Ima mnogo primera koji poslednjih godina pokazuju da su delovi srpskog društva, posle naprednjačke socijalizacije, sa ozbiljnim defektom empatije, pristojnosti i elementarnog pijeteta. To se, na gotovo morbidan način, još jednom potvrdilo proteklih dana u političkoj i medijskoj obradi vesti o tragičnoj smrti studentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu. Uz kršenje svih etičkih normi i profesionalnih kodeksa objavljivane su fotografije stradale devojke, a snimci sa mesta nesreće dostavljani tabloidnim televizijama dok je još trajao policijski uviđaj. Bez ustručavanja iznošeni su lični podaci stradale studentkinje i detalji iz obdukcionog nalaza pre bilo kakvog zvaničnog izveštaja, pa je čak objavljen i sadržaj poslednjih pisanih poruka koje su pronađene kod nesrećne devojke. I to nije bilo dovoljno, nego se nadograđivalo, spinovalo i pakovalo.
Ovakve brutalne instrumentalizacije jednog tragičnog događaja, ovako surovog dodavanja lažnih, neetičnih i uznemirujućih informacija i pretvaranja najintimnijeg i najbolnijeg u političku municiju, do sada, ipak, nismo imali. A da su, istovremeno, motivi i cilj tako podmukli i prljavi. Sve što je izgovoreno u dvodnevnoj obradi ovog tragičnog događaja imalo je funkciju da diskredituje studentski protest i Univerzitet, a nesrećna devojka je bila samo sredstvo. I to je novo. Zastrašujuće prekoračenje granice beskrupuloznosti vlasti. Stradala devojka je za njih imala upotrebnu vrednost u meri u kojoj je mogla da kompromituje studentski pokret. Nije bilo istinske empatije ni prema njoj, ni prema njenoj porodici. Sve što je moglo iz te smrti da se upotrebi kao političko oružje, upotrebljeno je bez imalo griže savesti. Uostalom, tome su poslužili i filmski upad UKP-a na Filozofski fakultet koji je predstavljen kao pretres neke terorističke utvrde, zatim govor direktora policije koji je nedozvoljeno iznosio detalje iz istrage, pa iznošenje neistina sa saslušanja dekana Danijela Sinanija, konačno uhođenje rektora Vladana Đokića i neograničena zloupotreba tragedije koja se razlivala po tabloidnom blatu.
Sve što je izgovoreno u dvodnevnoj obradi tragične smrti studentkinje imalo je funkciju da diskredituje studentski protest i Univerzitet, a nesrećna devojka je bila samo sredstvo. I to je novo. Zastrašujuće prekoračenje granice beskrupuloznosti ove vlasti
U danima izborne tišine, pred lokalne izbore u deset opština, vlast je iskoristila nesreću na Filozofskom fakultetu da, formalno ne kršeći izborna pravila, napadne svog glavnog političkog takmaca, studente. Dan pred glasanje pokušala je bar još nekog da pokoleba lažnim vestima da su fakulteti postali vojni kampovi, bunkeri i gerilske ćelije, da se tamo deli novac stranih agentura, i da su pronađeni „dokazi o povezanosti studenata blokadera i uprave fakulteta sa združenim poduhvatom rušenja vlasti“. Kako bi vlast u zadnji čas umanjila politički kapital studentskih lista rastrčali su se analitičari, novinari, poslanici i ministri da „objasne“ kako su studenti-blokaderi u stvari krivi za smrt svoje koleginice.
Istovremeno, hitno sazvana sednica skupštinskog Odbora za obrazovanje pretvorena je u javno suđenje rektoru Vladanu Đokiću i Univerzitetu. U ulozi verbalnog egzekutora naročito se istakla Ana Brnabić koja uz sav napor i galamu nije uspela u svoju režiju da uvuče rektora Đokića koji ju je uglavnom ignorisao. Koliko je sve izgledalo otužno svedoči njeno povremeno okretanje prema kameri da kaže: „građani treba da znaju“.
Dvodnevna predstava ispunila je svrhu. Sad im ostaje da smisle „kako da ministar prosvete preuzme štafetnu palicu od dekana“. Bilo je nekada i toga. Pred kraj Miloševićeve vladavine.
