Na engleskom filmove zovu pokretne slike u bukvalnom prevodu, a za bioskop kažu pokretni teatar. Meni se dopada bukvalni prevod jer je onda sasvim logično da se u pokretnom teatru puštaju pokretne slike. Mi kažemo film. Što je tanki premaz, osetljiv na svetlo. Sama traka nije osetljiva, osetljiv je samo taj tanki premaz, tzv. film. Mesto gde se puštaju filmovi kod nas se zove bioskop. To je u stvari ime jednog nemačkog projektora koji su smislila braća Skladanovski. Za bioskop u našem komšiluku kažu kino, od reči kinematograf, što je ime jednog francuskog projektora koji su smislila braća Limijer i patentirala i tim potezom poslala na đubrište istorije braću Skladanovski. Pola godine nakon premijere u Parizu braća Limijer puštaju prvi film u Beogradu, na Terazijama. Ja sam vrlo ponosan na tu stvar. Čudno je da su braća Limijer počistila braću Skladanovski kao svoje biznis rivale, ali su u jednom lingvističkom smislu izgubili bitku, barem u Srbiji, jer kod nas se zapatilo da se mesta na kome se puštaju filmovi zovu bioskop. Kad sam ja bio klinac najviše bioskopa je i bilo baš na tom potezu Terazija, pa u blizini. Ja ću se sada prošetati po tim bioskopima u ovom mom prisećanju, ali pozdravljam i sve ostale bioskope diljem sveta i sva vaša prisećanja. Tačno se znalo koji bioskop pušta kakve filmove, tačno se znalo u kom uzrastu se ide u koji bioskop i tačno se znalo ko ide.
Bioskop 20. oktobar, kod hotela Moskva, bio je favorit mladih. Imao je dve sale i puštali su se razni filmovi, ali najviše akcioni i horori. Tu smo gledali Brusa Lija. Kad se završi film, svi napolje u parkić i pokaži šta si naučio
Moram da priznam, nikad nisam bio u porno bioskopu, da to odmah sklonimo sa liste, znam da vas to zanima. Sećam se, bio sam baš mali, kad je na Slaviji bio jedan takav bioskop i bilo je nekoliko slika golih žena u izlogu. Onda su ga zatvorili i vrlo brzo i srušili. Bio je drugi takav bioskop dole kod železničke stanice, zvao se Partizan i imao je dosta veliki svetleći bilbord iznad pa se iz tramvaja mogao pročitati naslov filma, verovatno sa namerom da privuče gledaoce. Ko što rekoh, nisam ulazio ali pomenuo bih samo neke od hit naslova Hopa-cupa u krevetu i Lažne kćeri lažnog doktora. U sve ostale bioskope sam išao redovno, u početku su nas, mene i brata, vodili roditelji, a kasnije sam išao sam ili u društvu, a u jednom periodu sam baš išao vrlo intenzivno, skoro svake večeri. Kao što sam rekao, svaki je bioskop imao svoju publiku i isprofilisan repertoar. Recimo, bioskop Odeon kod Beograđanke je bio poznat po malo specifičnim filmovima, skoro na ivici ukusa, u njemu sam gledao kontroverzni film Kaligula, koji je poznat po eksplicitnim scenama, mislim da bi nam danas to sve izgledalo smešno ali tad je pisalo u novinama da je taj film na ivici pornografije.
U Odeonu sam sa drugarima gledao Blob – Mehur ubica, horor akciju o nekakvoj želatinastoj smesi koja uvlači u sebe sve na šta naiđe i postaje sve veća i veća. Moj drugar je poneo punu onu kutiju želatina valera (Va-va-le Valera, Valera), pa smo se provukli na balkon za koji se mesta nisu prodavala. Gospodski, ceo balkon samo za nas. Moj drugar Maki je gledao film pa je znao najstrašniji trenutak u filmu i krene da baca onaj želatin dole po ljudima. Dole, posle par sekundi, cika i vriska. Prvi 4D film u Beogradu. U jednom momentu je postojao i Mali Odeon, tu odmah pored, jedna mala sala sa desetak stolova sa po četiri foteljice i moglo je da se naruči piće i da se puši. Bioskop 20. oktobar, kod hotela Moskva, bio je favorit mladih. Imao je dve sale i puštali su se razni filmovi, ali najviše akcioni i horori. Tu smo gledali Brusa Lija. Kad se završi film, svi napolje u parkić i pokaži šta si naučio. Koliko je to jednostavno i veselo shvatanje sveta da ako ogledaš kung-fu film ti odmah misliš da znaš kung-fu. Dovoljno je bilo samo da dodaješ zvukove dok zamahuješ, recimo fuć ili tuć, da dodaješ vetar dok skačeš na klupu – frrr i eto ti kung-fu.
Čuvena je fora bila i da se uđe na jedan film i onda se na pola filma pređe u drugu salu i odgleda ceo film, pa nazad na drugu polovinu prvog filma. Složena varijanta za gledanje dva filma na jednu kartu. Nisam se usuđivao, ali su često ljudi u velikom broju ulazili na pola i izlazili na pola filma. U 20. oktobru sam gledao Bada Spensera i Terensa Hila. Gledao sam i čuveni horor Strah u Ulici brestova, opasni Fredi Kruger koji ima kapričozu umesto lica, sečiva umesto ruku, živi u kotlarnici i ima prugasti džemper. Majko moja milosna, koliko sam se samo tresao svaki put kad vidim stepenice za kotlarnicu ili prugasti džemper. Kako sam sazrevao sa filmskim ukusom prestao sam da tako često idem u 20. oktobar. Posle puno godina, moj drug Boki mi kaže „idi u 20. i pogledaj jedan film obavezno, dopašće ti se“. Ja ga pitam da li ima mačeva i to, znam da on voli takve filmove, kaže jeste ima ali i tebi će se dopasti, film je odličan. Odem pogledam film, film stvarno odličan, setim se svega, čak sam i jeo semenke, klinci aplaudirali, vikali: To! A pala je i poneka suza u sali, meni srce puno, a i film mi se, kao što rekoh, baš dopao. To je bilo Hrabro srce Mela Gibsona o škotskom heroju Vilijamu Volisu koji se bori protiv odvratnih Engleza.
Čuvena je fora bila i da se uđe na jedan film i onda se na pola filma pređe u drugu salu i odgleda ceo film, pa nazad na drugu polovinu prvog filma. Složena varijanta za gledanje dva filma na jednu kartu
Dve nedelje kasnije taj film je baš u Los Anđelesu pokupio sve Oskare, ali je, da se zna, pre toga dve nedelje igrao u 20. oktobru. U bioskopu Jadran kod Kneza Mihaila su se puštali ozbiljni filmovi, tu se išlo kad si malo stariji, nije bilo filmova makljže i bau-bau, nego Moja Afrika i dobitnici palmi i lavova. U Jadran nas je moja sestra iz Australije Nađa, koja nam je bila u poseti, odvela da gledamo film Montija Pajtona Smisao života, pobedio je u Kanu te godine. Ne umem da prepričam, najluđi film ikada i bezobrazan i smešan i strašan i apsurdan i tužan. To je jedan od onih filmova koje ne možete da zaboravite, a moj brat i ja smo se trajno inficirali pajtonovcima. Tu blizu je bio i bioskop Balkan, tu smo gledali Let iznad kukavičijeg gnezda, Formanov. Ja i burazer krijemo da smo se rasplakali, kad su izašli skoro svi iz sale, nas dvojica se foliramo, kao tražimo nešto ispod sedišta, a u stvari brišemo suze. Kako da ne plačeš kad onaj Indijanac iščupa onu fontanu i baci je kroz prozor i pobegne iz ludnice. Tu na Terazijama je bio i DKC, tu smo gledali Diznijeve crtaće kad smo bili baš mali.
Na Terazijama je bio i bioskop Kosmaj, relativno mali bioskop, tu sam gledao Život je lep od Benjinija, cela sala se smejala pa rondzala i jecala. I ja, i ja sa njima. I naravno Kozara, kod Bezistana, najelitniji bioskop, sa sve fontanom ispred. Postojao je čuveni osmi red u Kozari gde je prolaz, pa je glavna fora bila da se tu sedi jer je ugodnije. Tu bi stariji momci izvodili devojke. U Kozari su se puštali uvek najveći hitovi, bili su i redovi, ja sam stajao za filmove Amadeus i za Brejkdens. Sećam se, sedim u osnovnoj školi, bili smo četvrti razred i drugar mi kaže „idi obavezno pogledaj Amadeusa, režirao Forman koji je režirao Let iznad kukavičijeg gnezda i Kosu, imaš u Kozari“. Drugarica se naginje iz susedne klupe i kaže „idi obavezno, ja sam plakala“. Tako se nekad razgovaralo u četvrtom osnovne. Naravno da sam otišao i bio je red, i u redu je da je red za Amadeusa. Piter Šefer je pisao taj scenario, pa je film ne samo biografija čuvenog genijalnog kompozitora nego i borba sa samim sobom netalentovanog ali snalažljivog Salijerija. Vrhunski film. U Kozari sam gledao Policajca s Beverli hilsa sa Edijem Marfijem, Edi je policajac iz Detroita, ali ga je slučaj doveo do Beverli hilsa (kao i mene.) Edi je duhovit, iskusan i previše tvrd za ove prefinjene policajce i kriminalce iz Kalifornije. Šarmantan, duhovit film, a onaj Edijev specifični način smejanja i čuvena muzička tema mene su potpuno hipnotisali. Dogovorio sam se sa ženom na blagajni da mi čuva prvi red balkona kod vrata pa sam ga gledao još najmanje pet puta.
Bioskop Odeon kod Beograđanke je bio poznat po malo specifičnim filmovima, skoro na ivici ukusa, u njemu sam gledao kontroverzni film Kaligula, koji je poznat po eksplicitnim scenama, mislim da bi nam danas to sve izgledalo smešno, ali tad je pisalo u novinama da je taj film na ivici pornografije
U Kozari smo gledali i Ajkulu 3 sa 3D naočarima, od kartona, sa jednim plavim oknom a drugim crvenim. Kad i ceo svet. Niko se nije kupao u Savskom jezeru tog leta, a i bare smo preskakali do kuće. Ispred Kozare je bilo i tapkaroša, skoro redovno. Ja i danas ne mislim dobro o tapkarošima, ali takav je biznis. Bili su i oni tipovi što prodaju semenke i suncokret na čašice. Ja sam uvek navijao za semenke. Na primer, kažeš da hoćeš četiri čašice semenki, a prodavac ti sipa četiri i onda ti svojim prstima ubaci još malo semenki u fišek. Malo te časti. Obavi se kupovina i onda svi mi, jedan po jedan, sa svojim fišecima sedamo u mrak i gledamo film i mrndžamo te semenke ili suncokret, ko šta voli. Sekiramo se i smejemo zajedno. Takva je bila moda. Sada nema više ovih bioskopa. Drugačije se danas gledaju filmovi. Drži se još jedino bioskop Zvezda. Živa bila! Treba da stave neonski natpis ispred „Samo za ludake“ kao u onom Heseovom romanu. Ceo svet se promenio, što je valjda normalno, tako da je sve manje bioskopa, čak i ovde u Los Anđelesu, a ovo je kao centar filmske industrije. Ni film u tehničkom smislu više ne postoji, nema više trake, sad su to neke memorijske kartice, čipovi osetljivi na svetlo i hard diskovi. Ostalo je još samo naše sećanje i ime – bioskop. Eto neke male satisfakcije nesrećnoj braći Skladanovski.
