Prva poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Srbiji od 2016. godine budi nadu među mnogima da će Beograd ipak uspeti da ubere plodove dobrih sporazuma i da nastavi svoju multivektorsku politiku, kapitalizujući svoj status jednog od najvećih (ako ne i najvećeg) prijatelja Pekinga u Evropi. Ali, osam godina od poslednje posete radikalno je promenilo geopolitičku konfiguraciju i suzilo Srbiji prostor za balansiranje. Beograd bi se uskoro mogao suočiti sa potrebom da ograniči kineski uticaj i prisustvo u zemlji, jer se ekonomski i politički sukob između Pekinga i Brisela produbljuje ili rizikuje ozbiljno pogoršanje odnosa sa blokom, što je i dalje mnogo važnije za njegovo dugoročno blagostanje.
Kina je od 2016. godine uložila skoro četiri milijarde dolara u Srbiji, etablirajući se u srpskoj metalurškoj, automobilskoj i infrastrukturnoj industriji. U septembru 2023, Ziđin Majning, najveća kineska kompanija koja posluje u Srbiji, potpisala je memorandum o razumevanju sa Vladom Srbije, kojim se obavezala da će investirati još 3,8 milijardi dolara, što bi potencijalno moglo da stavi Srbiju među evropske lidere u proizvodnji zlata i bakra, kao i da značajno poveća njen kapacitet u domenu obnovljive energije.
Za Srbiju je ekonomska saradnja sa Kinom bila šansa da spase umiruće industrije, razvije ekonomiju i stekne polugu uticaja u pregovorima sa EU. Za kinesku vladu i kineske kompanije saradnja sa Srbijom (kao i sa susednom Mađarskom, koju će Si Đinping takođe posetiti) bila je način da se prodre u EU, koristeći prednosti geografske blizine, uspostavljenih logističkih ruta i labavih propisa.
Kineski projekti su dali generalno pozitivan doprinos srpskoj privredi uprkos sasvim poštenim primedbama o njihovim ekološkim posledicama. EU je izrazila zabrinutost zbog prodora kineskog kapitala i tehnologije u zemlju kandidata za članstvo u EU, kao i zbog mnogih pravnih pogodnosti koje je Beograd dao kineskim kompanijama. Ipak, ove izjave su često bile manje nego iskrene. Kako u apsolutnom broju, tako i u odnosu na veličinu privrede, Francuska, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo, a ne Srbija, evropski su lideri u kineskim investicijama tokom protekle decenije.
Istraga EU
Štaviše, kada je kineska kompanija Hestil spasavala bankrota smederevsku čeličanu 2016. godine, EU nije dala nikakvu protivponudu koja bi uključivala bolje ekološke standarde i socijalnu zaštitu za lokalnu zajednicu, a da sama fabrika i povezana radna mesta ostanu netaknuti. To je bio slučaj sa skoro svim kineskim investicijama u Srbiji. Kineske investicije doprinele su razvoju srpske privrede, a samim tim i dugoročnoj ekonomskoj i političkoj stabilnosti zemlje, koja je bila mnogo važnija za Evropsku uniju nego za Kinu. U izvesnom smislu, Peking je pomogao Briselu da ekonomski stabilizuje vitalni region.
Za Srbiju je ekonomska saradnja sa Kinom bila šansa da spase umiruće industrije, razvije ekonomiju i stekne polugu uticaja u pregovorima sa EU. Za kinesku vladu saradnja sa Srbijom bila je način da se prodre u Uniju
Međutim, pre osam godina odnosi EU i Kine bili su potpuno drugačiji. Sada, Si Đinping dolazi u Beograd usred najznačajnijeg talasa istraga Evropske komisije o kineskoj ekonomskoj politici, što potencijalno dovodi do suštinskih promena u trgovinskim aranžmanima Unije sa Kinom i gura odnos ka trgovinskom ratu. Evropske kompanije i vlade sumnjaju da Kina namerno ograničava pristup tržištu za kompanije iz EU u nabavkama i tenderima, kao i da pribegava hiperproizvodnji i nametanju nejednakih tržišnih uslova. Trenutno, istraga je usmerena na sektore medicinske opreme, zelene energije i električnih vozila, ali je jasno da je to samo početak, a da će se lista povećavati.
Ako se sumnje potvrde, Evropska komisija može uzvratiti Kini kako bi izjednačila uslove za obe strane. Kineske kompanije biće potpuno odsečene od javnih nabavki na tržištu EU u vrednosti većoj od dva biliona evra. Ovaj korak je praktično ugrađen u strategiju „minimizovanja rizika (de-risking)“ Evropske unije, koja se u suštini sastoji od olakšavanja relativno nežnog povlačenja elemenata najkritičnijih lanaca snabdevanja i vrednosti iz Kine u Evropu ili druge prijateljske jurisdikcije.
Problem je, međutim, mnogo dublji od nepoštene tržišne prakse Kine. EU se nevoljko utapa u stratešku konfrontaciju sa Pekingom, koja je ušla u svoju aktivnu fazu kada je Donald Tramp došao na vlast u Sjedinjenim Državama 2016. godine, ali je odavno zakasnila i ima strukturalne korene. Karakterizacija Kine od strane EU u decembru 2023. kao „partnera za saradnju, ekonomskog konkurenta i sistemskog rivala“ ukazuje na trend u poslednjih 15-20 godina, a ne na trenutni status.
Promena odnosa snaga
U središtu ove konfrontacije leži radikalna promena u odnosu snaga u poslednjih 20 godina, kada se Kina pretvorila od tihog i zahvalnog podizvođača američke i evropske privrede u industrijsku supersilu sa svojim interesima često suprotnim interesima Zapada. Borba se vodi za lance snabdevanja, radna mesta i tržišta, koja Kina namerava da prigrabi od EU i SAD da bi diktirala svoje uslove u sledećoj eri globalne ekonomije, baš kao što to sada čini Zapad.
Najbolji period bilateralnih odnosa trajao je od 1980-ih do kasnih 2000-ih, kada je Kina bila što je moguće otvorenija za evropske kompanije i osećala se udobno na dnu piramide dodatne vrednosti, proizvodeći jeftinu i kvalitetnu robu za evropske brendove i kupujući evropsku tehnologiju. Situacija se značajno promenila nakon globalne finansijske krize 2007-2009. Pošto je prošla ovu krizu mnogo bolje od EU i SAD, Kina je osetila svoju snagu i zauzela odlučan kurs za restrukturiranje svog odnosa sa Zapadom.
Nova politika se manifestovala u strategiji Made in China 2025, objavljenoj 2015. godine, sa ciljem da se po svaku cenu postigne dominacija Kine u kritičnim oblastima nauke, tehnologije i industrije. Krajem aprila 2024. godine, 86 odsto ciljeva plana je ispunjeno, kako navodi South China Morning Post. Napornim radom, inteligentnom industrijskom politikom i pozajmljivanjem (ne uvek legalnim ili dobrovoljnim) zapadne tehnologije, Kina je stvorila ekonomiju sposobnu da se takmiči sa EU. U mnogim slučajevima, uzdizanje kineskih kompanija na najviši nivo u određenoj oblasti bilo je praćeno komplikacijama u poslovanju evropskih kompanija koje su se ranije osećale opušteno.
Kineski politički sistem se menjao u podjednako opasnom pravcu za Evropsku uniju. Si Đinping je došao na vlast u Kini krajem 2012. i odlučio da „izađe iz senke“ i vrati Kinu na veliku geopolitičku arenu inicijativom „Pojas i put“, povećavajući izdatke za odbranu i aktivno tražeći saveznike širom sveta, uključujući i Evropu. U samoj Kini je u to vreme došlo do aktivnog jačanja kontrole u političkoj sferi, praćeno strožom kontrolom nad strancima i kineskim građanima, široko rasprostranjenom proliferacijom tehnologije nadzora, reideologizacijom i pojačanom propagandom, koja je postajala sve više antizapadna.
Kineski politički sistem se menjao u podjednako opasnom pravcu za Evropsku uniju. Si Đinping je došao na vlast u Kini krajem 2012. i odlučio da izađe iz senke i vrati Kinu na veliku geopolitičku arenu inicijativom „Pojas i put“
Sve ovo nije moglo da ne izazove razumne strahove u EU, posebno imajući u vidu široki prodor kineskih tehnologija, što je potencijalno dalo kineskoj vladi kontrolu nad značajnim sektorima evropske privrede i pristup podacima njenih građana. To se posebno odnosilo na telekomunikacionu opremu proizvođača Huavej i ZTE, zbog čega je Evropska komisija od 2018. godine preporučila restriktivne mere zemljama EU. Još jedan uznemirujući kineski izvozni artikal su kamere za prepoznavanje lica, koje se široko koriste u samoj Kini ne samo za hvatanje prestupnika, već i za političku kontrolu stanovništva. Uprkos kritikama lokalnih građanskih grupa i zapadnih vlada, ova tehnologija se aktivno razvija u određenim delovima Evrope, uključujući Srbiju.
Raskol zbog Ukrajine
Politički raskol između EU i Kine produbljen je kao rezultat rata između Rusije i Ukrajine. Iako Peking ne pruža nikakvu vojnu pomoć Moskvi, on igra ključnu ulogu u punjenju ruskog budžeta prihodima od prodaje resursa, podržava socijalnu stabilnost snabdevanjem robe široke potrošnje i ne sprečava svoje građane da učestvuju u sumnjivim šemama snabdevanja opremom zabranjenom sankcijama Rusiji.
Štaviše, koristeći ruski primer, Kina aktivno uči da se odupre potencijalnim sankcijama, koje bi mogle uslediti kako se produbljuju sporovi sa Zapadom ili kako Peking pokušava da se vrati na ostrvo Tajvan, koje se otcepilo 1949. Tokom proteklih šest meseci, nekoliko intervjua i studije je u Kini objavljeno od strane istaknutih stručnjaka za Rusiju iz najznačajnijih državnih istraživačkih centara (kao što su Kineska akademija društvenih nauka i Univerzitet Renmin), koji su se složili da su ključ ruske otpornosti dupli mehanizmi finansijske komunikacije, prisustvo jedinstvenih ponuda proizvoda koji sprečavaju zapadne zemlje da uvedu totalni embargo, i maksimalna autonomija u proizvodnji tehnologija neophodnih za nacionalnu bezbednost. Istovremeno, svi takvi materijali obično ukazuju na veliku verovatnoću da će ovo iskustvo uskoro biti od pomoći Kini.
Rastuća polarizacija između Kine i Evropske unije verovatno će u narednim godinama dovesti do pooštravanja uslova poslovanja kineskih kompanija i političkog pritiska na Srbiju, Mađarsku i druge zemlje naklonjene Pekingu. Arsenal EU za kažnjavanje Mađarske ograničen je zbog njenog članstva. Ali postoji značajan potencijal za pritisak na Srbiju, od pooštravanja trgovinskog režima do ukidanja bezviznog režima. Srpski političari bi trebalo da razmotre širu sliku prilikom sklapanja novih sporazuma sa kineskim liderom. Biće sve manje mogućnosti za balansiranje.
