Kako je i zašto načelnik najveće policijske uprave u zemlji, Veselin Milić, išao da miri dvojicu kriminalaca, a onda je, kada je jedan od njih ubio drugog, učestvovao barem u sakrivanju tragova, a možda i u nečemu još ozbiljnijem?
To je pitanje koje teško da ste mogli ovih dana čuti na režimskim medijima, a verovatno je još teže moglo da se desi da ga sebi postave njihovi konzumenti.
„Oprez“ režimskih medija
Dakle, za one sa jeftinijim kartama, situacija je sledeća. Dvojica okorelih kriminalaca sastanu se u restoranu u prisustvu jednog od najviših ljudi policije i još nekoliko policajaca, jedan potegne pištolj i upuca drugog, a telo nestane (u trenutku pisanja ovog teksta još nije pronađeno), nakon čega bude uhapšeno čak desetak ljudi, među kojima i pomenuti policajci, gde tek treba da se utvrdi ko je sve šta radio u tom slučaju. A mi to saznamo tek dva dana nakon što se desilo.
Za to vreme, Informer, jedna od glavnih propagandnih pesnica, koji je onomad na udarnim pozicijama sajta recimo danima držao vest da je nekome u prtljagu pronađeno par vibratora, piše, na primer, kako je Jokiću ukradena MVP titula i prati poteru za izvesnim ubicom u Hrvatskoj, dok ova domaća vest godine za njih zapravo i nije baš toliko vest. Da su bar nekom od učesnika pronađeni vibratori i dildoi u torbi, pa i da se pozabave time, ali ovako…
Ne smeju režimski mediji ponovo da se ofiraju kao sa Dijanom Hrkalović. Nju su onomad doslovno proglasili šeficom mafije, silni naslovi su joj posvećivani i to sve gori od goreg, a posle se ispostavilo da je ona ipak njihova
GOSI služba ćuti, nikakvu informaciju nema, a Dragan J. Vučićević je sav oprezan i ne zna on ništa, mnogo je tu nedoumica, dilema i, kako reče, „kontraverznih informacija“, a on jelte nije čovek koji bi baratao neproverenim i nepouzdanim informacijama ili ne daj Bože glasinama, pa smo došli čak do toga da on poziva medija da ne šire dezinformacije, pa vi sad vidite kakva je situacija.
Donekle je i razumljivo sve to. Ne smeju režimski mediji ponovo da se ofiraju kao sa Dijanom Hrkalović. Nju su onomad doslovno proglasili šeficom mafije, naslovi i naslovi su joj posvećivani i to sve gori od goreg, a posle se ispostavilo da je ona ipak njihova i da ima neku svoju svrhu, pa je bilo jako teško, verovatno i nemoguće, oprati sve to. Peru je i danas, Hrkalović svaki čas obilazi medije koji su je blatili kako bi ona na njima blatila druge ljude, ali teško to ide i malo ko veruje u to drugarstvo. Zato se o Veselinu Miliću piše i priča oprezno, dok se ne vidi, je l’ brate naš ili nije naš, jer ako jeste naš, onda je narativ, ta moderna srpska reč, jedan, a ako nije naš, onda će biti malo drugačiji.
Čekajući epilog
Sada čekamo policiju da rasvetli slučaj i da on dobije pravni epilog. Da se malo i mi našalimo u ovim strašnim vremenima. Jer ako bismo hteli da nađemo primer za poređenje i kažemo da čekamo da policija rasvetli slučaj kao što je na primer rasvetlila to i to, ali i da slučaj dobije pravni epilog, kao što ga je dobio taj i taj, ne bismo mogli da se uhvatimo za bogzna šta.
Od slučaja nestanka devojčice Danke Ilić ili ubistva pevačice Jelene Marjanović iz Borče, preko najsvežijeg slučaja terorista u Kanjiži i bombi na gasovodu, pa zatim niza pokušaja ranijih terorističkih napada i pokušaja atentata za koje nikad nismo saznali epilog, sve do onog fantomskog rušenja u Savamali, kada su naš policijski i pravosudni aparat zapravo u potpunosti pukli, rečenica „pustimo nadležne da urade svoj posao“ ne samo da više nema nikakav smisao već je postala i čista sprdnja.
Ostaje nam samo da vidimo u čijem je i kakvom sve ovo interesu i ko će od toga profitirati. Barem dok se ne desi da ti nadležni jednom zaista, ali stvarno, urade svoj posao. Ali ovo će onda već biti neka druga zemlja.
