Kada malo bolje razmislim, samo ja nisam izneo svoj sud o filmu Zona interesa (2023) Džonatana Glejzera. U doba postistine kada umetnost ima sve manje uticaja na živote mislećih ljudi, retko koji film u poslednje vreme pokreće više etičkih i estetskih rasprava. I samo ova činjenica je dovoljna da autori mogu biti sigurni da su uspeli u svojoj misiji. Polovina gledalaca je oduševljena, druga polovina vrlo ostrašćeno ne podnosi ovaj film. Izrečeno je tu i niz kolosalnih budalaština poput one: „Kakav je to film ako mu je glavni adut zvuk?“
Ili one: „Da traje 15 a ne 105 minuta, bio bi odličan“.
Rođeni brat mi je poslao alarmantnu poruku:
„Zona interesa“ je za izbegavanje u širokom luku. Nejasno mi je kako je dobio Oskara. Samo upozorava.“
A ja nisam disao sve vreme i bilo mi je loše skoro kao Rudolfu Hesu na kraju filma.
Bilo mi je loše kao u nedavnoj turističkoj poseti logoru Dahau, na šesnaest kilometara severozapadno od Minhena gde je Rudolf Hes deceniju pre Aušvica započeo da usavršava svoj zanat eksperta za masovno uništavanje ljudi. Kratku vest iz nemačke štampe 1933. da je logor otvoren i da je primio prvih nekoliko političkih zatvorenika niko nije ni primetio.
U logor sam došao iz idiličnog srednjovekovnog gradića Dahau. Kako je živeti u gradu koji se tako zove? Ali proleće je bilo na vrhuncu i gradić je stvarno izgledao kao vrt porodice Rudolfa Hesa iz filma Zona interesa. Kao onaj vrt zidom naslonjen na koncentracioni logor Aušvic.
„Znate šta je najviše smetalo stanovnicima Dahaua kada su u gradić vozovima počeli da pristižu masovni transporti Jevreja?“, pita nas vodič na početku ture koncentracionim logorom. „Najviše im je smetalo to što je promenjen vozni red, pa su počeli da kasne na posao“
Inspirativan za slikare pejzaža iz 19. veka, Dahau i danas deluje jednako idilično. Sve te boje, svi ti ružičnjaci i identična zvučna slika kao s početka Glejzerovog filma. Tišina koju ponekad poremete ptice.
„Znate šta je najviše smetalo stanovnicima Dahaua kada su u gradić vozovima počeli da pristižu masovni transporti Jevreja?“, pita nas vodič na početku ture koncentracionim logorom.
Niko ne pomišlja da zna odgovor na pitanje čoveka koji je doktorirao na temu koncentracionih logora.
„Najviše im je smetalo to što je promenjen vozni red, pa su počeli da kasne na posao, a često se dešavalo da i sa posla ne dođu kući na vreme. Bile su demonstracije ispred gradske uprave zbog toga i gnevna pisma čitalaca u lokalnoj štampi.“
Niko nije video nepregledne kolone logoraša koji su sa železničke stanice prolazili centrom gradića prema kampu gde će većina okončati svoj život. Ali su svi bili nervozni zbog poremećenog voznog reda.
O tome govori Glejzerov film. I zato su sitni, naizgled uzgred prisutni detalji iz Hesovog vrta najstrašniji. Zavese prognane Jevrejke, koje majka glavne junakinje nije uspela da kupi na aukciji, haljina logorašice koja ne stoji svima lepo, zlatni zubi kojima se Hesova deca kao klikerima igraju pred spavanje…
Vraćam vas u Dahau gde vodič moli našu malu grupu da tokom obilaska logora prijavimo bilo kakav grafit, žvrljotinu ili nacistički simbol koji vidimo. „Neonacisti posebno uživaju da ostave trag svog boravka ovde i oskrnave ovo mesto“, govori nam „doktor za koncentracione logore“. Sa nama u grupi je i starac, američki Jevrejin koji prvi put obilazi mesto stradanja svog oca. „Preživeo je Dahau, ali niko nije mogao da ga prepozna. Ličio je na živi leš. Radio je u fabrici BMW dok je mogao da se kreće, slučajno je preživeo.“
O tome razmišljam dok na kraju posete sluđeno buljim u jednu od peći za spaljivanje ljudi u logoru. Zaleđen užasom da smo se ja i krematorijum našli na istom mestu, u istoj rečenici.
I odjednom BMW nije samo Minhen, sjaj i luksuz. BMW nije salon automobila. BMW je Dahau.
Niko nije video nepregledne kolone logoraša koji su sa železničke stanice prolazili centrom gradića prema kampu gde će većina okončati svoj život. Ali su svi bili nervozni zbog poremećenog voznog reda
I o tome govori Glejzerov film u kome se u vezi sa planskom industrijom smrti spominju neki i dalje aktuelni i važni brendovi nemačkih tehnoloških giganata.
Zonu interesa autori inteligentno kreiraju kao rijaliti Veliki brat smešten u prvi komšiluk koncentracionog kampa Aušvic. I što je dnevna rutina porodice Rudolfa Hesa dosadnija i nebitnija, sve je veći užas koji dolazi iz off-prostora. Svoju dramaturgiju Glejzer i autorski tim grade iz stava opozitnog Alfredu Hičkoku. Dok je za njega „film život iz koga su izbačeni elementi dosade“, ovde se dosada servira kao podloga za zlo koje naša čula okupira jezivom zvučnom slikom. Jer manje je na filmu uvek više i ono što se ne vidi odzvanja mnogo jače od svih pokretnih slika koje beleže užase naše civilizacije, a kojima smo inače zatrpani. A koliko je dizajn zvuka postao ravnopravni element modernog filmskog jezika najbolje svedoči ovaj film koji nije imao ozbiljnu konkurenciju na ovogodišnjoj dodeli nagrada Oskar za zvuk.
„Da li je to urlik čoveka ili pištaljka voza? Da nije možda zvuk bebe u kući? U zavisnosti od vašeg raspoloženja, možete da čujete zvuk drugačije u različitim prilikama.
„Vaš um počinje da stvara sopstvene vizije, mi oslikavamo te prizore u njihovim glavama na osnovu kolektivne mentalne slike i znanja koje ljudi već poseduju.“
Tako o svojoj kreaciji govori dizajner zvuka Džon Bern. Ovaj čovek i njegova ekipa godinama su prikupljali zvuke naše aktuelne realnosti i zajedno sa kompozitorom muzike Majkom Levijem stvorili čudesnu simfoniju užasa.
U gomili dokumentarnih i igranih filmova koji se bave strahotama koncentracionih logora Zona interesa je važna priča iz potpuno drugačijeg ugla. Ipak, ovaj film ne bi bio moguć bez bar dva velika uzora koja su mu prethodila.
Samo deset godina nakon završetka Drugog svetskog rata, Nemačka i Francuska ponovo igraju fudbalske utakmice. I ne samo što igraju, Nemačka je već 1954. prvi put prvak sveta u fudbalu. Iz naše perspektive usporeni razrušeni svet još uvek ne zna ništa o paklu koncentracionih logora. I ono što zna, Evropa što pre želi da potisne iz svojih sećanja i nastavi da igra fudbal. Koncentracioni logori su tabu nove Evrope. Tu, zabranjenu temu novog sveta svojim epohalnim polučasovnim dokumentarcem Noć i magla (1955) načinje francuski reditelj Alan Rene. Taj film je „krik iz groba“ nevino stradalih ljudi, krik protiv zaborava. Formalno potpuno drugačiji od Glejzerovog filma, ovo je film optužnica sastavljen iz do tada nikad viđenih arhivskih materijala, a umesto zvukova iz off-prostora ovde nas od prvog do poslednjeg kadra bombarduje narator koji izgovara tekst optužnice koji je sačinio bivši logoraš, filozof i pesnik Žan Kerol. Ta pesma protiv kratkog pamćenja se duboko urezuje u svest i izaziva mučninu sličnu efektu Glejzerovog filma. I tu se svaka sličnost ova dva filma završava. Mada je sigurno da jedan pomaže u razumevanju drugog i obrnuto.
U Aušvicu ih kao vodiči dočekuju unuci „ljudi koji su samo radili svoj posao“. Denacifikacija ne obavezuje, ali kao kolektivnu terapiju preporučuje da baš unuci zaposlenih u Aušvicu provedu posetioce mračnim prostorima u kojima su njihove dede služile „industriji smrti“
Između Glejzerovog i Renoovog filma čvrsto stoji „usmena istorija Holokausta“, Šoa (Shoah) (1985) Kloda Lancmana. Nastajao 11 godina uz 350 sati snimljenog materijala, ovo je film potpuno drugačije estetike. U njemu nema nijednog arhivskog snimka, a dijalog sa retkim preživelim svedocima užasa je njegov osnovni cilj. Kolekcija sećanja, kao monumentalni filmski zid plača. Osim dragocenih svedočanstava preživelih stradalnika koncentracionih logora, u filmu svedoči i „druga strana“, nacistički birokrati „koji su samo radili svoj posao“. Jedini film u istoriji filma za koji niko ne postavlja pitanje koliko traje. A traje devet i po sati, jer sve što se može upamtiti mora biti upamćeno.
„To nije dokumentarac, to nije novinarstvo, nije ni politika, ni propaganda. To je čin svedočenja“, rekao je o filmu kritičar Rodžer Ebert.
Ovi su filmovi važni jer „kultura sećanja“ ne bi smela da prestane da bude aktuelna. Važni su jer posle njih nismo isti ljudi.
Baš kao u jednom manje poznatom nemačkom dokumentarcu, Ekskurzija, na temu Aušvica, koji nećete naći u filmskim antologijama ali koji mi se urezao u sećanje. U filmu pratimo autobus pun srednjoškolaca koji je krenuo u posetu koncentracionom kampu. Dobar deo atmosfere čini raskalašni mikrosvet tinejdžera dok putuju ka odredištu. Ko je ikada bio na ekskurziji zna scenario tog puta: mnogo smeha, začikavanja, uspelih i neuspelih šala, Hormoni pokreću beslovesnu komunikaciju prepunu seksualnih aluzija. „Četvrto tri, četvrto dva, putuje ekskurzija“, znate i sami, uživali smo u tim danima. Put u Aušvic nekima budi i druge asocijacije, pa se klinci glasno smeju vicevima punim crnog humora i antisemitizma.
U Aušvicu ih kao vodiči dočekuju unuci „ljudi koji su samo radili svoj posao“. Denacifikacija ne obavezuje, ali kao kolektivnu terapiju preporučuje da baš unuci zaposlenih u Aušvicu provedu posetioce mračnim prostorima u kojima su njihove dede služile „industriji smrti“. I sve ide nekako lagano, žamor utihne, devojčica nesvesno izbaci žvaku iz usta jer nekako je nepristojno žvakati žvaku u Aušvicu. U sledećoj prostoriji svi su već nemi i sleđeni od užasa, dok unuci pričaju sve jezivije priče. Već na pola posete klinci se raspadaju, devojčice grcaju u suzama, a dečaci traže mesto gde da povraćaju, kao Rudolf Hes na kraju filma Zona interesa.
Setim se te ekskurzije i filma dok koračam logorom Dahau, prostranom livadom opasanom visokim betonskim zidom sa bodljikavom žicom i zlokobnim kulama stražarama na svakom uglu. Ja sam taj tinejdžer koji bi voleo da se ispovraća.
Hoćemo li konačno s klincima na jednu takvu ekskurziju ili su nam murali Ratka Mladića zaslužena sudbina? Zašto smo dali kolektivni pristanak da živimo u vrtu Rudolfa i Hedvige Hes?
