Da li sveprisutna dominacija vlasti suspenduje institucionalnu ulogu pravosuđa kod nas?
Veća je kod nas lojalnost prema političkom autoritetu nego prema zakonu i Ustavu. Najveći broj čelnika naših institucija smatra da je vrhovni politički autoritet najveće opšte dobro naše zemlje bez obzira na zakone i Ustav. Nema više te pravne prepreke ili nedozvoljenosti koja se ne sme uraditi ako to rade oni koji se dive jednom autoritetu. Sve možete ako ste bespogovorno odani i slatkorečivi u iskazivanju divljenja. U državnim institucijama je na sceni neka vrsta političko-pravne pantomime. Dakle tišina, nema govora, a misli i osećanja prenose samo pogledom ka vrhu.
Da li to znači da je normalizovano potpuno nenormalno stanje? I kako se to odražava na praktičnu primenu zakona u Srbiji?
Iz ugla primene zakona i generalno pravne efikasnosti stvarnost je sumorna i za nju ne sme da bude razumevanja. Za tu renesansu pravne nejednakosti i radikalnu krizu pravnog sistema baza se nalazi u nedorasloj i neodgovornoj eliti koja godinama razara našu zemlju i u materijalnom i u duhovnom smislu. Zbog aspiracije ka neograničenoj moći, kombinacijom kulta vođe i kulta žrtve pokušavaju da normalizuju sve ono sto je nenormalno. Ono što je do juče bilo nemoralno danas je moguće, a ono što je do juče bio kriminal danas je relativizovano. Ne može da bude pravne jednakosti, sigurnosti ni stabilnosti u zemlji gde su često u konfliktu zakoni i institucije koje bi trebalo da ih primenjuju.
Znači li to da su i Ustavom zagarantovana prava suspendovana?
Ustavom zagarantovana prava i ograničenja su uglavnom u narativima političkih moćnika. A kada proveravate njihove narative, vidite da stvarnošću dominira spektakl organizovane laži i besmisla radi uspostavljanja paralelne realnosti. Politički i pravno odgovorni za ovakvo stanje su zbog svoje protivustavne namere, neprincipijelne politike bez vizije, morali da izaberu politiku malih, ali loših koraka da bi se građani postepeno privikavali na sve loše posledice. Koriste odlaganje kao model političkog inženjeringa sa preusmeravanjem pažnje na izabrane teme. Imaju centralne narative, a da bi prikrili neku lošu realnost u javnom prostoru nametnu one teme koje su stara tačka razdora u društvu i onda na sporednoj temi generišu moralnu raspravu.
Mora postojati svest da slavljenje trijumfa cenzure, pripovedanje o stvarnosti, držanje istine u mraku, ravnodušna pokornost, predaja prava i sloboda nije opšte dobro ni Srbije ni njenih građana
Da li je jedan od instrumenata političkog inženjeringa upravo pravljenje paralelne realnosti?
Da. Politički vrh pokušava da prezentuje formatizovanu realnost koja je u suprotnosti sa stvarnošću i u ogromnoj koliziji sa interesima građana. Stvaraju fikcije i simulacije. Od simulovanog izbornog sistema, fiktivnih prebivališta, preko simulovane pravde i fiktivne demokratije do simulovanog patriotizma i još mnogo toga fiktivnog. Međutim nisu fikcije fatalne kontradiktornosti između obećanog i stvarnog. Obećali su pravnu jednakost građana, a hapsili su po kriterijumu povećanja političkog rejtinga. Obećali su demokratiju a od demokratskih institucija napravili su samo fasade. Na Ustav su se zakleli, ali i retorikom i praksom su ga suspendovali. Rekli su da su protiv laži, a napravili su infrastrukturnu mrežu laži. Napravili su zemlju lažnih obećanja, lažnih patriota, lažnih diploma i još mnogo čega lažnog. U skoro svim poljima društvenog života postoji kontrast između obećanog i realnog i zato vrše nametanje percepcije da obećano ipak postoji u realnosti.
Dakle, hoće da promene percepciju preko prikrivanja istine, relativizacijom istine ili čak proglašavanjem za istinu i onoga što se nije desilo. Najgrlatiji su na njihovom navodnom patriotizmu i galamili su da ono što su zatekli na KiM neće da predaju, a dali su sve što niko pre njih nije hteo. Zakletvom na Ustav Srbije imali su ustavnu obavezu da KiM tretiraju kao deo teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, a onda su prihvatili francusko-nemački plan uz objašnjenje – pa samo smo usmeno to prihvatili, ali nismo potpisali. Oni su slavili Briselski sporazum pre 11 godina, a moja klijentkinja, sudija sa KiM, zato što je odbila da sudi pod pečatom države Kosovo morala je kao i svi njeni istomišljenici da napusti sud. Danas pratimo njihove nove navodne uspehe kroz raspravu da Kosovo postane deo Saveta Evrope. A onda prete nekome da ćemo da izađemo iz Saveta Evrope. Plašim se da će naredna pretnja da bude da ćemo da izađemo iz UN-a, kada se završi političko-marketinška borba rezolucijama. I još mnogo toga su uspeli na štetu Ustava i građana Srbije.
Vi ste doživeli ono što i drugi kada kritikuju predsednika Srbije. Kada ste kritikovali predsednika zbog prihvatanja francusko-nemačkog plana, on je tada rekao: „Meni Šolakov advokat soli pamet“…
Javnim saopštenjem i u javnim nastupima sam tada upozorio da kada budućnost bude određivala kakva je prošlost ove vlasti, oni neće moći da kažu nismo znali ili prevarili su nas. A sada upravo i kažu – prevarili su nas. Ne, nisu ih prevarili, jer su znali šta rade. Tada sam rekao da je predsednik države prihvatanjem francusko-nemačkog plana prihvatio nezavisnost Kosova, a država Srbija još uvek nije. Ne znam ko su mu bili savetnici, bilo bi dobro da im vidimo lica, ali za međunarodno pravo potpuno je nebitno da li je sporazum potpisan ili ne jer forma prihvatanja uopšte nije bitna. Postoji pretpostavka da iz reči predsednika države govori država i da kada on preuzima obaveze preuzima država koju predstavlja. Ali ja mislim da je ta pretpostavka ipak oboriva. Ona je teško oboriva pred međunarodnim pravom, ali ipak jeste. Režim sada želi da podeli sopstvenu odgovornost sa narodom. Manjak svoje kompetentnosti nadoknađivali su viškom samopouzdanja i sada traže podršku.
Okolnost da inspektore Milenkovića i Mitića čuva SAJ potvrda je da su njihovi životi zaista ugroženi. Problem postaje veći jer nadležne istražne institucije izbegavaju da utvrde ko to sme da se usudi da donese odluku o likvidaciji tih inspektora
Šta se dešava sa inspektorima Milenkovićem i Mitićem?
U okolnostima kakve su u Srbiji profesionalni i lični integritet postaju političko pitanje, a postupci individualaca dobijaju i politički i moralni značaj. Milenković i Mitić su vremenom postali politički ali i pravni problem pojedinim moćnicima u Srbiji. Kreatori njihovog progona, koristeći najrazličitije modele i obrasce, pokušavaju da učine javnost ravnodušnom, ali i da sprovedu stav da hrabrost i profesionalizam u institucijama sistema nisu poželjni i da to mora ostati fragment na koji bi trebalo brzo zaboraviti u ime drugih važnijih interesa i u ime relativizacije svega što ukazuje na odgovornost moćnika. Godinama ti momci prolaze kroz pakao dnevnog života. Deca im rastu uz brigu mladih roditelja da li će im novi dan doneti nove probleme, novu konkretniju opasnost.
Progon inspektora se nije zaustavio. Oni su podneli zahtev za Jovanjicu 3. Šta se sada dešava?
Zaštitnici kriminalizovanih struktura u pojedinim državnim institucijama nisu se zaustavili na politički koordiniranoj kampanji već su zadirali u svaku sferu ugrožavanja njihovih života. Pokušavali su i pokušavaju i dalje sinhronizovanim aktivnostima da dođu do izvora saznanja mojih klijenata. Nasrću na takve podatke iako to predstavlјa urušavanje svih pravnih stubova poverlјivosti koja je baza rada jednog dela boraca protiv kriminala. Koristeći najrazličitije forme da dođu do najvećih tajni u radu Milenkovića i Mitića, dovode u opasnost i njihove živote i živote njihovih informatora.
Tužilac Saša Drecun je nedavno rekao da Milenkoviću nije slučajno dodeljen SAJ da ga čuva? Zašto SAJ i šta se tu dešava?
Niko iz tužilaštava u Srbiji nije smatrao da imaju bilo kakvu nadležnost na javno izrečenu informaciju, koju su preneli mnogi mediji u oktobru 2021, da su policiji preneta saznanja da su Milenkoviću i Mitiću ugroženi životi i da se priprema njihova likvidacija. Niko tada iz tužilaštva nije preduzeo nijednu radnju koja bi dala podstrek poverenju u tu instituciju. Ali zato su nakon više od pola godine u Višem tužilaštvu u Beogradu zvali Milenkovića da ga saslušavaju povodom pisanja nekih tabloida. To su uradili usred politički instrumentalizovanog i dirigovanog obračuna sa njim, njegove kriminalizacije, diskriminacije, javnog i medijskog linča samo zato što je imao hrabrosti da primenjuje Zakon i usprotivi se kriminalnim državnim strukturama.
Kada fotografišete policajca čije ubistvo je naručeno i onda fotografišete i njegovo maloletno dete, a zatim objavite i lokaciju gde se nalazio, tada nadležni organi moraju da utvrde da li se radi o državnom ili privatnom angažmanu i u koju svrhu
Nažalost, životi Milenkovića i Mitića su i dalje ugroženi. Okolnost da inspektore čuva SAJ je samo potvrda da su njihovi životi zaista ugroženi. Problem postaje veći jer se nadležne istražne institucije ponašaju tako da izbegavaju da utvrde ko to sme da se usudi da donese odluku o likvidaciji inspektora Mitića i Milenkovića? Ko sme da se usudi da uđe u praktičnu pripremu te odluke? Zabrinjava ravnodušnost u postupanju kada su u pitanju Milenković i Mitić i utisak je da su nadležni pod totalnom kontrolom.
Da li će Milenković svedočiti u postupku za Jovanjicu?
Naravno da hoće. Svedočiće nakon što ga sud pozove. To je ne samo njegova zakonska obaveza, već i moralna obaveza prema građanima koji su dali podršku i njemu i Mitiću i Isakovu. I naravno govoriće istinu i opet ne samo zato što zakon na to obavezuje, već i zato što mu istina daje snagu da istraje. Ja to vidim i kao njegovu poruku javnosti da još uvek ima smisla biti pošten, hrabar i profesionalan.
Milenkovića kritikuju što se do sada nije javno obratio i otkrio do kojih sve vrata vode njihova saznanja o Jovanjici?
Ti kritičari, koliko god bili dobronamerni, trebalo bi da znaju da gubitkom posla u policiji Milenković najpre ostaje bez oružja sa municijom koje je već nekoliko godina nerazdvojan oslonac u ličnoj i porodičnoj bezbednosnoj kulturi. Obraćanje javnosti suprotno zakonu, bez prethodnog odobrenja ministra policije, stvorilo bi pravni osnov za njegovu suspenziju, a onda i mogućnost da u disciplinskom postupku dobije otkaz. Tada naravno može da postane sporno i obezbeđivanje od strane SAJ-a, kao i pitanje da li bi i u kom periodu dobio pravo na novo oružje. Milenković je više puta poštujući zakon tražio dozvolu za javno obraćanje i nije je dobio. Osim zbog lične i porodične bezbednosti, rad u policiji dok ga celukupan političko-bezbednosno-medijski kombinat proganja, bio je operativno nužan da bi tim na čelu sa Milenkovićem i Mitićem nastavio da proverava svoja operativna saznanja. Rezultat toga je zahtev tužilaštvu za nastavak istrage koji je u javnosti nazvan – Jovanjica 3.
A paralelno traju pokušaji njihove kompromitacije.
Čekajući njegovo svedočenje cela mehanizacija kreatora Milenkovićevog progona intenzivno preduzima brojne aktivnosti u pronalaženju bilo kakve konstrukcije koja bi makar privremeno mogla da posluži kao osnov za njegovu kriminalizaciju. Tako bi ga navodno učinili nekredibilnim svedokom i time bi pokušali da diskredituju svedočenje Mitića i Isakova. Sve je pokrenuto, od pritisaka na neke njihove kolege, preko finansijskih podsticaja od strane raznih navodno upućenih, do trgovine sa ljudima iz podzemlja, samo da bi se bar privremeno stvorio neki slučaj protiv njih. Kao i do sada, Milenković i Mitić, kao i još neki pripadnici MUP-a, dostavljaju različitim strukturama i službama obaveštenja o takvim aktivnostima i ukazuju nadležnima na nezakonitost i kažnjivost rada pojedinih pripadnika službi i institucija. Takvo postupanje pojedinih državnih službenika ne samo da je u zoni kriminala, već je deo organizovanog poduhvata dela državne, političke i kriminalne moći da se od osvete i odmazde prema Milenkoviću i Mitiću ne sme odustati.
Pokušavaju da dođu do izvora saznanja mojih klijenata, iako to predstavlјa urušavanje svih pravnih stubova poverlјivosti koja je baza rada jednog dela boraca protiv kriminala. Koristeći najrazličitije forme da dođu do najvećih tajni u radu Milenkovića i Mitića, dovode u opasnost i njihove živote i živote njihovih informatora
Nedavno je u jednom tabloidu objavljena fotografija Milenkovića i njegove maloletne ćerke. Radar je došao do snimka na kojem se vidi osoba koja fotografiše Milenkovića i ćerku, što ćemo pustiti na našem sajtu. Milenković je podneo prijavu zbog toga, šta se dešava sa tim? (*snimak možete pogledati u odvojenom tekstu)
Kada fotografišete policajca čije ubistvo je naručeno i onda fotografišete i njegovo maloletno dete, a zatim objavite i lokaciju gde se nalazio, tada nadležni organi moraju da utvrde da li se radi o državnom ili privatnom angažmanu i u koju svrhu. Prikupljene informacije moraju da posmatraju u kontekstu generatora svih pretnji bezbednosti Milenkovića, koji je sa ćerkicom osvanuo u medijima nakon dvadesetak minuta boravka u lokalu sa obezbeđenjem SAJ-a. Ali jedino što više zabrinjava je što policija do danas nije ni pokušala da pronađe snimke nadzornih kamera, niti pak da sasluša Milenkovića ili da ga pak obaveste o svojim radnjama. Razlog za takvu selektivnost sigurno postoji. Inače ne znam ko je osoba na snimku koji ste vi dobili. Bezbednost inspektora policije i njegove porodice je bitno državno bezbednosno pitanje, ali naše službe kao bezbednosno pitanje vide samo bezbednost režima.
Vaša kancelarija brani i inspektore 4. odeljenja Isakova i Vesovića, koji su bili deo Milenkovićevog tima u otkrivanju Jovanjice, a koji su optuženi odmah nakon što je Isakov svedočio u Specijalnom sudu. Šta se dešava sa tim postupkom?
U tom predmetu je branilac kolega iz kancelarije Marko Drašković. Ovo optuženje mora da se posmatra u kontekstu odnosa koje Više tužilaštvo u Beogradu ima prema pripadnicima 4. odeljenja koji su učestvovali u hapšenju okrivljenih u Jovanjici. Njihov negativan odnos prema Milenkoviću, Mitiću, Isakovu i drugim pripadnicima 4. odeljenja su pokazali ovih godina. Nisu videli i nadležnosti na javno izrečenu informaciju da su Milenkoviću i Mitiću ugroženi životi, ali su istovremeno videli svoju nadležnost da proveravaju da li Mitić zloupotrebljava položaj kada vozi od centra grada do pritvora majku jednog od pritvorenih inspektora. Čak su u suštini i kaznili tužiteljku Stevančević što nije htela da potpiše optužni akt protiv Isakova odmah nakon što je on odlučio da pred Specijalnim sudom svedoči.
Vi ste govorili da se kod nas sve dešava u inverziji i to ste nazvali obrnutim totalitarizmom. Objasnite tu pojavu?
To je izraz koji je koristio jedan američki filozof, ali ja govorim o primenljivosti tog fenomena na srpski način. Dakle sve postoji, ali sve bitno je obrnuto i efekti toga su pod totalnom kontrolom. Sve je u funkciji uspostavljanja totalne vlasti. Na osnovu manipulativno sprovedenih i kontrolisanih izbora imenuju poslušnike koji se ponašaju kao da im je funkcija profesija i čiji najvažniji zadatak je da uruše svaki oblik razvoja društvene svesti, ali i da otvore vrata za eksploataciju zemlje i stanovništva. A što su njihovi neuspesi veći to nam gromoglasnije otkrivaju da su nama spoljni neprijatelji jači i brojniji, kao da je neka velika razlika između domaće i strane okupacije. Kada kažu da oni modernizuju Srbiju, vi vidite da nam najpre koriguju tradiciju rušeći razne objekte koji su spomenici kulture i odmah nam nude svoju autentičnu kulturu koja je opredmećena u njihovim velikim delima poput hotelizovanog Generalštaba, Beograda na vodi, ili fontane na Slaviji.
Stvaraju fikcije i simulacije. Od simulovanog izbornog sistema, fiktivnih prebivališta, preko simulovane pravde i fiktivne demokratije do simulovanog patriotizma i još mnogo toga fiktivnog
I za sve što ste nabrojali vlast poziva i traži državno jedinstvo…
Državno jedinstvo je potrebno, ali ne oko režima već oko vladavine prava. U vladavini prava se nalaze mnogi odgovori, pa i doprinos u oblikovanju svesti o potrebi društvene pravde u Srbiji. Srbija jeste u krizi. Mi gubimo deo teritorije, gubimo ravnopravnost građana, gubimo potreban nivo društvene svesti, pravne svesti i ceo niz vrednosnog sistema koji je neophodan u našem društvu. Politički vrh želi pre svega građanina koji je prilagodljiv, za svaku priliku, sa dobrovoljnim odustajanjem od svojih prava. Međutim ipak nije iluzija da mi imamo individualce koji imaju snagu i znanje da izvuku zemlju iz institucionalnog haosa. U svojoj instituciji Milenković i Mitić su potvrda toga. Zato mora postojati saglasnost o realnosti društvenog trenutka u Srbiji, svest da slavljenje trijumfa cenzure, pripovedanje o stvarnosti, držanje istine u mraku, ravnodušna pokornost, predaja prava i sloboda nije opšte dobro ni Srbije ni njenih građana. Ne može se tako jednostavno zatvoriti knjiga prošlosti i sadašnjosti.
