Nakon svetske premijere na Berlinalu ove godine, preko niza drugih festivala i projekcija film 17, debitantsko ostvarenje makedonske rediteljke Kosare Mitić nastalo u makedonsko-srpsko-slovenačkoj koprodukciji, prikazano je i u Beogradu, na minulom Festu. Beskompromisan u pristupu i estetici, film prati grupu mladih među kojima se izdvaja Sara, neprilagođena devojka, koja ima dodatni problem s trudnoćom koju vešto prikriva, čak i u trenutku kada beba dolazi na svet. Izbor prihvatiti ili ostaviti novorođenče, postaje više od odluke jedne sedamnaestogodišnjakinje.
„Neke priče ne izaberemo sasvim svesno, već se one u jednom trenutku pojave pred nama i nastave da nas prate sve dok ne pronađemo način da ih ispričamo. Takav je za mene bio film 17“, kaže Kosara Mitić u razgovoru za Radar. „Inspiraciju sam pronašla u stvarnom događaju iz Makedonije iz 2017, koji me je duboko uznemirio. Međutim, nisam želela da napravim rekonstrukciju tog događaja, niti film koji bi počivao na senzacionalizmu ili šoku. Mnogo više me je zanimalo ono što se nalazi ispod površine: društvo koje posmatra, a ne reaguje; institucije koje postoje, ali ne prepoznaju čoveka; okruženje u kojem je ponekad lakše okrenuti glavu nego preuzeti odgovornost. Počela sam da razmišljam o tome koliko nasilja može da postoji i onda kada niko ne podigne ruku na nekoga. Postoji nasilje koje se događa kroz ćutanje, kroz odsustvo reakcije, kroz odluku da nečiju patnju ne prepoznamo kao nešto što nas se tiče. To je postalo emocionalno jezgro filma. 17 je za mene film o tišini. To je tišina koja nastaje kada ljudi ne govore, kada institucije ne reaguju i kada se iskustvo jednog čoveka potiskuje sve dok gotovo ne nestane iz zajedničke stvarnosti. Želela sam da napravim film koji će toj tišini dati prostor da se čuje.“
Prepoznajem uticaj i stil filma Šaulov sin. Šta su bile reference u građenju ovako složene priče?
Zanimala me je mogućnost da kamera ne bude samo posmatrač, već da postane deo njihovog iskustva, da nas približi njihovoj ranjivosti i neizvesnosti. U tom smislu, razmišljala sam o estetici filma Šaulov sin, naročito o tome kako ograničena perspektiva može da oblikuje intenzivno, gotovo fizičko iskustvo gledanja. Dok sam radila na filmu, imala sam priliku i da razgovaram s Laslom Nemešom, rediteljem Šaulovog sina i da s njim diskutujem o estetici i filmskom jeziku. Ti razgovori su mi bili značajni u promišljanju načina na koji forma ne predstavlja samo vizuelni izbor, već suštinski utiče na to kako gledalac doživljava priču i ulazi u unutrašnji svet junaka. U građenju ovako složene priče reference su mi bile važne kao polazište, ali ne i kao model koji treba preslikati. Najvažnije mi je bilo da pronađem autentičan filmski izraz koji proizlazi iz same junakinje, njenog tela, njene ranjivosti i odluke pred kojom se nalazi. Verujem da estetika ima svoju punu snagu tek onda kada nije odvojena od sadržaja, već postaje način na koji priču osećamo i razumemo.
Vrlo mi je interesantna estetizacija traume u filmu. Kako ste došli do takvog filmskog jezika?
Za mene je estetizacija traume na kraju bila pitanje odgovornosti prema liku i prema gledaocu. Kako prikazati bol, a ne eksploatisati ga? Kako biti blizu žrtvi, a ne oduzeti joj dostojanstvo? Kako učiniti da publika oseti težinu jednog iskustva, a da ga ne svede na sliku koja će je na trenutak šokirati i zatim nestati iz sećanja? Poseban izazov bio je da pronađem ravnotežu između realističnog pristupa i određene formalne stilizacije. Realizam mi je bio važan zbog društvenog konteksta i autentičnosti situacija, ali nisam želela da film bude samo niz događaja snimljenih naizgled neutralno. Kamera i montaža morale su da prate emocionalnu logiku lika. Ponekad je bilo važnije ostati u trenutku nego brzo preći na sledeću informaciju. Kamera nikada nije potpuno nevina: ona odlučuje šta ćemo videti, koliko ćemo dugo gledati i čijem iskustvu ćemo dati prostor.
Pitanja nasilja i ženska pitanja posebno su intrigantna iz pozicije sedme umetnosti poslednjih godina. Koliko filmovi danas daju pravu sliku nasilja u svetu i poziciji žena u, i dalje, izrazito maskulinom društvu?
Filmovi ne mogu da daju jednu konačnu, objektivnu sliku nasilja u svetu, jer nasilje nije nešto što se može jednostavno obuhvatiti jednom pričom, likom ili filmskim jezikom. Ali film može da učini vidljivim ono što društvo često ne želi da vidi. Može da otvori prostor za iskustva koja se potiskuju, relativizuju ili smatraju privatnim problemom, i da nas suoči sa stvarima od kojih svakodnevno pokušavamo da se udaljimo. Kada govorimo o nasilju nad ženama, mislim da je posebno važno da ne ostanemo samo na njegovim najekstremnijim oblicima. Nasilje ne počinje uvek udarcem i ne završava se njegovim fizičkim posledicama. Ono može da postoji u načinu na koji se ženi ne veruje, u tome kako se njeno iskustvo dovodi u pitanje, kako se odgovornost prebacuje na nju, kako se od nje očekuje da ćuti, da razume, da oprosti ili da nastavi dalje kao da se ništa nije dogodilo. U tom smislu, nasilje nije samo individualni čin već i nešto što se održava kroz društvene obrasce, predrasude i institucije koje ponekad ne reaguju onda kada bi morale.
Priču pratite iz ugla mlade devojke, koja je zapravo na početku svog životnog ciklusa pred velikom odlukom. Koliko su mladi danas u poziciji da odlučuju o svom telu, svom biću?
Mislim da mladi danas formalno imaju mnogo više prava da odlučuju o sebi, ali je pitanje koliko zaista imaju slobode da te odluke donose bez pritiska porodice, društva, tradicije. Posebno kada govorimo o telu, jer telo nikada nije samo naše telo u očima drugih – ono često postaje prostor na kojem se prelamaju različiti društveni, moralni i kulturni stavovi. Kada priču pratimo iz ugla mlade devojke koja se nalazi na početku svog životnog ciklusa i pred velikom odlukom, važno je razumeti da ona ne bira samo između dve mogućnosti. Ona zapravo pokušava da otkrije ko je, šta želi i koliko sme da bude verna sebi. Mladi često imaju osećaj da je ceo život pred njima, a istovremeno se od njih očekuje da već sada donose odluke čije posledice mogu biti duboke i dugotrajne. Zato mislim da je ključno pitanje ne da li mladi imaju pravo da odlučuju o svom telu i svom biću, već i da li imaju dovoljno podrške, znanja i slobode da tu odluku zaista donesu sami. Sloboda nije samo mogućnost izbora, već i mogućnost da izaberemo bez straha, osude i nametnute krivice.
Mladi u Srbiji, Francuskoj, Severnoj Makedoniji ili bilo kom drugom delu sveta možda žive u različitim političkim i ekonomskim okolnostima, ali mislim da dele mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Žele da budu saslušani, da imaju pravo na izbor, da žive u društvu u kojem se njihov glas računa i da ne moraju da prihvate svet koji su za njih oblikovale prethodne generacije kao jedini mogući
Mladi u Srbiji, u Francuskoj i ostatku planete žele da promene svet i da ga prilagode sebi. Koliko uspevaju u tome? Da li mislite da je svet danas uopšte kreiran po viziji mladog čoveka?
Mladi ljudi danas imaju snažnu potrebu da promene svet, ali da se istovremeno suočavaju s ogromnim protivrečnostima. S jedne strane, nikada nisu imali toliko mogućnosti da komuniciraju, da se povezuju, da dolaze do informacija i da javno izraze svoje mišljenje. S druge strane, nikada nije bilo toliko razloga da budu zabrinuti za budućnost. Žive u svetu koji im obećava neograničene mogućnosti, a istovremeno im često uskraćuje osnovni osećaj sigurnosti, pripadnosti i kontrole nad sopstvenim životom. Mladi u Srbiji, Francuskoj, Severnoj Makedoniji ili bilo kom drugom delu sveta možda žive u različitim političkim i ekonomskim okolnostima, ali mislim da dele mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Žele da budu saslušani, da imaju pravo na izbor, da žive u društvu u kojem se njihov glas računa i da ne moraju da prihvate svet koji su za njih oblikovale prethodne generacije kao jedini mogući. Žele da veruju da njihov život neće biti unapred određen ekonomskim statusom njihove porodice, mestom u kojem su rođeni ili sistemom u kojem su odrasli. Žele da imaju mogućnost da pogreše, da menjaju mišljenje, da eksperimentišu i da budu drugačiji, bez straha da će zbog toga izgubiti svoje mesto u društvu. Međutim, pitanje je koliko im zaista dozvoljavamo da učestvuju u stvaranju tog sveta. Često govorimo o mladima kao o budućnosti, ali zaboravljamo da su oni i sadašnjost. Njihove ideje često nazivamo idealističkim, njihovo nezadovoljstvo nezrelim, a njihovu potrebu za promenom prolaznom fazom. Kao da se od mladog čoveka očekuje da najpre izgubi svoju pobunu, da se prilagodi postojećem poretku, pa tek onda dobije pravo da bude deo društva. Mislim da je upravo tu jedan od najvećih problema. Društvo često slavi mladost kao ideju, ali se mnogo teže odriče sopstvenih navika i struktura moći da bi mladima zaista otvorilo prostor. Ponekad mi se čini da odrasli od mladih očekuju da promene svet, ali samo pod uslovom da ga ne promene previše.
Da li pratite dešavanja u Srbiji, posebno u kontekstu kinematografije koja traje samo zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca? A kada sredstava permanentno nema, i taj entuzijazam jenjava…
Pratim dešavanja u Srbiji i mislim da je ono što se događa u srpskoj kinematografiji deo jednog šireg problema s kojim se suočavaju filmski autori u celom regionu. Kada kultura zavisi gotovo isključivo od entuzijazma pojedinaca, od njihove upornosti, ličnih odricanja i spremnosti da rade u uslovima koji često nisu dostojni tog rada, onda sistem ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Entuzijazam je važan, možda i presudan za umetnost, ali on ne može da bude zamena za institucije, odgovornu kulturnu politiku i stabilnu podršku. Film nije samo rezultat nečije ljubavi prema umetnosti. On zahteva godine rada, profesionalne uslove, finansijsku sigurnost i poverenje u to da će projekat zaista dobiti priliku da bude realizovan. Kada toga nema, posledice nisu samo u tome što se snima manje filmova. Ljudi se iscrpljuju, odustaju, odlaze ili počinju da sumnjaju da li uopšte ima smisla nastaviti. Kao rediteljka koja je godinama radila na svom prvom dugometražnom filmu, vrlo dobro znam koliko je upornosti potrebno da bi jedan film uopšte stigao do publike. Ipak, mislim da ne smemo da romantizujemo tu borbu. Često govorimo o autorima koji su uspeli uprkos svim preprekama, ali mnogo ređe govorimo o talentovanim ljudima koji nisu dobili priliku, o projektima koji nikada nisu realizovani i o energiji koja je potrošena na preživljavanje umesto na stvaranje. Posebno je važno da kultura ne postane prostor u kojem se od umetnika očekuje da budu zahvalni za svaku priliku, bez obzira na uslove u kojima rade. Film je kolektivna umetnost i iza njega stoji čitav niz ljudi čiji rad mora da bude vrednovan i plaćen. Ako želimo živu kinematografiju, moramo da stvorimo uslove u kojima ljudi mogu da rade dostojanstveno, a ne da se svaki novi film doživljava kao mali podvig protiv sistema. Na kraju, entuzijazam ne bi trebalo da bude poslednja linija odbrane kulture. Trebalo bi da bude početna energija iz koje kultura raste, uz podršku institucija i društva koje razume da umetnost nije luksuz, već jedan od načina na koji razumemo sebe i svet u kojem živimo.
Da li već imate planove za budućnost i kako vidite sebe u makedonskoj kinematografiji – da li će vam biti sada lakše ili ne doći do narednog, uvek težeg drugog filma?
Da, već intenzivno razmišljam o sledećem filmu i mogu da kažem da sam sada u veoma važnoj fazi tog procesa. Posle svega što sam prošla sa filmom 17, od prvih razgovora o filmu, preko dugog perioda razvoja i traženja načina da ga uopšte realizujem, pa do Berlinala, međunarodnih festivala i susreta sa publikom u različitim zemljama, osećam da se moj odnos prema filmu promenio. Ne samo profesionalno, već i lično. Tek kada napravite film, pustite ga iz svojih ruku i počnete da ga gledate zajedno s publikom, shvatite koliko je taj proces složen i koliko toga o sebi naučite kroz njega. Zato na sledeći film ne gledam kao na nešto što treba samo da „nadmaši“ 17. To mi nije cilj. Ne želim da pravim drugi film zato što se od mene očekuje drugi film, niti želim da ponovim putanju koju je imao prvi. Svaki film mora da pronađe svoj sopstveni put. Ono što želim jeste da sledeći film bude još više moj, još hrabriji u onome što govori i još precizniji u načinu na koji to govori. Ako me pitate kako vidim sebe u makedonskoj kinematografiji, rekla bih: kao nekoga ko tek počinje. To možda zvuči čudno nakon svega što se dogodilo s prvim filmom, ali ja zaista tako osećam. 17 je za mene kraj jednog dugog puta, ali istovremeno i početak nečega što tek treba da izgradim. Ne želim da me jedan film definiše zauvek. Želim da svaki sledeći film pomeri granicu onoga što mislim da mogu da uradim.
