U periodu otkad je ovaj razgovor vođen do trenutka njegovog odlaska u štampu, pravnik, direktor kampanja u pokretu „Kreni-promeni“ i kandidat za gradonačelnika Beograda ispred te inicijative Savo Manojlović je sa svojim saradnicima predao beogradsku, novobeogradsku, nišku i sremskomitrovačku listu kandidata za odbornike za izbore zakazane za 2. jun. Njegova odluka da na plebiscitima učestvuje nastupila je nakon što se koalicija „Srbija protiv nasilja“ raspala upravo po pitanju bojkota u cilju poboljšanja izbornih uslova – Stranka slobode i pravde i stranke Zajedno i Srbija centar našle su se s jedne strane, a Demokratska stranka, Zeleno-levi front, Novo lice Srbije, Narodni pokret Srbije, Ekološki ustanak i Pokret slobodnih građana s druge, pod nazivom „Biram borbu“ – pa je i Manojlović dospeo pod lupu i javnosti i opozicije. Za Radar kaže da ne komentariše privatne razgovore koje je u okviru političkog raspleta vodio, ali ni optužbe da u decembru nije učestvovao na izborima jer je znao da ne bi imao šanse da postane gradonačelnik, što je tvrdio predsednik SSP-a Dragan Đilas. U međuvremenu je ratovao s javnim funkcionerima u beogradskim opštinama, prvo Novom Beogradu, jer mu nisu dali overitelje za prikupljene potpise. Da li je ovo na neki način slikovit prelaz iz statusa aktiviste u status ne samo političara, nego i kandidata za gradonačelnika prestonice?
„Ja bih to pre nazvao principijelnim kontinuitetom koji se ogleda u borbi za ustavna prava. Upadao sam u institucije i ranije, u REM, s novinarskim akreditacijama, kada je Željko Mitrović obrazlagao zašto televizija Pink treba da dobije frekvenciju, iako bi to bilo nelegalno. Sa građanima smo blokirali Gazelu kada je stopiran projekat Rio Tinta, ležali smo ispred bagera kada smo branili park na Banovom brdu. Taktiku koja dobija ne treba menjati, i meni ti upadi jesu primeri političkog aktivizma“, kaže Manojlović za Radar.
Situacija u opštini ujedno je pokazatelj dobro poznate činjenice – borba za promenu vlasti u Beogradu i drugim mestima neće ići lako s obzirom na neravnopravne izborne uslove, što je uostalom i dovelo do razilaženja unutar SPN-a…
Autokrata vam nikada neće dati demokratske izborne uslove, jer kad bi to uradio, više ne bi bio autokrata. Mi ovde regularne uslove nemamo već godinama. To što se nama desilo na Novom Beogradu se SSP-u na prethodnim izborima desilo u Pančevu, recimo. Sve opozicione partije su kroz to prolazile. Ovde potpise bez problema skupljaju samo oni koji potpise ne skupljaju, to jest kojima vlasti skupljaju potpise i svedoci smo toga od 2020. godine.
Upravo svođenje politike na sukobe ličnosti nas je dovelo do toga da preko petnaest godina nemate rešenja za korupciju o kojoj je još Verica Barać pisala, nego ljude koji se prepucavaju i koji najčešće razmenjuju pozicije na vlasti
Za vlast i njene satelitske organizacije ste lažni ekolog i kao stipendista fondacije Rokfeler strani plaćenik, za delove opozicije ego-performer, pa čak i ruski čovek. Šta je inicijativa „Kreni-promeni“, ko je Savo Manojlović i ko stoji iza vas?
Iza nas stoje građani. Ko god prima naše mejlove i prati naše društvene mreže može videti naš rad. Iako su svi ovi navodi pominjani uz moje ime, ja se u njima ne pronalazim. Kod nas je politika opterećena ličnim napadima, a verujem da bi trebalo da bude sukob ideja, planova i rešenja kako će se doći do promena. Recimo, kako da rešimo problem korupcije od preko 640 miliona evra kroz javne nabavke u Beogradu. Da li posle petnaest ili dvadeset godina možemo da sprečimo stvaranje medijske hobotnice u Srbiji koje je pokojna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać opisala u svom izveštaju, a na koji sam se u svom doktoratu pozivao, gde se iz budžeta gradova i javnih ustanova isisava novac za tabloide poput Aloa, Informera i Srpskog telegrafa. Da li možemo da zaustavimo trend da Beograd bude jedan od gradova sa najzagađenijim vazduhom na svetu, od čega godišnje umre više od 4.000 ljudi. Kako pružiti bolju zdravstvenu zaštitu i obezbediti uslove za dostojanstven porođaj.
Pričate o kampanji. Vlasti već neko vreme u prvi plan stavljaju takozvane velike teme – Kosovo, pitanje naciona, geopolitičke kurseve. Ne čini li se da one imaju bolju prođu?
Moje mišljenje je da „velike teme“ koje dele ljude namećete kada nemate konkretna rešenje za konkretne probleme. Recimo, kada pet godina ne možete da završite Bulevar patrijarha Pavla, što pokazuje i nesposobnost rešenja saobraćajnih problema, ali i kako se odnosite prema onome čije ste ime dali tom bulevaru. U tom slučaju morate da se bavite simboličkim temama bez konkretnog efekta, koje se izbacuju poput smokvinog lista da bi se prikrila sramota. Na kraju krajeva, vlast je na svim tim velikim temama doživela kolaps. Kada već pričamo o Kosovu, treba govoriti o tome da je najveći broj Srba odande otišao upravo zbog propasti politike Srpske napredne stranke. U poslednje 24 godine, najviše ih je otišlo ove. Čini mi se da ni na jednoj temi vlast ne može da dobije, može samo da baca prašinu u oči i prikazuje lažne rezultate. To bi bilo prilično jasno kada biste imali slobodne medije s nacionalnom frekvencijom i kada biste mogli da tako dođete do ljudi. Ovako politički subjekti moraju da rade sa svojim stranačkim infrastrukturama, da oslobode opštine i gradove tamo gde je to moguće, kako bi te prostore zatim koristili i primerima dolazili do što šire javnosti.
Postoji li neki aspekt upravljanja sredinama u kojima učestvujete na izborima za koji mislite da je u proteklom periodu bio dobar?
Političari imaju manir da kažu kako ništa ne valja. Ako vidite overitelje koji svoj posao rade dobro i profesionalno, što smo videli u slučaju narodnih inicijativa, to je zasluga političkih grana vlasti samo ako su te ljude zaposlile, mada mislim da nisu i da su ti ljudi tu ostali iz prethodnih administracija. Kada građani nateraju vlasti da ne naprave zgradu, nego ostave park, to je dobra odluka, iako iznuđena. Ako se u Sremskoj Mitrovici usvoji inicijativa grupe „Kreni-promeni“ o besplatnim udžbenicima, to će biti dobar potez, baš kao što bi bilo i završavanje Bulevara patrijarha Pavla. Naravno, loše je što probijaju rokove, što su nabiflali troškove i što visoki stepen korupcije opstaje, ali svaki pozitivan korak je naprosto pozitivan.
Đorđe Vukadinović iz Nove srpske političke misli i članica CEPRIS-a Sofija Mandić postavili su slično pitanje – zašto se u izbornu trku niste upustili u decembru, kada se situacija lomila za procenat ili dva, ali hoćete sada, u junu?
Tri godine sam odgovarao na pitanje zašto ne uđem istog momenta u politiku, a sada mi se čini da ću tri godine odgovarati na pitanje zašto sam ušao kada sam ušao. Prvi razlog je bio da sam ulazak u politiku sagledavao kao borbu za promene koje je moguće napraviti samo s ljudima koji dele identične vrednosti i koji s nama čine jednu organizacionu strukturu. U suprotnom, bilo čija popularnost može poslužiti kao Vanish za istrošene političare, ili možete postati igračka u rukama stranih ambasada, kriminalnog miljea ili tajkuna. Ranije nismo imali infrastrukturu. Baš pred decembarske izbore smo izašli s programom „Hiljadu ljudi koji će promeniti Srbiju“. Očekivali smo da nam se prijavi 400 ljudi, do sada se prijavilo njih 1.400. Drugi razlog je pitanje pojedinih političara koje smatram licemernim, a koje gospodin Vukadinović i gospođa Mandić donekle nastavljaju. U decembru smo podržali celokupnu opoziciju, zvali na glasanje, pomogli u prikupljanju kontrolora, imali posmatračku misiju koja je ukazivala na sve nepravilnosti, lično sam učestvovao na protestu ProGlasa u Kragujevcu… sve one koji me prozivaju da na tim izborima nisam učestvovao sada pozivam da baš na isti način ne učestvuju na ovim. Za mene politika nije samo izlazak na izbore, nego i predlaganje rešenja za probleme i da li ćete tako isticati nadu ili ćete kukanjem i naricanjem sprovoditi apatiju. Pritom, treba reći, ni i u decembru se na izbore nije išlo strateški. I Filipu Višnjiću bi bilo očigledno šta se sprema ako su lokalni izbori tada bili održani samo u 65 gradova i opština, a u 88 ne. Jasno je bilo da će doći do migracije birača. Međutim, u tom momentu nismo hteli da veslamo u smeru suprotnom od opozicije kojoj se u međuvremenu priključio i ProGlas. Veslali smo i mi.
Naša politička scena je prilično liderska i personalizovana, pa se i vaše učešće tumači kao triangulacija – pored vas, tu je Dragan Đilas čija partija bojkotuje beogradske izbore, ali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao centralna ličnost kampanje SNS-a. Može li naša politika bez liderstva, kako tumačite taj okvir za tumačenje?
Upravo svođenje politike na sukobe ličnosti nas je dovelo do toga da preko petnaest godina nemate rešenja za korupciju, o kojoj je još Verica Barać pisala, nego ljude koji se prepucavaju i koji najčešće razmenjuju pozicije na vlasti. Ne vidim da se vlast na taj način menja. Imali ste Dragana J. Vučićevića, pa i Aleksandra Šapića, Željka Mitrovića, pa i pola sadašnje Vlade je bilo i u prethodnoj vlasti. Oni su dakle bili i u prethodnim garniturama. Posle ih je preuzeo Aleksandar Vučić. Liderstvo u politici jeste bitno, ali ja mislim da je suština u sistemu. Sistem čini struktura ljudi koji se bore za određenu ideju. Ja te ljude vidim u okviru „Kreni-promeni“. Verujem da sistem menjaju građani i stručni ljudi sa dobrim namerama. U timu za Beograd je i Slobodan Tomić, doktorirao je na Londonskoj školi ekonomije i profesor je na Univerzitetu u Jorku. Otkrio je plagijat doktorata Siniše Malog i vodi naš antikorupcijski tim. Imamo i Aleksandra Anđelkovića, docenta na Šumarskom fakultetu koji je doktorirao kod Ratka Ristića i koji je za pitanje ekologije jedan od najstručnijih u Srbiji. Na listi imamo i Hadži Nenada Maričića, glumca koji se dugo bori za promene u kulturi i vodio je proteste „Srbija protiv nasilja“. Svođenje politike na jednog čoveka vodi ka izbegavanju sučeljavanja ideja i slušanja onih koji su za određene oblasti stručniji od drugih.
Isto se može reći i za velike, ideološke teme. Pojedini analitičari, poput profesora na FPN-u Dušana Spasojevića, smatraju da pokrivate i građansko i konzervativno biračko telo, od Novog DSS-a koji bojkotuje beogradske izbore, do nekih organizacija koje će na njima učestvovati u okviru koalicije „Biram borbu“. Kome se vi obraćate, koja je vaša ciljna grupa i postoje li preklapanja s drugim organizacijama?
Tako izgleda kao da pokušavamo da upecamo birače, kao plen koji će nam kasnije omogućiti da preuzmemo institucije i onda tamo ostvarimo svoje ambicije. Mi građanima želimo da služimo u skladu s rešenjima koja izviru iz naših vrednosti, ali i strateškog pristupa problemima. Recimo, pomenutih 640 miliona koji procure kroz tendere moguće je rešiti uvođenjem referentnih cena u javne nabavke, što je plan koji je razradio naš tim s profesorom Tomićem na čelu. Ta ideja već je sprovedena u Budimpešti i Bratislavi. Ako je famozna novogodišnja jelka suštinski koštala između hiljadu i dve hiljade evra, a plaćena je 80.000, dakle 4.000 puta više, uvođenjem referentne cene koja bi sprečila kupovinu van referentnog okvira takve nabavke bi bile onemogućene. Ako prebacimo to na još veće javne nabavke, ali i na manje, ušteda bi bila ogromna. Mogli bismo da zamenimo male i srednje kotlarnice, da svim javnim ustanovama subvencionišemo prelazak na ekološki održivi vid grejanja umesto mazuta, da zamenimo kućna ložišta, da otkupljujemo parcele kako bi svaki Beograđanin na deset minuta hoda imao neku zelenu površinu, da povećamo plate medicinskih radnika, i to iz gradskog budžeta, da popravimo stanje u porodilištima. Ko god da čeka prinovu, verujem da strahuje na koji će način njegova supruga na svet doneti svoje dete. Sve to je moguće rešiti i to ćemo sprovesti kada pobedimo u Beogradu.
Rekli ste „kad pobedimo“, ne „ako“. Kad ste objavili učešće i kandidaturu, kao centralni problem ste naveli apatiju biračkog tela. S druge strane, za gospođu Mandić je to nesređeni birački spisak. Može li mobilizacija kroz kampanju da nadjača efekat izvesnog izbornog inženjeringa?
Pojedini političari su i pred prošle izbore najavljivali kako će na republičkom nivou osvojiti 34 odsto. Pre šest godina su neki govorili da će Vučić pasti za godinu dana. Znam da se pompezne najave vole, ali bih to postavio kao jednačinu. Sva istraživanja pokazuju da, ako svi opozicioni birači u junu izađu u meri u kojoj su izašli u decembru, ne postoji mogućnost da SNS uz sav inženjering samostalno ima većinu. Ako zbog apatije, svađa, kukanja i bezidejnosti deo ljudi ode u bojkot, makar i manji, SNS će potpuno nezasluženo dobiti Beograd na poklon – i inače njime vladaju nezasluženo, ali ovako će situacija biti još više ogoljena.
Nezvanične procene, a njima operišemo baš zbog nesređenog biračkog spiska, nalažu da je u decembru u Beogradu glasalo 70-75 odsto birača, a ne zvaničnih 58,4. I bez problematičnog spiska postoji problem apstinenata i neopredeljenih. Da li je kod njih ključ promene vlasti, naročito s obzirom na mogućnost da mnogi koji su u decembru glasali to u junu jednostavno ne učine?
Do apstinenata nećemo doći raspravama unutar opozicije, utvrđivanjem krivice, pravljenjem od nesuglasica svojevrsne rijaliti brakorazvodne parnice. Treba im dati viziju boljeg društva koje će se stvoriti ako izađu i glasaju.
Autokrata vam nikada neće dati demokratske izborne uslove, jer kad bi to uradio, više ne bi bio autokrata. Mi ovde regularne uslove nemamo već godinama
Kako tumačite činjenicu da se SPN raspala ponajpre zbog izlaska na izbore u Beogradu, a da će mnoge članice koalicije zajedno nastupati drugde u Srbiji?
Bojkot kao koncept ne postoji i obesmišljen je samom činjenicom da je većina opozicije, pa i oni njeni delovi koji neće izaći na izbore u glavnom gradu, odlučila da učestvuje na drugim lokalnim izborima. Ne možete da osporite legitimitet vlasti u Skupštini ako uzimate milion evra za finansiranje stranke i plate za poslanike, a istovremeno tvrdite da se nećete boriti na lokalnim izborima. Najbolje bi bilo da je opozicija ostala jedinstvena, bilo da bojkotuje izbore, bilo da učestvuje na njima. Ništa nećemo dobiti utvrđivanjem krivice. Trenutno je najvažnije pitanje da li izlaskom, odnosno neizlaskom na izbore doprinosimo promenama ili pak obezbeđujemo Aleksandru Vučiću i Aleksandru Šapiću da ostanu na vlasti.
Postojala je ideja da ProGlas izađe sa svojim predlogom za nestranačkog kandidata za gradonačelnika Beograda. Da li je postojala komunikacija s vama u tom smislu, kako je izgledala?
Ne prepričavam nezvanične komunikacije i u javnost ne iznosim privatne razgovore. No, uz odobrenje i saglasje Dragana Bjelogrlića sam o tome govorio u Utisku nedelje, pa ću i sad. Na njegovo pitanje da li postoji šansa da „Kreni-promeni“ izađe na izbore, odgovorio sam potvrdno. Kada mi je potom predočeno da će deo opozicije stupiti u bojkot, rekao sam da „Kreni-promeni“ neće rušiti odluku i da će ih i on bojkotovati ako tako svi odluče, ali kada se ispostavilo da će veći deo opozicije ipak izaći na izbore, bilo je logično da je bojkot bio besmislen.
Među onima koji bojkotuju je i stranka Srbija Centar Zdravka Ponoša. Da li je tačno da ste imali ponudu da budete njen suosnivač i da li ste se čuli od objave kandidature?
Nikada ne komentarišem privatne razgovore, pa ne bih ni sada da prekršim taj princip.
A da li ste razgovarali s vladikom Grigorijem? Da li ste se konsultovali o izlasku na izbore?
Naše prijateljstvo je poznato široj javnosti. Izuzetno ga cenim kao čoveka. Ne želim da prijateljstva zloupotrebljavam u političke svrhe i njegovo ime provlačim kroz političko blato.
Pa opet, vi ste u to blato ušli. Da li prisustvujemo smeni generacija, ne samo na liderskom nivou, nego i na nivou političkih organizacija?
To je pitanje za analitičare i istoričare. Meni je najbitnije da se desi promena na nivou grada, gde građani neće imati gradsku vlast koja im oduzme 640 miliona evra kroz korupciju i nesposobna je da krene u rešavanje problema zagađenja od koga umre 4.000 Beograđana.
Do apstinenata nećemo doći raspravama unutar opozicije, utvrđivanjem krivice, pravljenjem od nesuglasica svojevrsne rijaliti brakorazvodne parnice. Treba im dati viziju boljeg društva koje će se stvoriti ako izađu i glasaju
Očekujete li da se 2. juna uveče slavi promena vlasti u Beogradu i drugim mestima u Srbiji s obzirom na postojeći izborni folklor koji je do sada upravo sprečavao smenu vlasti?
Kada smo branili park na Banovom brdu, to smo radili tako što smo imali straže i tako što smo preko grupe na Vajberu obaveštavali da dolazi obezbeđenje investitora u kojem su bili i huligani. Ili bismo duvali u pištaljku. A dolazili su maltene svaki dan. U svakom od nas su postojali strah i neizvesnost da li će nas biti dovoljno i da li će njih biti više. Jednom mi je komšija Andrej rekao da sanja taj susret, da čuje uzbunu i da silazi, ali da u parku nema nikoga. Tražio je da mu obećam da ću makar ja uvek silaziti i da neće ostati sam. Čitaocima želim da poručim da znam da su mnogi od njih opravdano besni i razočarani, kao što su mnogi koji su branili taj park mislili da će odbrana biti nemoguća, ali da će tog 2. juna s njima na birališta izaći mnogi ljudi koje su sretali na različitim poprištima i koji će verovatno misliti da će ovih drugih biti više. Ja znam da smo u Beogradu brojniji i suštinsko je pitanje hoćemo li svi izaći da glasamo.
Imate li plan u slučaju da izbori budu očigledno nelegitimni?
Da. Kada je dolazio Rio Tinto, građani nisu sedeli kod kuće i analizirali ko je doveo Rio Tinto u prošlosti, nego smo sproveli blokade. Isto važi i za parkić na Banovom brdu ili za blokove na Novom Beogradu. Ili za reke Stare planine. Elementima građanske neposlušnosti možemo da odbranimo svoja prava. Ali, da li će do toga doći opet zavisi samo od nas. Ako ljudi ne izađu na izbore, vlast neće imati nikakvu potrebu da krade, jer ćemo im predati Beograd na tacni. Posle toga nećemo imati pravo da kukamo, jer će dobiti lažni legitimitet da ruše Generalštab ili Sajam ili da nastave epsku pljačku kroz projekat Ekspo. Kada uđete u javni prevoz, niste nikome dali legitimitet da vas odžepari. Tako ni mi nismo učešćem na izborima nikome dali legitimitet da krade glasove. Druga opcija je da bojkotujemo javni prevoz i ostanemo kod kuće.
*Ceo intervju sa Savom Manojlovićem možete pogledati u video-formatu na vrhu teksta
