za Radar iz Pariza
Pariz je grad muzeja i izložbi, u svakom trenutku u ovom gradu se održava preko četiri stotine izložbi koje privlače brojne ljubitelje umetnosti iz čitavog sveta. Ogromna sredstva koja francuska država ulaže u organizaciju i promociju izložba vraćaju se kroz broj posetilaca koji se često meri stotinama hiljada, kao i kroz neupitan status Francuske kao umetničke velesile.
U tom obilju koje je teško ispratiti, uvek postoji neka izložba koja se smatra „kapitalnom“, „istorijskom“, izložba koja će se u budućnosti kako po svom obimu, tako i po svom značaju smatrati referentnom. U ovom trenutku, pa sve do jeseni, to su čak dve – Pariz 1874, nastanak impresionizma, te velika retrospektivna izložba rumunskog umetnika Konstantina Brankuzija u Boburu.
Sto pedeseta godišnjica prve zajedničke izložbe impresionista obeležava se u čitavoj Francuskoj, brojni muzeji i institucije posvetili su ovoj temi programe, a centralna izložba je u Muzeju Orsej. Kako bi se u potpunosti razumeo značaj treba najpre razumeti kontekst u kom je ovaj umetnički pravac nastao. Pre francuske revolucije život umetnika je bio poprilično udoban, ukoliko ste imali taj status, postojala je velika verovatnoća da će neki aristokrata ili čak i sam kralj da se brine o vašoj egzistenciji. Nakon revolucije sve se iz korena menja, novu buržujsku klasu zanima umetnost, ali ne i umetnici, oni su ostavljeni da se sami snalaze na tržištu, a umetnost postaje roba kao i svaka druga. Kako bi neki kriterijumi ipak postojali država je osmislila umetnički Salon koji se održavao jednom godišnje, gde je žiri sastavljen od poznavalaca umetnosti birao dela koja su „zasluživala“ da budu tu izložena.
Brankuzi je uspeo da svoje korene poveže s modernošću, njegova umetnost nikad nije folklorna, već samo traga za autentičnošću
Tokom vremena, Salon je postao prvorazredni umetnički i društveni događaj, stvarao je umetničke zvezde i uništavao karijere, izazivao skandale i usmeravao čitavu umetničku produkciju. A onda su došli impresionisti.
Zapravo, u početku su to bili samo nezadovoljni umetnici kojima se nije sviđao diktat Salona, mešanje žirija i strogi kriterijumi koje je on sprovodio. Njih tridesetak je odlučilo da napravi svoje udruženje koje bi organizovalo samostalne, nezavisne izložbe. U početku, nije ih okupljala neka zajednička estetika već upravo želja da budu „slobodni“ od „pritiska“ Salona. Neka imena tu i te kako poznajemo – Mone, Renoar, Sisli, Berta Moriso, Sezan, Dega, Pisaro – ali većina su bili umetnici koji i nisu napravili neke posebno značajne karijere van lokalnih okvira ili su danas poprilično zaboravljeni (Lui Debra, Emilijan Mulo-Durivaž, Leopold Levre…). Na osnivačkom sastanku njihovog udruženja u decembru 1873. godine odlučeno je da će njihovo društvo organizovati izložbe bez kriterijuma u pogledu tema, formata ili umetničkih tehnika, te da će pored izložbi udruženje izdavati i časopis (na to se ipak čekalo gotovo četiri godine).
Prva izložba je organizovana u ateljeu poznatog fotografa Nadara na broju 35 Bulevara Kapusin, i trajala je od 15. aprila do 15. maja 1874. godine. Bilo je izloženo 165 dela trideset umetnika, pored slika tu su bile i skulpture, grafike, akvareli, crteži. Izložba je s komercijalne strane bila potpuni promašaj, bilo je samo oko 3.500 posetilaca, a prodate su svega četiri slike. Sam naziv pokretu je zapravo dao novinar Lui Liroj koji je u satiričnom magazinu Šarivari, podsmevajući se Moneovoj slici Impresije, izlazak sunca nazvao umetnike koji su izlagali impresionistima. Naziv se zadržao, grupa je počela da se i estetski i tematski određuje, te je održano još sedam izložbi u narednih desetak godina. Pariz 1874 je prvi pokušaj da se što približnije rekonstruiše ta prva izložba, ali i da se približi i objasni vreme kada se rađa ono što danas nazivamo modernom umetnošću.
Izložba u Orseju najpre daje socijalni i politički kontekst Francuske posle teškog francusko-pruskog rata, te društvene atmosfere u kojoj je ovaj pokret nastao. Umetnički direktori izložbe imali su dobru ideju da sučele dela impresionista s delima koja su tokom te decenije učestvovala na oficijelnom Salonu. Tako se zapravo u punoj meri razume radikalizam ovih umetnika, jer tu vidimo zbog čega je impresionizam prvi pokret moderne umetnosti – potpuno odbacivanje narativa, istorijskog ili religioznog, fikcije, svega spoljnjeg što nije slika. Ostaje fokus na ličnom doživljaju okoline, svakodnevice, modernog života, njegovih manifestacija. Sve se promenilo, ali je tada malo ko toga bio svestan.
Zahvaljujući izložbi impresionista, u punoj meri razumemo radikalizam ovih umetnika, jer tu vidimo zbog čega je impresionizam prvi pokret moderne umetnosti
Konstantin Brankuzi (1876-1957) je već uveliko stvarao svoje čudesne skulpture čistih formi u vreme kada su neki od najznačajnijih slikara impresionizma još uvek bili živi (Dega, Renoar, Mone). Rođen je u malom karpatskom selu iz koga je 1904. godine pešice došao do Pariza. Nakon kraćeg studijskog boravka u Rodenovom ateljeu, osamostaljuje se, te je vrlo brzo prepoznat kako od savremenika, tako i od kritike. Uspesi se nižu, izložbe organizuju, njegov atelje u petnaestom arondismanu je mesto okupljanja, umetničkih hodočašća i proslava, Brankuzi je slavljen kao jedan od najznačajnijih umetnika epohe, otac moderne skulpture. Izložba u popularnom Boburu predstavlja najkompletniju retrospektivu njegovog života i rada do sada, okuplja preko četiristo dela, pre svega skulptura (pozajmljenih uglavnom iz američkih i rumunskih muzeja), ali i predmeta iz umetnikove zaostavštine koju je muzej otkupio 2001. godine, te su sada ovi predmeti prvi put pred publikom.
Brankuzi je čuvao gotovo sve, od računa, pisama, novinskih članaka, kataloga pa do ploča i knjiga. Sam je fotografisao svoje radove (naučio ga je Man Rej), a snimao je i filmove. Izložba je organizovana tematski, po serijama koje je tokom života razvijao. Od traganja za formom (kao u radovima Princeza X ili Torzo mladića), preko teme letenja (čuvena serija Ptica) i skulptura koje apsorbuju i reflektuju svetlost koje obeležavaju njegov rad u tridesetim godinama prošlog veka. Izložba traga i za izvorima njegove inspiracije – od antike, preko afričke i kikladske umetnosti, rumunskog folklora, Gogenovih slika.
Uspeo je da svoje korene poveže s modernošću, njegova umetnost nikad nije folklorna, već samo traga za autentičnošću. Revolucija je najpre u načinu rada, on prekida s tradicijom modelovanja i direktno pristupa izradi skulpture, njegova tehnika u prvi plan stavlja lepotu materijala (drvo ili kamen). Umetnikov gest postaje nevidljiv, a delo svojom jednostavnošću, svođenjem na suštinu, postiže jednu univerzalnost koja ima gotovo mistični kvalitet.
Brankuzijeve skulpture menjaju i način kako ih opažamo, one su u neprestanoj interakciji sa svojom okolinom, na neki način one su u neprestanom pokretu. Ideja umetničkih direktora izložbe bila je da na neki način shvatimo umetnikov mozak, kako razmišlja, kroz koje etape prolazi do nastanka jednog završenog dela. U tome su u velikom delu uspeli.
Obe izložbe su postigle ogroman uspeh, ulaznice se rezervišu danima unapred, ali ako vas put nanese u Pariz ovog leta, probajte da ne propustite ove značajne svetske izložbe. Vredi.
