Za Radar iz Kana
Da ga nema, trebalo bi ga stvoriti.
Jednostavan slobodan stih kao kondenzovana definicija statusa Kanskog festivala koji vode „filmski monasi“, što bi rekao profesor Vlada Petrić, propovednik sinematičnosti i neprijatelj filmskog narativa. Po profesoru Petriću, osnivaču Harvardskog filmskog arhiva, koji sada „uređuje Kinoteku na nebu“, monasi hrama na Kroazeti zavetovali su se na vernost filmu, stalnom iznalaženju novog i beskompromisnog i svesni su potrebe da ne treba varati, ali da je razumljivo posegnuti i za filmskim narativom. Ono što se svake godine predstavi svetu u kanskoj festivalskoj palati, potvrda je vrednosti i/ili nagoveštaj novog što će biti predominantno u godinama, već i u mesecima koji predstoje, jer brzina kojom prodire novo, zbog novih tehnologija i novostvorenih navika publike vezane za odnos prema novom, jeste iznenađujuće nepredvidiva i nova.
Kanski filmski monasi godinama su bili „čuvari dogme“ – na Festivalu treba prikazati samo filmove koji su snimljeni da bi publici bili prikazani prevashodno u bioskopima. Od filma Roma Alfonsa Kuarona, koji je snimljen za Netfliks i 2018. trijumfovao u Veneciji, Kan je modifikovao kriterijume i otvorio vrata za mogućnosti koje nude platforme. Kanski festival je takođe oprezno, a rukovođen otvorenošću venecijanske Mostre, koja je u sklopu Umetničkog bijenala prihvatila projekte iz domena VR – virtualne stvarnosti, ove godine uveo sličnu programsku liniju.
Tokom dve nedelje u maju, Kan je privremeno udomio više od trideset hiljada filmskih poslenika različitih struktura i nivoa. Mnogi od njih, svečano odeveni, strpljivo su stajali pred sigurnosnu proveru uoči ulaska u dvoranu „Limijer“. Do Palea su dopešačili ili stigli na mopedima, obučeni u tamna večernja odela. „Smoking za gospodu i visoke potpetice za dame“ deo su kanske tradicije – nastojanja da se svečanom odećom pruži podrška dignitetu profesije. Takođe, da se zaborave dani snimanja filmova na bizarnim mestima, po kiši i u blatu, snegu i vetru, u pesku, močvarama… među dosadnim insektima i opasnim divljim zverima. Dignitetu profesije doprinose i modeli, manekenke, starlete, pretendenti na slavu, koji zajedno sa značajnima koračaju uz crvenim tepihom presvučene kanske stepenice za nebo.
Ksavije Dolan izrazio je svoju solidarnost s braćom i sestrama na Bliskom istoku, bez obzira na to da li su to palestinske žrtve ili izraelski taoci, apelujući na hitno zaustavljanje krvoprolića
A filmovi? Očekivanja su ogromna, nestrpljenje veliko. Objava naslova filmova, njihovih autora bude znatiželju, a trag koji oni ostave posle kanske premijere ponajčešće dekliniraju od nadanja koja bude „čitanje kanskog menija“ – iz najave programskih celina. Zvanična selekcija za nagrade i Zlatnu palmu, Izvestan pogled koji je kontrateg uvek bremenitom a tesnom glavnom programu, istovremeno vesnik novih strujanja i imena, kao posebno predsoblje za ulazak na glavni program, još dva nezavisna programa – Petnaest dana autora i Nedelja kritike koje organizuju udruženja francuskih reditelja i filmskih kritičara, čine lavirint kroz koji treba proći neoštećen tokom deset festivalskih dana.
I za slučaj da je filmska sezona mlitava, Kan nudi rešenje. Od prošle godine predsednica festivala je Iris Knobloh, dugogodišnja zastupnica Vorner Medija u Francuskoj i Nemačkoj, s odličnim vezama na oba kontinenta. Njen poziv na Festival u Kanu se ne odbija. U visoko emotivnom govoru na otvaranju Festivala, Žilijet Binoš, novoizabrana predsednica Evropske filmske akademije, uručila je Zlatnu palmu za karijeru glumici Meril Strip, dobitnici tri nagrade Oskar – za glavnu (Sofijin izbor 1982. i Čelična ledi, 2011) i jednu sporednu ulogu (Kramer protiv Kamera 1979), a u Kanu debitovala 1978. u filmu Lovac na jelene, Majkla Ćimina.
Na svečanom zatvaranju Festivala, Frensis Ford Kopola uručio je Zlatnu palmu za karijeru Džordžu Lukasu, scenaristi, reditelju i producentu slavnih filmova – Ratovi zvezda, Indijana Džons… čiji debi – Američki grafiti iz 1973, mnogi ovdašnji nekada mladi ljubitelji filma, smatraju početkom istorije sedme umetnosti.
Uoči ovogodišnjeg Kanskog festivala preminuli su Pol Oster, pisac, scenarista i reditelj (Dim, Plavi u licu, 1995, Lulu na mostu, 1998…) i Loran Kante, reditelj filmova Ljudski resursi (1999) i Time out (2001), gost beogradskog Festa pre nego je na Kanskom festivalu 2008. osvojio Zlatnu palmu za film Između zidova, za francuski film, prvi put posle 1987. i filma Pod suncem Satane, Morisa Piala. Festival je na dostojanstven način obeležio odlazak dvojice velikih umetnika.
Vim Venders je posle dva filma na programu prošlogodišnjeg Kana ovog maja podržao obnovljenu premijeru svoje Zlatne palme, filma Pariz, Teksas, u istoriji Festivala jedinog pobednika Kana koji u svetu nije imao nijednu negativnu recenziju.
Na glavnom i na programu Izvestan pogled prikazano je mnogo hrabrih filmova, ponekad opasnih, veoma često s atributom proizveden ili koproduciran s Francuskom. Francuska kinematografija, koja ima drugi u Evropi najveći budžet oživljene slike, jedina je profitabilna i funkcionalna, jer stalno unapređuje model stvoren posle Drugog svetskog rata, u vreme nemaštine koja je bila nadahnuće za stvaranje unosnog posla vezanog za kinematografiju. Ukoliko je i jedan franak, sada evro, francuskog novca uložen u nastanak filma, on ima oznaku francuskog porekla. Kreatorima kanskog programa to je dodatna otežavajuća okolnost u komponovanju programa, jer kako zadovoljiti sve a ne povrediti mnoge. Tjeri Fremo, direktor Festivala i njegovi saradnici svakako nisu mučili ovu muku kada su u program stavili jedan od najboljih filmova 2024. – Emilija Perez, Žaka Odijara, dobitnika Zlatne palme 2015. za film Dipan.
Emilija Perez je triler i mjuzikl, snimljen na španskom u Meksiku, u miljeu narko-mafije, sa spretnom advokaticom, koja je spremna da do kraja precizno izvede svaku želju svog klijenta, narko-bosa koji teži da promeni identitet tako što će promeniti ne samo izgled, već i pol. Bez obzira na nemogućnost pokušaja da se na ubedljiv način „pičuje“ ovaj film, rezultat je očaravajući, jer sve muzičke numere daleko su bolje nego u ranije snimljenim mjuziklima Žaka Demija ili pokušaja Alana Renea ili Larsa fon Trira sa Plesom u tami u kome je ritam muzike proizlazio iz organski postavljenog ritma filma. Kod Odijara su koreografije i pesme manje komentar, a pre akcenat za njegovu ideju. Glumice, uključujući i transdžender, dobile su nagradu za glumački ansambl.
Zahvaćeni plimom Žija Žang-kea satkan je od neuključenih fragmenata filmova koje je snimao u proteklih dvadeset godina, koji prate izgradnju najveće brane na svetu čije je podizanje izazvalo preseljenje miliona ljudi iz domova koje je prekrila voda. Film je, na prvi pogled, hronika događaja, u dubini Zahvaćeni plimom je nastavak prvog svetski poznatog filma ovog reditelja, Platforma, nagrađenog u Veneciji pre 24 godine. U meri u kojoj je film Platforma bio sažetak promena u Kini, od opere u uniformama Sedokosa devojka do hitova grupeABBA, pri čemu isijava optimizmom, Zahvaćeni plimom krasi seta, osećanje nesigurnosti života u „korporativnim mehanizmima“ savremene komunističke Kine.
Na dodeli nagrada dobitnici su se uzdržali od jakih komentara, pogotovu političkih. Moguća je prezasićenost politikom, ali nikako ne i distanciranost Kana od uvida u stanje stvari u svetu
Motel Destino, brazilskog reditelja Karima Ajnuza, gosta ovogodišnjeg Festa sa filmom Kraljičina igra prikazanim u Kanu 2023. je pitoreskni film noir u crvenom, o ljubavnom trouglu smeštenom u truli motel u kome gosti ne prestaju da dahću, snimljen sa savršenim osećajem za teksturu čvrstih i mekanih materijala, od svedenog nameštaja do oskudnih kostima.
Šta su u Kanu radili Andrea Arnold, Pol Šreder, Paolo Sorentino, Kristof Onore, Frensis Ford Kopola, Dejvid Kronenberg, Jorgos Lantimos?
Andrea Arnold je opravdala očekivanja, a nije dobila nagradu. Pol Šreder se spremao za biopik o Frenku Sinatri. Paolo Sorentino, finansiran od Sen Loran produkcije, uradio je megasoft reklamu za cigarete, kao izraz metastaze sopstvenog stila. Kristof Onore je snimio Moj Marčelo, elevated home movie u kome se Kjara Mastrojani transfiguriše u svog oca, s Katrin Denev, koja od dive bude samo posesivna majka. Dejvid Kronenberg je, zarobljen u vremenskoj kapsuli, posle Videodroma, prenebregao da još uvek nije vreme za organic cyber. Frensis Ford Kopola predstavio je Megalopolis, stotinu i deset miliona dolara težak projekat, finansiran od sopstvenog novca stečenog proizvodnjom vina u Napa dolini. Da je nekadašnja kritičarka njujorškog Vilidž vojsa Polin Kejl čitala poeziju Branka Radičevića, svakako bi po suočenju sa novim Kopolinim filmom kratko navela prvi stih iz Radičevićeve pesme Đački rastanak – „Mnogo hteo, mnogo započeo.“ Kasno!
Jorgos Lantimos je između pripreme novog ambicioznog filma, posle trijumfa u Veneciji sa izuzetnim Jadna stvorenja, u Kan doneo tri stilske vežbe sa Viljemom Dafoom, Emom Ston i Džesom Plemonsom nagrađenim za najbolju mušku ulogu. Na površini, Vrste ljubaznosti kao sinematični trougao, apstraktna je posveta Lantimosovom trećem igranom filmu Kineta snimljenom u Grčkoj. Vrste ljubaznosti snimljen je u „apsurdistanu“, kao irsko-britansko-američka koprodukcija.
Posle filma Terensa Malika, Drvo života koji je 2011. osvojio Zlatnu palmu, ova nagrada ponovo ide u Ameriku, za veselu komediju Anora (nar) o uzbekistanskim seks radnicama na Menhetnu, u režiji Šona Bejkera. Nagradu je Bejker posvetio seks radnicima širom planete i ukazao na to da je sudbina filma tamo gde je i počeo – u bioskopima.
Na dodeli nagrada dobitnici su se uzdržali od jakih komentara, pogotovu političkih. Moguća je prezasićenost politikom, ali nikako ne i distanciranost Kana od uvida u stanje stvari u svetu. Seme divlje smokve, snimljen potpuno ilegalno u Iranu, u režiji Mohamada Rasulova, u domovini osuđenog na višegodišnji zatvor, pozdravljen je dvanaestominutnim aplauzom. Izgledalo je da je to najava Zlatne palme za film dobrog reditelja, ali ne i najboljeg koji potiče iz Irana. Njegov politički esej demonstrira visoko razumevanje za žrtve, ali ne može da se oslobodi balasta namenskog filma koji precizno, ali mehanički razvija tezu o rađanju i savladavanju unutrašnjeg neprijatelja, u porodici kao oglednoj ćeliji društva.
Ksavije Dolan, predsednik žirija za program Izvestan pogled, uz srdačnu pohvalu selekciji izrazio je svoju solidarnost s braćom i sestrama na Bliskom istoku, bez obzira na to da li su to palestinske žrtve ili izraelski taoci, apelujući na hitno zaustavljanje krvoprolića.
Ova izjava provukla se neopaženo, ispod mnogih radara.
Čovjek koji nije mogao šutjeti
Svakako najprijatnije iznenađenje ovogodišnjeg festivala, jeste Zlatna palma za najbolji kratkometražni film, koja je pripala Nebojši Slijepčeviću za ostvarenje Čovjek koji nije mogao šutjeti. Rađen u koprodukciji sa Bugarskom, Slovenijom i Francuskom, ovaj film je Hrvatskoj doneo prvu prestižnu kansku nagradu. Film obrađuje zločin u Štrpcima, kada su srpske paravojne snage zaustavile voz na pruzi Beograd-Bar i tom prilikom pogubili muslimanske putnike. Kritika je od početka izdvojila Slijepčevićevo ostvarenje kao izuzetno, a Zlatna palma je samo potvrdila autorski trijumf.
S. B.
