Nije prvi put da istorija pomeša prošlost i sadašnjost i na neprijatan način nagovesti budućnost. Ako ljudi, građani, istraživači, stručnjaci, političari, intelektualci, škole, univerziteti, ne stave stvari na svoje mesto i ne naprave red u životnim tokovima, onima iza nas i onim sada, kako da znamo šta nas čeka sutra?
Postoje dva načina da se uspostavi odnos prema zlu koje se dogodilo u prošlosti. Jedan je da se prouči, sazna, pamti, da se ne bi ponovilo. Drugi je pamćenje da bi se ljudi, narod, etnos mobilisali sa idejom da se zauvek obeleže „neprijatelji“, da se čuva sećanje o tome šta su nam nekada uradili pa da se, kada se stvore uslovi, osvetimo.
Divan čovek, pisac, prevodilac, svedok istorije Ivan Ivanji, koji nas je nedavno napustio, doživeo je najveća zla Holokausta, logora, progona i celog života o tome svedočio, dokumentovao istinu. Nikada, međutim, nije govorio ružno o Nemcima, nikada ih nije kao narod optuživao za zla učinjena u Drugom svetskom ratu i onom prethodnom. Odlazio je u Nemačku, pisao za njene novine, i na njenom jeziku, imao prijatelje među Nemcima, a oni su ga poštovali i dostojanstveno ispratili. Ivanji je celog života ostavljao upozorenja da strahote ne smeju da se ponove.
Tokom rata u Bosni i Hercegovini, pred pogrom u Srebrenici, Ratko Mladić je izgovorio: „došlo je vreme da im vratimo za pet stotina godina pod Turcima“. Time je više nego jasno naglasio nameru osvete koja je rezultirala genocidom izvršenim nad oko osam hiljada bespomoćnih i nenaoružanih Bošnjaka. Upravo taj zločinački čin jedan je od razloga, sadržan u jednoj od osam presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, uz one koje se odnose na Krstića i Karadžića, na koje se poziva Rezolucija o Srebrenici.
Taj događaj, medijski više nego obimno ispraćen, i dalje se tumači na načine koji nesumnjivu činjenicu da je rezolucija usvojena, treba da preoblikuju u nekakvu pobedu Srbije i Aleksandra Vučića, već providnim ubeđivačkim strategijama. Oni koji su gledali prenos sednice Generalne skupštine UN mogli su da čuju detalje koji se u režimskim medijima ne pominju. Od zemalja koje su bile uzdržane predstavnici njih 17 su izričito rekli da se u Srebrenici dogodio genocid. Među njima su Gana, Brazil, Panama, Meksiko, Slovačka, Jermenija, Alžir, Nigerija i druge. Predstavnik Gane je naglasio da žali što je njegova zemlja bila uzdržana, a ambasador Jermenije da apsolutno ne spori da se u Srebrenici dogodio genocid. Najveći broj uzdržanih izjasnio se tako iz proceduralnih razloga jer su smatrali da je bio potreban konsenzus, ali svakako ne onaj kojim se Rezolucija odbacuje.
Da li se u retorici vlasti Srbije i RS mogu uočiti indicije ponavljanja sukoba i razmirica? Da li je adekvatno osuđen genocid u Srebrenici ili zločin, kako liderima srpskog nacionalizma više odgovara? U odgovorima na ova pitanja sadržan je zapravo pravi razlog donošenja Rezolucije
Zbrajanje onih koji su bili uzdržani i onih koji su bili protiv Rezolucije, tako postaje potpuno deplasirano kao i priča o dve trećine sveta koje su „podržale Srbiju“, jer je 101 zemlja izričito saglasna sa ocenom genocidnosti i to je rečeno glasno. Kada se pogleda koje su zemlje bile protiv Rezolucije, osim Rusije i Kine, radi se o jednom broju uglavnom afričkih i nešto azijskih i drugih malih zemalja. Većina njih, ako nisu podlegle „sindromu Honduras“, za Beograd vezuje inercija i sećanje na politiku Pokreta nesvrstanih i to onog nekadašnjeg, kada je jedan od njegovih najistaknutijih lidera i pokretača bio Josip Broz Tito. Onaj Tito, čiji grob Aleksandar Šapić hoće da premesti iz Beograda i čije je ime upravo skinuto sa naziva jedne od ulica u Srebrenici da bi se ona zvala Ulica Republike Srpske.
Pamtiti ili zlopamtiti (pamtiti učinjeno zlo i želeti osvetu, prema rečniku Matice srpske)? Rezolucija, dakle nije pamćenje radi revanšizma, već da bi se „izbeglo ponavljanje… radi podsticanja ranog podizanja svesti o potencijalnom genocidu… da bi se osudilo svako poricanje genocida u Srebrenici… da se bez rezerve osuđuju sve radnje koje veličaju osuđene za ratne zločine“. U ovim izvodima iz Rezolucije indirektno su navedeni razlozi za njeno pokretanje i donošenje. Da li se u retorici sadašnjih nosilaca vlasti Srbije i Republike Srpske mogu uočiti indicije ponavljanja sukoba i razmirica? Da li je adekvatno osuđen genocid u Srebrenici ili zločin, kako liderima vladajućeg srpskog nacionalizma više odgovara? U odgovorima na ova pitanja sadržan je zapravo pravi razlog donošenja Rezolucije, jer se uveliko preti razdruživanjem Srpske od Bosne i Hercegovine, a zločinci se ne osuđuju već veličaju.
Niko nije toliko pojačao javni narativ zlopamćenja kao predsednik Srbije Vučić. Već godinama ključna reč njegovih osvrta na prošlost i sadašnjost u regionu, jeste Jasenovac. Vučić se ponaša kao da je lično otkrio taj fenomen zla, kao da o tome niko pre njega i njegovih istomišljenika nije govorio. I kada mu se dokaže da se o tome znalo sve vreme od završetka Drugog svetskog rata, da niko taj zločin nije negirao, da to jeste bio genocid prema Srbima pored kojih su stradali i mnogi Jevreji, Romi, ali i Hrvati rodoljubi, on ne prestaje da sadašnju politiku boji osećajem nekadašnjih stradanja. Aleksandar Vučić lične frustracije projektuje u državnu politiku i to dvostruko. Prvo, jer je u njegovoj najbližoj familiji neko stradao od ustaša, a drugo, jer uporno pokušava da opere svoje učešće u katastrofalnoj politici devedesetih, kada su Milošević i njegovi apologeti doveli do raspada Jugoslavije i odlaska Kosova i Metohije iz Srbije. Takvom narativu pogoduje podsećanje na sve srpske žrtve u bilo kom vremenu i potiskivanje sećanja sa žrtvama u drugim narodima.
Ivan Ivanji je doživeo najveća zla Holokausta, logora, progona, međutim nikada nije govorio ružno o Nemcima, nikada ih nije kao narod optuživao za zla učinjena u Drugom svetskom ratu i onom prethodnom. Ivanji je celog života ostavljao upozorenja da strahote ne smeju da se ponove
Zgražavanje Vučića i njegovih nad činjenicom da je Nemačka bila među pokretačima inicijative za Rezoluciju o Srebrenici i da su njeni predstavnici obrazlagali predlog, jer po tom shvatanju oni čiji su sunarodnici nekada počinili genocid nemaju pravo da o tome govore, strašna je manipulativna zabluda koja se učitava u svest sadašnjih generacija. Nemačka ne negira genocid koji je Hitlerova vlast počinila, osuđuje svako obnavljanje sličnih ideja u sopstvenom narodu, a nemački đaci svake godine odlaze u nekadašnje logore i stratišta na čas istorije. Da se ne bi ponovilo! Hoćemo li mi pamtiti i obeležavati Dan genocida u Srebrenici i o tome govoriti svojim đacima?
Bilbordi, svetleći displeji, TV spotovi sa natpisima „Mi nismo genocidan narod – pamtimo“, ne samo da su besmisleni izlivi kvazipatriotizma, jer kao ni u slučaju Nemačke, Ruande i drugih zemalja, tako ni u slučaju Srbije i Republike Srpske, niko nije ceo narod nazvao genocidnim, nego sadrže i slutnju. Reč „pamtimo“, zvuči zloslutno, kao opomena da ćemo kad-tad vratiti drugima ono što su učinili nama. Celokupnim propagandnim spektaklom, neukusnim, banalnim i skupim, vlast je naravno odgurnula razmišljanja od lokalnih i gradskih izbora, ali i sama učitala atribut genocidnosti sopstvenom narodu više nego iko drugi.
Možemo samo da se nadamo da će se ostvariti Vučićev nagoveštaj da niko u najvažnijoj svetskoj instituciji neće tako razgovarati sa predstavnicima zemalja sveta, kao što je učinio on. Takvo besprizorno, nediplomatsko, nepristojno ponašanje, koje unižava Srbiju, zaista ne bi smelo nikada više da se ponovi. Izabrane ili umišljene vođe moraju da shvate da su nekada skrušenost i skromnost mnogo veći izrazi dostojanstva, nego drskost i omalovažavanje drugih. Tu ogrtanje svilenim znamenjem ne pomaže.
