„U nedelju uveče podnosim ostavku… tako da… javiću vam… mislim da će biti oko osam uveče… obavestiću vas… pozvaću vas sve“, najavio je Vučić pre neki dan. Sam sebe, po običaju, u direktnom TV obraćanju. Zaštićen televizijskim ekranima, ima mogućnost da ulazi u tuđe kuće i priča šta hoće i koliko hoće. Bio je to, ili je bar trebalo da bude, trilerski zaplet od koga zalogaj u grlu zastaje. Prava drama od koje se, valjda, vasiona trese. Ko da izdrži do nedelje uveče?
Nošen svojim deluzijama i patetičnom glumom, nada se da čitava Srbija drhti i sa ogromnim nestrpljenjem iščekuje taj trenutak. Bez pravog objašnjenja svoje ostavke, prebacuje težište na nebitno, na tu banalnu činjenicu hoće li se obratiti u osam ili pola devet! Majstor praznog hoda. Promoter nevažnog. Virtuoz skretanja pažnje. Graditelj ruševina. Svaka reč koju izgovori zabija se kao sečivo u um makar i prosečne pameti. Udaljen od logike, udaljen od stvarnosti, udaljen od istine, nema te laži koju nije u stanju da izgovori.
Postoje jasna pravila ćacilendskog čopora, i zanimljivo bi bilo otkriti da li ih je neko unapred smislio (verovatno da), ili su nastala spontano. A prvo pravilo je pretvoriti političkog protivnika u neprijatelja.
Došlo je konačno i to nedeljno veče kada je Aleksandar Vučić sam sebe rukopoložio u običnog građanina. Pravićemo se da verujemo da je stvarno predao vlast i da će Ona, koja ga oslovljava sa šefe, donositi nekakve drugačije odluke, nešto iz sopstvene glave, pa će se nešto i promeniti ovim dramatičnim činom.
U tom slučaju, šta će biti zaostavština Aleksandra Vučića, osim državne korupcije i nadstrešnice koja je ubila 16 ljudi?
Ćacilend – šatorsko naselje ispred Narodne skupštine, koje njegov tvorac definiše kao „simbol otpora i najslobodnije mesto u srcu Evrope“.
Ali, da zavirimo iza čvrstih ograda u Pionirskom parku, tamo između Skupštine Grada i republičke Skupštine. Videćemo organizovani paravojni kamp, kao poslednju odbranu pred hiljadama nezadovoljnih građana, čijeg se upada u svoj bunker, u svoju Vučju jazbinu, ovaj bivši vođa i osvedočeni kukavica plaši.
Postoje jasna pravila ćacilendskog čopora, i zanimljivo bi bilo otkriti da li ih je neko unapred smislio (verovatno da), ili su nastala spontano. A prvo pravilo je pretvoriti političkog protivnika u neprijatelja. Ne svog, već narodnog. Pa tako studenti postaju blokaderi, ustaše, strani plaćenici, teroristi… Fizičku silu protiv takvih je ne samo dozvoljeno, već je i poželjno primeniti, što se predstavlja kao odbrana Srbije.
Smislio je neki pedantni pi-ar Ćacilenda i dodatnu, suptilnu metodu, a to je izrugivanje obrazovanju. Biti nepismen, biti ćaci, nosi se kao značka identiteta.
Nasilje osvedočenih batinaša, izvrnutom semantikom, postaje odbrana mira, reda i ustavnog poretka. Ovakvom retorikom, prenošenom preko gotovo svih medija, politički protivnik prestaje da bude čovek, prestaje da bude ljudsko biće. Kako drugačije objasniti treštanje preko razglasa ispred Skupštine pesme „Pošla majka sina da potraži“, dok na korak od njih, jedna majka, Dijana Hrka, štrajkuje glađu tražeći pravdu za svog sina ubijenog državnom korupcijom?!
Smislio je neki pedantni pi-ar Ćacilenda i dodatnu, suptilnu metodu, a to je izrugivanje obrazovanju. Biti nepismen, biti ćaci, nosi se kao značka identiteta. Neškolovanost se pretvara u identitet, neznanje u prkos i ponos. Kao u onoj čuvenoj narodnoj „Čega se pametan stidi, time se budala ponosi“.
Sve navedeno se onda lepo umota u celofan lojalnosti. Tipa – naši su naši, šta god uradili, a protivnik je neprijatelj prema kome ne treba imati milosti.
Logika navijačkih hordi. Jer to je ono što je Aleksandar Vučić bio i ostao. Čovek bez dana radnog staža, pripadnik grupe koja je hrabra samo kad je u većini, nošen iracionalnim besom prema svemu što se ne uklapa u njegovu jadnu, skučenu sliku sveta.
Pravi Homo ćacikus.
