Trodelni serijal tekstova posvećen televizijskim nagradama Britanske akademije filmske i televizijske umetnosti (BAFTA) završavamo sa svešću o dobitnicima. Za početak, Sari Lankašir iz meni nepoznate serije Dolina sreće bi bilo dobro da zna znanje, jer biti istaknut ispred vrhunskog podražavanja koje su prikazale Andžana Vasan (Demon 79 – epizoda serije Crno ogledalo) i Helen Bonam Karter (Noli) donosi izvesni pritisak. Valja zabeležiti i da je mladi Irac Iana Hardvik, duboko uznemirujuć u seriji Šesta zapovest (The Sixth Commandment), ostao bez nagrade za sporednu mušku ulogu, i to zbog Metjua Mekfadijena koji je godinama u seriji Naslednici (Succession) činio čuda kao besramni društveni uspinjač Tom Vomsgans. Mekfadijen i Hardvik ljigavost su svakako podigli na nivo visoke umetnosti, i možda je šteta što je nagradu odneo mnogo poznatiji glumac, iz mega poznatog dela. Priroda selektiranja je donekle upitna, budući da u izbor ulaze i britanski glumci iz nebritanskih, u praksi uglavnom američkih serija. No, nevezano za pravila, u slučaju Naslednika ipak bi trebalo uzeti u obzir i da je autor Britanac, te da seriju jednim delom valja tumačiti kroz prizmu ostrvskog klasnog poretka. Kako god, teško da bi Timoti Spal bez dostojnog partnera dobio nagradu za najbolju glavnu ulogu (pri tome, upitno je ko je uopšte od njih dvojice glavni), niti bi bez Hardvikovog mračnog doprinosa Šesta zapovest bila nagrađena kao najbolja u kategoriji mini-serija.
Posvetimo se sada ambicioznijem poduhvatu koji je ostao tek nominovan. U prethodnom tekstu izneo sam tezu o tendenciji britanskih autora da putem istraživanja manje poznatih ili protokom vremena zaboravljenih ličnosti i događaja na okolišni način tragaju za relevantnom univerzalnošću. Ta teza, međutim, pada u vodu u slučaju serije Dugačka senka (The Long Shadow; autor Džordž Kej; ITV). Naime, čak i ako niste žitelj Velike Britanije, a umereno vas zanimaju serijske ubice, na pomen Pitera Satklifa će vam poći žmarci niz kičmene pršljenove. Učinkovit je to bio psihopata koji je lišio života (termin je ispravan; upravo to ga je vodilo i uzbuđivalo) najmanje trinaest žena tokom druge polovine 1970-ih, za šta je od medija, uvek raspoloženih za efektnu naslovnu stranicu, dobio nadimak „Jorkširski trbosek“. U prvoj fazi delatnosti, njegove žrtve su bile prostitutke sa „štajge“, jer su bile lake mete, da bi pod pritiskom policijskih prismotri kasnije prešao na bilo koju žensku osobu dovoljno nesmotrenu da sama hoda mračnom ulicom.
Autori serije namerili su da neprijateljstvo publike usmere ne prema ubici, već prema nadmenosti koja ide uz status belog muškarca na poziciji moći
Prvi inspektor koji je pokušavao da ga identifikuje, u izvođenju uvek istinitog Tobija Džonsa, svom nasledniku kaže da „sve vreme greše, tražeći monstruma“. „On je pre niko i ništa“, kaže mlađi kolega, da bi ga umirući pandur – ali, pravi pandur je to do poslednjeg izdaha – ispravio: „Ne, nego normalan čovek. Da nije, neko bi ga do sada primetio“. On, naravno, nije bio normalan, iako je tako izgledao i živeo, kao slatkorečivi i zgodnjikavi kamiondžija koji je nalikovao nekakvoj severnoengleskoj verziji Teda Bandija. Na tom mestu bi se trebalo zaustaviti, koliko god da smo radoznali – a ja sam, naravno, bio, i pročitao ponešto o Satklifovom, za serijske ubice uobičajenom, sklopu loše genetike i još gorih uslova za formiranje ličnosti – jer tvorce serije ne zanima ubica već društveni kontekst koji mu je dozvolio višegodišnju delatnost.
Svima je u policiji bilo jasno da se suočavaju sa nečim nepoznatim, ili barem da se stiglo do trenutka u vremenu kada takve stvari ne mogu ostati neprimećene, čime od nepoznatih munjevito postaju sveprisutne. Toliko munjevito da su njihovi američki sapatnici – videti Finčerovu seriju Lovac na umove (Mindhunter) – sporo ali neumitno shvatili da se pristup rešavanju ubistava, poput društva, mora promeniti. Policija grada Lidsa je, u histeričnom kontrastu sa britanskom zadrtošću po pitanju tradicije, počela da eksperimentiše. Medijski su otvorili istragu, pozivajući građane da im prijave bilo šta sumnjivo, zatim su u javnost pustili pisma i audio kasete koje im je – poput američkog „Zodijaka“ – slao navodni ubica. Rezultat je bio haos lažnih tragova i pogrešnih zaključaka, sa nekoliko desetina policijskih službenica koje su se gušile u sve većoj i sve beskorisnijoj kartoteci. Sa Satklifom je razgovarano devet puta, jer je po vozilu, geografskom prisustvu, zanimanju ili opisu povremeno uključivan u osobe od interesa, da bi na koncu bio uhvaćen najbazičnijim policijskim radom – primećen u sumnjivoj delatnosti i priveden od strane malih, običnih pozornika čiji su ne mnogo bitniji nadređeni oficiri pomislili da ne bi bilo loše zadržati ga u stanici dok malo ne pronjuškaju oko mesta hapšenja. Kako ih samo volimo u toj sceni.
Autori serije namerili su da neprijateljstvo publike usmere ne prema ubici, već prema nadmenosti koja ide uz status belog muškarca na poziciji moći. A opet, i ta trodelna odela sa menjajućim glavama su žrtve uzaludnog vrtenja u krug, zarobljenici definicije ludila, pogrešno pripisivane Ajnštajnu, kao besomučnog ponavljanja iste radnje u nadi da će se dogoditi drugačiji rezultat. No, ne umiru oni, već žene označene kao društveni talog, da bi tek kada ubica krene da polako izlazi iz klasnih okvira sistem pritisnuo svu dugmad za paniku. Na tom mestu se nalazi istinska tragedija – zaštitu i pravdu zaslužujete u zavisnosti od toga do koje stepenice ste uspeli da se popenjete.
Od Drugog talasa feminizma koji je gurao vrata poretka u doba koje opisuje Dugačka senka, stigli smo do feminističke postmoderne, gde su sve vrednosti drsko izvrnute a sloboda ne peva tako lepo kako su sužnji pevali o njoj
Dugačka senka je dramska celina bez glavnog lika, sa najmanje desetak junaka koji preuzimaju svoj ogranak radnje, samo da bi nas ostavili da na kratko kontempliramo nad njihovim ličnim gubitkom ili neobavljenim poslom. Uz strukturu simulacije konzervativne kriminalističke serije, ono što nam ostaje jeste taloženje muke, sve do tačke kada se užas više ne može racionalno podneti. Krešendo se dešava na kraju pretposlednje epizode, kada majka završne žrtve, dvadesetogodišnje studentkinje, pušta poslednju ploču koju je njena ćerka kupila. U celosti slušamo Bridge Over Troubled Water u izvođenju Pegi Li, preko kadrova ženskih protesta („Vratite nam noć!“) i zamrznutih lica živih osoba koje se više nikada neće nasmejati. Od tog trenutka ubica efektivno više ne postoji, dok je demon za kojim se traga dublji, poganiji. Tačno znam kada sam se prethodni put isplakao u toj meri, ali mi osećaj ispravnosti vremena i mesta nalaže da to ne navedem.
To bi bilo sve na temu BAFTA nagrada, a ako vam Dugačka senka deluje previše mučno, obratite pažnju na dražesno ludilo naslova Tako hrabre devojke (Such Brave Girls; autorka Ket Sadler; A24/BBC), nagrađeno u kategoriji humorističke serije. Od Drugog talasa feminizma koji je gurao vrata poretka u doba koje opisuje Dugačka senka, stigli smo do feminističke postmoderne, gde su sve vrednosti drsko izvrnute a sloboda ne peva tako lepo kako su sužnji pevali o njoj, već je postala implodirajuća bajka „buke, pomame i besa“.