Utakmica je završena rezultatom 4:1 za protivnika, ali mi smo pobedili. Ma šta pobedili, razbili smo ih! Ovako bi ukratko mogla da se sumira njujorška avantura predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kao i sve ono što je usledilo posle.
Rezolucija o Srebrenici je, dakle, usvojena, ali mi smo pobedili, hvala na pitanju. Možda ste malo zbunjeni, nije laka napredna matematika, malo je drugačija od ove obične, ali objasnili su nam već funkcioneri i tabloidi. Jesu za rezoluciju glasale 84 zemlje, protiv je glasalo njih 19, dok je 68 bilo uzdržano, ali ako saberemo uzdržane i ove protiv, koliko je onda rezultat? Ćutimo, a? Je l’ vam sada jasno? I ne, nema veze što koncept uzdržanosti znači da neko o nečemu neće da se izjasni i da su šanse da je za ili protiv fifti-fifti, dakle ni tamo ni ovamo, ali oni nisu bili za! Stvar je sasvim jasna i čista kao suza. Ako nisu za, onda su protiv. Pa zar nije tako i inače u Srbiji? Ko nije za predsednika, on je automatski protiv njega i shodno tome će dobiti šta zaslužuje. I to tako funkcioniše već evo 12 godina. I sasvim je normalno. Ili možda i nije?
A nakon što smo tako epski razbucali protivnika, zna se šta se radi. Kao i prilikom svakog sportskog uspeha, i ovaj je morao da se proslavi kako dolikuje. Pošto se predsednik nacionalnom zastavom ogrnuo još tokom uzbudljivog glasanja u UN – dobro, uzbudljivog je možda prejaka reč, nije sve ovo mnogo zanimalo gotovo nikoga osim nas u regionu, ali hajde da kažemo da se predsednik, eto, ogrnuo tokom zanimljivog glasanja – a isto su tako bili ogrnuti i ostali domaći političari koji su zajedno pratili direktan TV prenos.
Vlast glasanje u UN tumači u stilu, ako neko nije za, onda je protiv. Pa zar nije tako i inače u Srbiji? Ko nije za predsednika, automatski je protiv njega i shodno tome će dobiti šta zaslužuje. I to tako funkcioniše već 12 godina. I sasvim je normalno. Ili možda i nije
Kada smo pobedili sa 84:19 za protivnika, građani su sasvim spontano izašli na ulice u svojim automobilima ukrašenim zastavama, jer svaki građanin koji drži do sebe ima ogromnu zastavu u pripravnosti, i trubeći prolazili gradovima. I dovoljno je samo letimično pogledati kakvi su to vozni parkovi bili, pa shvatiti da je predsednik još i skroman kada priča u kakvom blagostanju mi živimo.
U slavlje se uključila i kula Beograda na vodi, koja se takođe ogrnula u nacionalne boje, a na njenom gigantskom ekranu su se vrtela i imena zemalja koje nisu glasale za rezoluciju. Jedino je u svemu tome zafalilo da dočekamo predsednika, baš kao poput sportista, na balkonu gradske skupštine. Zato ga je dočekala Marija Savić Stamenić u svojoj emisiji da nam objasni kako je tačno razbio belosvetske moćnike. Bilo je tu zanimljivih izjava, recimo da je upravo sada krenulo formiranje jednog novog, slobodarskog sveta, kojeg smo valjda mi lideri, što bi tom logikom onda značilo da će i srpski predsednik, kad se taj novi slobodarski svet bude zaista zvanično formirao, biti i predsednik sveta. Baš dobro zvuči!
E sad, ako verujete predsedniku – a zašto ne biste, pa to je predsednik pobogu, ne bi nas on lagao – logično ćete postaviti i neka pitanja. Recimo, ako smo mi pobedili, kao što je rekao predsednik, a u UN je usvojena Rezolucija koja, opet kako kaže predsednik, srpski narod proglašava genocidnim, kako bi trebalo mi kao narod sada tačno da se ponašamo? Je l’ narod sada treba da proslavi sve ovo i kako je uopšte najprimerenije proslaviti tako nešto?
Nameće se, takođe, pitanje i šta bi bilo da predsednik nije tamo pobedio? Pa baš bismo nagrabusili. Bolje nemojte ni da razmišljate u tom pravcu. Držite se vi ove zvanične priče. I mašite zastavama. Vadite zastave i mašite! Svom snagom.
