Koristeći naše pravo da znamo sve, konačno smo saznali kako se utvrđuje i vodi spoljna politika Srbije – na osnovu političkog instinkta predsednika. Što u principu i nije tako loše, s obzirom na to da je u istoriji bilo primera da su se važne odluke donosile na osnovu predviđanja astrologa, gatara i primenom drugih neortodoksnih metoda. Jedini problem je što predsednik po ustavu nije nadležan za utvrđivanje i vođenje spoljne politike. To je posao vlade i ministra spoljnih poslova, koji za to imaju na raspolaganju, ili bi trebalo da imaju, odgovarajuće stručne službe, naučne institute, obaveštajni aparat i široko razgranatu mrežu diplomatskih predstavnika u svetu. Bilo kako bilo, u intervjuu datom RTS-u 16. maja predsednik je izjavio da mu politički instinkt govori da je „rezolucija o Srebrenici strašno važna, možda važnija od svega“. Kako kaže, „znam koliko će to teške posledice da izazove, ne za mene, ne za vas, možda ne za našu generaciju, za neke u budućnosti“.
Politički instinkt mu takođe govori da predložena rezolucija o Srebrenici ima tri cilja. Prvi je ukidanje Republike Srpske, drugi, revizija presude za odgovornost RS i treći, naknada ratne štete. Da krenemo redom. RS je osnovana u skladu sa Opštim okvirnim sporazumom za mir u Bosni i Hercegovini od 14. decembra 1995, koji je potvrđen rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1031 od 15. decembra 1995. Predložena rezolucija Generalne skupštine o Srebrenici nije pravno obavezujući, već politički akt i tom rezolucijom se ne mogu menjati niti ukidati međunarodni ugovori i odluke Saveta bezbednosti. Osim toga, u njoj se nigde ne pominje odgovornost RS, niti traži njeno ukidanje. Jedino što može da ugrozi opstanak RS jesu upravo stalne pretnje njenog predsednika o secesiji od BiH i savezništvo sa Putinom. Što se tiče druga dva navodna cilja rezolucije, treba imati u vidu da je Međunarodni sud presudom iz 2007. godine utvrdio da Srbija nije odgovorna za izvršenje genocida u Srebrenici u julu 1995. godine.
Rok za podnošenje zahteva za reviziju presude Međunarodnog suda je davno istekao, pre više od sedam godina
Sa druge strane, Međunarodni sud je proglasio Srbiju odgovornom za povredu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida jer nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid u Srebrenici i zato što nije izručila generala Ratka Mladića Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Imajući u vidu ove odluke, Međunarodni sud je odbio zahtev BiH za naknadu štete, smatrajući da donošenje i javno objavljivanje presude kojom se utvrđuje odgovornost Srbije za povredu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida predstavlja dovoljnu satisfakciju. Nezadovoljna ishodom postupka, BiH je najavila podnošenje revizije na presudu Međunarodnog suda. U skladu sa članom 61. Statuta Međunarodnog suda pravde, zahtev za reviziju se može zasnivati samo na otkriću nove činjenice koja bi bila odlučujuća za ishod postupka a koja je u vreme donošenja presude bila nepoznata Sudu i strani koja zahteva reviziju, pod uslovom da to neznanje nije posledica nemarnosti. Već ovaj uslov predstavlja veliku, ako ne i nepremostivu prepreku za podnošenje revizije, s obzirom na to da se u međuvremenu nisu pojavili neki novi dokazi i činjenice, ili su bar ostali nepoznati javnosti.
Rok za podnošenje revizije je šest meseci od otkrivanja nove činjenice. U svakom slučaju revizija se ne može zahtevati istekom 10 godina od dana donošenja presude. Pred sam istek desetogodišnjeg roka, 23. februara 2017. godine, bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, u ime BiH je podneo zahtev za reviziju presude Međunarodnog suda. U dopisu od 9. marta 2017. godine Međunarodni sud je obavestio Predsedništvo BiH da je odbio zahtev za reviziju iz razloga što nadležni organi nisu doneli nikakvu odluku u ime BiH kao države po pitanju zahteva za reviziju. Prema tome, rok za podnošenje zahteva za reviziju presude Međunarodnog suda je davno istekao, pre više od sedam godina. Donošenje rezolucije o Srebrenici ne može ništa promeniti u tom pogledu, tim pre što se tom rezolucijom uopšte ne pominje odgovornost Srbije za genocid. Sve u svemu, politički instinkt može nekad da prevari. Možda bi umesto povlađivanja sopstvenim instinktima bilo bolje pročitati nešto od građe međunarodnog prava. Što bi rekao Dositej, „knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“!
