Indonežanski antropolog Hamrula – imena su u tim krajevima često jednočlana – proveo je kraj 2019. istražujući na ostrvu Sulavesi, u srcu svoje zemlje. Jednom zgodom je u nekoj pećini primetio prolaz kojeg nije bilo na mapama. Na zidu prostorije u koju je dospeo, otkrio je dramatičan crtež star barem 43.900 godina. Osam figura, malo ljudskih, malo životinjskih osobina, lovilo je divljač, i stručnjaci su se, kao što je red, odmah zavadili oko interpretacije. Da li je umetnik ovekovečio stvaran lov ili stvaran ritual ili je reč o apstrakciji, možda i prvoj u istoriji umetnosti?
Šteta je što ne možemo detaljnije o Hamrulinom otkriću, sjajna je to priča, ali ovaj put smo je pomenuli samo zbog zanimljivog kontinuiteta. Četrdeset i šest milenijuma nakon što je naš predak ukrasio zid svog doma na Sulavesiju, neki srpski zidovi emituju slična pitanja. Da li autori murala „Kad se vojska na Kosovo vrati…“ veruju u mogućnost, u buduću stvarnost lova na Kosovu ili je njihova poruka ritualna – bez nužne veze sa stvarnošću, ali iz njihove perspektive potrebna zajednici?
„Masovno pojavljivanje murala ’Kad se vojska na Kosovo vrati…’ treba posmatrati pragmatično. Patriotizam kakav danas vidimo u Srbiji, nalikuje korporativnom brendu koji štancuje parole i reklamne kampanje, nutka potrošače majicama s tobože buntovnim natpisima, ali nikako se ne poduhvata epskog pohoda koji toliko reklamira. Umesto toga nudi konzumentima ’akcije’ – prazne radnje čija je jedina svrha da prinudi što veći broj ljudi da deklarativno podrže ’cilj’. Da li više ljudi misli da je Kosovo sastavni deo Srbije nakon što su ti murali osvanuli širom Srbije? Naravno da ne, ali pružili su još jednu priliku za lov na nepatriotske veštice, i što je još važnije – uposlili su stotine ljudi da ih crtaju, ne bi li im time stvorili iluziju kako nešto rade na ostvarivanju ’cilja’. Kolektivne akcije stvaraju ljudima osećaj pripadanja, mobilizuju ih i daju im privid da nisu samo deo piramidalne šeme čije dno kupuje patriotske majice i glasa, dok vrh gradi privatne imperije i diktira slogane. Slično rade i korporacije, s tim da neke od njih barem imaju fizički proizvod. Profesionalne patriote vam samo prodaju ciglu“, govori sociolog Dario Hajrić za Radar.
Setimo se da su kod čuvenog murala Ratku Mladiću u Njegoševoj isprva dežurali narogušeni kapuljačari, a zatim ga je branio i kordon policije. U tome nema ničeg organskog ili kontrakulturnog. To je izliv državne politike na zid
Počinjemo Hajrićevim uvidom kako bismo odmah ilustrovali da iza fenomena murala može da stoji ozbiljna filozofija ili barem neozbiljna politika, ali bilo bi nefer svesti taj zanimljiv komad gradskog života na naša (stvarna ili ritualna) prepucavanja iz uobičajenih rovova. Pre samo desetak godina ni u Beogradu nisu bili potrebni svi prsti jedne ruke da bi se prebrojali ljudi sposobni da u velikom formatu estetizuju zidove. U međuvremenu su se mladi kalili, tehnologija pojednostavila, i danas je lakše naći čoveka za takav zidarski rad. Posledica nije samo šarenilo boja, već i šarenilo prikazanog. Portreti Ratka Mladića i Stefana Balića neće izazvati istu pažnju, ali činjenica je da Beograd ima oba. Ako je neko zaboravio, Stefan Balić je bio devetogodišnji dečak koga je na Karaburmi ubio bezumni vozač.
Kada već govorimo o tragedijama, mural na Trinaestoj beogradskoj gimnaziji ima i Nenad Maksimović, anesteziolog koji je stradao spasavajući ljude od kovida. Džeja Ramadanovskog i Dijega Maradonu geografski je delilo pola sveta, ali su obojica antiheroja posle smrti brzometno osvanula na dorćolskim fasadama. Brzinski rekord je postavljen kada je Milica Mandić 2021. osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju – komšije iz naselja Stepa Stepanović postarale su se da njen podvig ovekoveče pre nego što se i vratila iz Japana. Biva tu i tamo po zidovima i političke alternative – narod Palestine dobio je zidnu podršku u centru grada ubrzo nakon što je počeo pokolj u Gazi. Taj je izraz simpatija ekspresno prekrečen, ali je dobio zemunsku zamenu u vidu murala Jasera Arafata. Nekoliko godina ranije Zemun je dobio i likove Jurija Gagarina i Džona Rida, američkog novinara koji je tokom Prvog svetskog rata jednako upečatljivo izveštavao o srpskim stradanjima i ruskoj revoluciji. No da zaokružimo priču – ta su dva rada prošle godine prekrečena upravo vojskom koja treba da se na Kosovo vrati.
Kolektivne akcije stvaraju ljudima osećaj pripadanja, mobilizuju ih i daju im privid da nisu samo deo piramidalne šeme čije dno kupuje patriotske majice i glasa dok vrh gradi privatne imperije i diktira slogane
Zidovi su, dakle, haotičan javni informativni servis, što je u redu, jer je takvo i društvo, no reč „hiperprodukcija“ u opticaju je već godinama. Sve lakša izvedba znači sve češće izvedbe, i murali su na ivici da postanu rutinski prizor ili su već sa nje pali. Andrej Josifovski, poznatiji kao Pijanista, još je 2021. govorio da mu je drago što je iz tog vida umetnosti isplivao čim je u njega zaronio. Napravio je jedan mural, i potom odbio brdo ponuda da slika sportiste i „huligane“, glumce i anonimce. Smatrao je da sve više autora naprosto radi za novac i da ih ne zanima koga i zašto slikaju, što su desetak godina ranije prvi beogradski muralisti podvlačili kao kriterijum. Nema, doduše, ničeg načelno lošeg u zidnom posterizovanju anonimusa. Naprotiv. Svaki grad i svako selo imaju male urbane, to jest ruralne legende, ljude širem svetu nebitne ali svakome u kraju znane po nekakvoj osobenosti, likove koji su deo lokalnog pejzaža koliko i park ili kafana, te za sobom ostavljaju prazninu. Ako je takav čovek već bio neophodan detalj krajolika koliko i zid, možda je i najbolji omaž na tom ga zidu oslikati. To svakako ispada mirotvornije po zajednicu nego kada molujemo poznata imena, pogotovo ako su poznata postala u novijoj istoriji. Samo kao uzorak – mural Zorana Đinđića kod Filozofskog fakulteta u Beogradu uništen je u nekoliko navrata, kao i prikazi Đorđa Balaševića u Novom Sadu i Požegi. Sa druge strane – i Ratko Mladić i patrijarh Pavle su i farbani i prefarbani u Sremskoj Kamenici i Beogradu.
Da li više ljudi misli da je Kosovo sastavni deo Srbije nakon što su ti murali osvanuli širom Srbije? Naravno da ne, ali pružili su još jednu priliku za lov na nepatriotske veštice, i što je još važnije – uposlili su stotine ljudi da ih crtaju, ne bi li im time stvorili iluziju kako nešto rade na ostvarivanju „cilja“
Neizbežni pomen Ratka Mladića vodi do nečega što liči na paradoks. Subverzivno i kontrakulturno – to su prvi epiteti koje dodajemo fenomenu grafita. Ako murale shvatimo kao napredne verzije grafita, ispada kako i Mladićeve portrete naručuju, crtaju, čuvaju momci koji imaju pobunjeničkog duha. E sad – kako su ti momci dospeli u zabludu da u slavljenju Ratka Mladića ima nečeg buntovnog, kada apsolutnu vlast u njihovoj zemlji ima čovek koji je svojevremeno po Bulevaru AVNOJ-a lepio nalepnice sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“? Deo objašnjenja je, dakako, u raskoraku zvanične i stvarne, međunarodne i unutrašnje politike, u ideološkom mutljagu režima koji nijednu političku poziciju ne shvata ozbiljno, pa zbunjeni građanin argumentovano može da tvrdi i da je vlast nacionalistička i da je izdajnička. No i pre toga se može postaviti pitanje da li je mural zaista grafit koji je evoluirao. Mural ipak zahteva više rada i vremena, veštine i novca nego brzinska žvrljotina sprejom. Da li je onda mural posebno sredstvo javnog delovanja, možda i podesnije za glavne tokove kulture nego za kontru istoj?
„Murali zahtevaju neometan rad. Činjenica da policijske patrole nikada ne nalete na ljude koji satima crtaju političke slogane koje slušamo iz usta državnog vrha, govori nam da takve akcije nastaju u domenu gledanja države na drugu stranu kada je to vlastima zgodno. Takvi murali su daleko više nalik partijskim bilbordima nego klasičnim uličnim grafitima, ne samo svojom namenom i porukom, već i time što se nalaze pod zaštitom formalnih i neformalnih mehanizama sile. Setimo se da su kod čuvenog murala Ratku Mladiću u Njegoševoj isprva dežurali narogušeni kapuljačari, a zatim ga je branio i kordon policije. U tome nema ničeg organskog ili kontrakulturnog. To je izliv državne politike na zid sa vulgarnim pokušajem stvaranja privida da je ona odjek spontanog izraza građana“, zaključuje Dario Hajrić za Radar.
Biva tu i tamo po zidovima i političke alternative – narod Palestine dobio je zidnu podršku u centru grada ubrzo nakon što je počeo pokolj u Gazi. Taj je izraz simpatija ekspresno prekrečen, ali je dobio zemunsku zamenu u vidu murala Jasera Arafata
Na stranu i naše politike, Igor Štiks je pre nekoliko godina podsetio da je kulturni mejnstrim sposoban da preuzme čak i otpor sebi samom, da čak i ozbiljnu političku kritiku može da pretvori u produkt konzumacije i zabave. To nam je poznato barem od kada je čuveni portret Čea Gevare postao modni detalj ljudi koji baš nikakve veze nemaju sa idealima tog Argentinca. Zaista, uz sve naše zidne ratove, možda bi gore bilo samo da nikakvih ratova ne bude, da usled političkog i estetskog zasićenja prolaznike prestane da interesuje šta zidovi poručuju.
