zemljama, a čini ga oko 40 kompanija iz vojne i drugih industrijskih delatnosti, među kojima su i češki proizvođači kamiona i vojnih vozila Tatra i Avia. Sedište grupe je u Pragu, a vlasnik je češki biznismen Jaroslav Strnad. Čehoslovak grupa prisutna je i u Srbiji, jer je sredinom oktobra 2014, preko slovačke MSM grupe, jedne od članica holdinga, kupila IMK „14. oktobar“ iz Kruševca, nekadašnji industrijski gigant sa 50 hektara proizvodnog i skladišnog prostora, u kojem je novi vlasnik organizovao proizvodnju komponenti za kamione i vojna vozila Tatra i Avia.
Za privatizaciju u red postrojs
Top of FormBottom of FormDa je privatizacija sve izvesnija smatraju i zaposleni u Zastavi oružju, „Milanu Blagojeviću“ iz Lučana, Prvom partizanu iz Užica i drugim državnim preduzećima namenske industrije. I svi, gotovo uglas ističu da je čak i prodaja manjinskog udela od 49 odsto za njih neprihvatljiva. Teši ih jedino što o tome još uvek nema nikakvih zvaničnih informacija.
„Pitali smo direktora, on nije o tome ništa znao, pa je o mogućoj privatizaciji pitao nadležne u Ministarstvu odbrane, ali mu ništa nisu kazali“, kaže za Radar sagovornik iz užičkog Prvog partizana, dok Dragan Ilić, predsednik Sindikata u Zastava oružju kaže da su mu kolege iz Lučana rekle da se „nešto sprema“.
Zoran Babić, predsednik Sindikata u „Milanu Blagojeviću“ iz Lučana tvrdi da ni on nema zvanične informacije o eventualnoj promeni vlasničke strukture. „Voleo bih i ja da znam nešto više, jer ako je to što se priča o privatizaciji tačno, sigurno bismo se odmah digli na noge. Mnogima ne odgovara vojna industrija u državnom vlasništvu, pa bi neki da je preuzmu. Radnici fabrika vojne industrije nikada, međutim, nisu bili jedinstveniji u stavu da ta delatnost mora da ostane u državnim rukama. Tim pre što se radi o preduzećima koja su od strateškog značaja za bezbednost zemlje“, kaže Babić za Radar.
Srpski oružari su se već bunili i protestovali protiv eventualne privatizacije još u maju 2018, uoči i tokom usvajanja novog Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme. Tada su radnici Zastava oružja, uz podršku kolega iz ostalih fabrika, organizovali višednevne masovne ulične proteste u Kragujevcu i Beogradu, ispred Skupštine Srbije. Da li su sposobni i spremni da se i sada tome organizovano suprotstave, ostaje da se vidi.
(Ne)opravdan strah od novih gazda
Radnici i njihovi sindikalni predstavnici strahuju da bi privatizacija vojnih fabrika omogućila ulazak sumnjivog kapitala u ta preduzeća, boje se i od delimičnog ili potpunog gašenja proizvodnih programa, pa i samih fabrika, što bi dovelo do masovnog otpuštanja. Posebno se boje da bi u ovoj operaciji mogli da učestvuju kontroverzni trgovci oružjem bliski vladajućem SNS-u, poput Slobodana Tešića, za koga tvrde da im je, zbog povlašćenog položaja prilikom sklapanja ugovora o kupovini naoružanja i municije od državnih fabrika, već naneo veliku štetu. S druge strane, ne veruju ni u dobre namere stranih investitora, koje pre svega privlače jeftina radna snage i državne subvencije, a bezbednost Srbije im svakako ne bi bila u vrhu prioriteta.
Atmosfera u fabrici ukazuje na pretpostavku da je privatizacija na pragu, tvrde zaposleni u Krušiku, među kojima kruži dokument u kome se kao suvlasnici valjevske fabrike navode Vlada Srbije, sa udelom od 51 odsto i češka kompanija Čehoslovak grupa sa 49 odsto akcija
Po važećem zakonu, strani i domaći privatni investitori mogu da kupe do 49 odsto kapitala u 19 fabrika iz Grupacije Odbrambena industrija Srbije, dok bi kontrolni paket od 51 odsto zadržala država. Pri tome, manjinski udeo, predviđen za privatizaciju ne može da kupi samo jedan, već najmanje trojica investitora, domaćih ili stranih, svejedno. Zakon, doduše, prednost daje stranim investitorima, ali ni domaćim nije uskraćena mogućnost da učestvuju u dokapitalizaciji, odnosno delimičnoj privatizaciji najznačajnijih vojnih fabrika, kao i u potpunoj privatizaciji preduzeća namenske industrije koja posluju izvan Grupacije Odbrambena industrija Srbije.
Činjenica da bi država i u slučaju privatizacije zadržala kontrolni paket trebalo bi da umanji strahovanja radnika od devastacija vojnih fabrika i otpuštanja. Sindikalci u tim preduzećima, poučeni iskustvom kolega iz ranije privatizovanih firmi, smatraju da 51 odsto kapitala u vlasništvu države može da bude samo „smokvin list“, kojim vlast prikriva nameru da vojne fabrike prepusti njoj bliskim domaćim tajkunima ili stranim investitorima, kako bi se ratosiljala „bede“ vezane za ne baš mala ulaganja u razvoj, nove tehnologije i modernizaciju proizvodnje u vojnim fabrikama, koje su sve do jedne u državnom vlasništvu.
Šta se iza brda valja
U prilog tezi da se „iza brda nešto velja“ govori i činjenica da su krajem prošle godine tri revizorske kuće, po nalogu ministra finansija Siniše Malog, završile novu revizuju poslovanja najznačajnijih domaćih vojnih fabrika. Upućeni tvrde da će pilot-projekat promene vlasničke strukture domaće vojne industrije biti primenjen u najstarijim i najznačajnijim preduzećima, Zastava oružju i Krušiku, koja su već godinama i u najtežoj finansijskoj situaciji.
Gubici i dugovi Zastava oružja i nakon poslednjeg pretvaranja dugova prema državi u kapital i dalje se procenjuju na skoro 200 miliona evra, dok je Krušik lane iskazao neto dobit od 1,27 miliona evra, ali je to samo kap u moru nagomilanih gubitaka iz prethodnog perioda, s obzirom na to da je samo u prethodne tri godine, od 2020. do 2023, napravio minus od skoro 32 miliona evra. Uz to, valjevska fabrika opterećena je viškom radnika, zaposlenih po partijskoj liniji i velikim dugovima prema dobavljačima. Zastava i Krušik u međuvremenu su i organizaciono i kadrovski uveliko urušeni, a spaja ih i to što im je direktor bio kadar SNS-a Mladen Petković, za koga zaposleni tvrde da je nepovoljnim ugovorima sa privatnim trgovcima oružjem, bliskim SNS-u, „najviše doprineo stvaranju uslova za privatizaciju“, urušavanjem i obezvređivanjem fabrika.
Skupština Zastava oružja ovih dana, saznaje Radar, usvojila je izveštaj revizorske kuće koja je ukupnu vrednost kapitala procenila na oko 100 miliona evra ili 11,7 milijardi dinara, od čega je akcijski 9,5 milijardi, a ostatak od 2,2 milijarde je društveni kapital. Pri tome je vrednost ukupne imovine, koja se prostire na oko 60 hektara zemljišta, od kojih je 45 hektara u centru Kragujevca, procenjena na samo 60 miliona evra. Radar je tu informaciju pokušao da proveri kod nadležnih, koji su najpre obećali da će odgovoriti na pitanja poslata mejlom, ali su odgovori izostali „zbog poslovnih obaveza“ menadžmenta. Bez odgovora je tako ostalo i pitanje o sve glasnijim najavama privatizacije fabrika domaće vojne industrije. O tome za Radar ništa nisu hteli da kažu ni u kabinetu ministra odbrane Bratislava Gašića. Pitanja o detaljima izveštaja poslednje revizije poslovanja i mogućoj privatizaciji Krušika uputili smo i v. d. direktora Jovanki Andrić, ali je i ona odlučila da „mudro ćuti“.
Zavet ćutanja u Ministarstvu odbrane, Zastava oružju i Krušiku
Za razliku od menadžmenta koji se nije oglasio, pojedini stručnjaci iz Zastava oružja smatraju da imovina fabrike vredi mnogo više od procenjene. Samo 45 hektara infrastrukturno potpuno opremljenog zemljišta u centru grada vredi oko 18 miliona evra, jer na toj lokaciji ar placa agencije za promet nekretnina prodaju po ceni od 30.000 do 50.000 evra. Tome treba dodati i 11 hektara na lokaciji „Pepelište“, te još nekoliko hektara na fabričkom strelištu i lokaciji na kojoj se nalazi pogon „Sivi dom“. Naši sagovornici smatraju da nije dobro procenjena ni vrednost proizvodnih pogona i više od 1.000 mašina, među kojima ima i najsavremenijih obradnih centara, a zanemarena su i ulaganja od oko 18 miliona evra u modernizaciju od 2016. do 2018. „Zaboravljeno je“, kažu, da su i dva strelišta i u međuvremenu kupljena Zastava kovačnica takođe deo imovine Zastava oružja, a prilikom procene zanemarena je nematerijalna imovina, koju čine tehnologije, robne marke, softveri, baze podataka, sredstva za istraživanje i razvoj, potraživanja od Jugoimporta SDPR za ranije izvezeno oružje, kao i brend fabrike sa 170 godina tradicije, koja oružje prodaje u više od 40 zemalja na svim kontinentima. Uz to, podsećaju da je 2016. vrednost fabrike procenjena na 2,66 puta veću sumu, na oko 160 miliona evra.
Na koliko je procenjena vrednost Krušika, pouzdano se ne zna. Zna se, međutim, da su revizori optimalan broj zaposlenih procenili na oko 1.800, a da je prošle godine u fabrici radilo 2.279 oružara, što znači da je nekoliko stotina „prekobrojnih“. Biće da je i zbog toga menadžment fabrike dva od četiri postojeća sindikata – UGS Nezavisnost i ASNS – proglasio za „višak“ i osporava im reprezentativnost.
„Prekršeni su svi zakoni kako bi se uskratila reprezentativnost fabričkim ograncima sindikata Nezavisnost i ASNS, što bi moglo da se tumači i kao priprema terena za predstojeću privatizaciju fabrike koja bi, bez obzira na dubioze iz ranijeg perioda, zbog rata u Ukrajini i sve veće tražnje za njenim proizvodima, mogla da bude vrlo primamljiva i domaćim i stranim investitorima“, ističu sagovornici Radara iz Krušika.
Nezvanično se spekuliše da su za preuzimanje dela domaće vojne industrije zainteresovani i Francuzi i da je i to možda bila tema nedavnih razgovora predsednika Srbije i Francuske, Aleksandra Vučića i Emanuela Makrona, kada je preliminarno dogovorena i kupovina francuskih rafala za potrebe srpskog ratnog vazduhoplovstva. Nema zvaničnih potvrda o tome, ali nije tajna da Evropa traga za novim pogonima za proizvodnju naoružanja, pešadijske i artiljerijske municije, baruta, eksploziva, raketnog goriva i nitroglicerina, a u Srbiji ima sedam fabrika koje se bave baš tom proizvodnjom.
Mnogima ne odgovara vojna industrija u državnom vlasništvu i neki bi da je preuzmu. Radnici, međutim, nikada nisu bili jedinstveniji u stavu da ona mora da ostane u državnim rukama, jer su to preduzeća od strateškog značaja za bezbednost zemlje
Zoran Babić
Jedan od najboljih poznavalaca vojne industrije u zemlji i svetu, nekadašnji generalni direktor Zastava oružja Dragoljub Grujović smatra da bi domaće državne fabrike namenske proizvodnje trebalo privatizovati, ali pod uslovom da država, zarad sopstvene bezbednosti, sačuva kontrolni paket akcija u njima. „Država jednostavno nema dovoljno novca za kontinuirana ulaganja u osavremenjavanje proizvodnih procesa u domaćim fabrikama, bez čega je nemoguć opstanak na svetskim tržištima, na koja je najvećim delom upućena i srpska vojna industrija. Otuda je delimična privatizacija ili dokapitalizacija domaćim ili inostranim kapitalom – neminovnost“, tvrdi Grujović i navodi da su i Rusi svojevremeno privatizovali gotovo svu proizvodnju vojnog naoružanja, osim onog strateškog, te da i čuveni koncern Kalašnjikov posluje u okviru grupacije Rostek, u kojoj je prisutan i privatni kapital.
Deo vojne industrije privatizovale su i neke susedne zemlje. Najveći bugarski proizvođač naoružanja Arsenal zapošljava blizu 10.000 radnika i već decenijama je u privatnom vlasništvu, a nedavno je i nekada jedna od najvećih vojnih fabrika u bivšoj Jugoslaviji, Pretis iz Vogošće kod Sarajeva, delimično privatizovana, kada je 33 odsto akcija kupila američka kompanija Regulus Global. Više od privatizacije zaposlene u srpskim fabrikama naoružanja brinu nove gazde. Pogotovo ako država odluči da za partnere angažuje one sa kojima je i do sada sklapala poslove, od kojih su jedino korist imali privatni trgovci oružjem.
