Posmatrajući stado koje pase pored tebe: ono ne zna šta je juče, šta je danas, skače tamo-amo, ždere, odmara se, preživa, ponovo skače i tako od jutra do mraka. To piše Fridrih Niče u polemičkom spisu O koristi i šteti istorije za život (Grafos, Beograd). „Čovek može da zavidi životinji koja je neopterećena prošlošću, ali joj sam ne može uteći… samo za trenutak šmug tu, za šmug dalje, ranije neko ništavilo, pojavljuje se ponovo kao utvara i ometa mir nekog docnijeg trenutka.“ … „Tada čovek kaže sećam se i zavidi životinji koja odmah zaboravlja.“ Tako Niče vidi istoriju u svojim spisima iz 1874. godine. A kako je vidimo mi?
Samo tri dana pre centralne proslave oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu prekrečen je mural posvećen oslobođenju ‘44. koji se nalazio na zgradi Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. Mural je 2014. izradila umetnička grupa Kurs na konkursni poziv Ministarstva kulture. Paralelno, dok su pre nekoliko dana radnici visili na skeli na zgradi Instituta za mentalno zdravlje i uklanjali mural, gradske vlasti su planirale vatromet i dizanje u nebo stotine dronova na promenadi Beograda na vodi u čast obeležavanja praznika Dan oslobođenja grada. Ne možemo da se ne zapitamo, ko je tu lud?
Koja je to nova ideja da se uz program vatrometa koji više priliči proslavi kineske Nove godine obeleži dan kada su partizani i crvenoarmejci proterali Nemce, a da se ukloni delo naših vizuelnih umetnika koje je na jedan prikladan način podsećalo na junaštvo našeg naroda. Šta je mural prikazivao, kakva mu je bila poruka?
Paralelna realnost
Bila je jasna, nedvosmislena, a to je ono što najviše smeta. Na muralu su bile ispisane reči, sećanja, partizana Jovana Kasalice, učesnika uličnih borbi 20. oktobra ’44. godine o pomoći koju su partizani imali od hrabrijih stanara okolnih ulica i zgrada kako bi se neopaženo od Nemaca provlačili kroz dvorišta, haustore i prolaze koje su dobro poznavali Beograđani iz tih delova grada.
Ta poruka nosi u sebi dve činjenice, prvo da su Beograđani i Srbi u partizanima videli oslobodioce, kao i druga, sada jednako nepopularna, da su Beograd pored Beograđana oslobađali i partizani kraljevačkih i kragujevačkih bataljona, ali i krajiških, ličkih, slavonskih, crnogorskih i drugih jugoslovenskih divizija, kojima je u uličnim borbama prsa u prsa izuzetno značila pomoć starosedelaca Savskog venca, Starog grada ili Palilule.
Samo tri dana pre centralne proslave oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu prekrečen je mural posvećen oslobođenju ’44, koji se nalazio na zgradi Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici, a koji je 2014. izradila umetnička grupa Kurs na konkursni poziv Ministarstva kulture
Da stvar bude „luđa“, od opštinskih vlasti Starog grada u međuvremenu je stiglo objašnjenje da će na mestu uklonjenog murala biti urađen novi koji će izraditi umetnici angažovani od strane EXPO 2027 kao deo pratećeg kulturnog programa u centru grada! To je stalna potreba da se kreira paralelna realnost, da se briše i prekraja, da se slojevima farbe, bila ona zidna ili premazana boja za autobuse, izobličuje naše sećanje, izgled grada, da se šminkom prikrivaju defekti koji zapravo sve nedostatke čine samo vidljivijim.
I u skladu sa sopstvenim (ne)ukusom, za potrebe „sećanja“ na 20. oktobar 1944. napravljen je promotivni video koji su na društvenim mrežama redom delili najpre Ana Brnabić, a potom i ostali oficiri za vezu i niži šrafovi partijske nomenklature. Spot je vizuelno „ulickan“, a šta nam prikazuje? Ovoj vlasti omiljena obeležja Beograda (a koja nisu postojala ni 1944, a ni mnogo kasnije), Hram Svetog Save i nebodere Beograda na vodi. Glas iz spota nam poručuje da je Beograd oslobođen, oslobodili su ga naši preci, ali ne spominje se ime okupatora kao ni vojske koja je okupatora iz grada isterala. U jednom crno-belom kadru se vidi general Peko Dapčević na belom konju kod Terazijske česme, a u drugom kadru slikan s leđa aktivista SNS-a u beloj majici sa potpisom A. Vučića.
Dakle, u tom grmu leži zec!
Ko u liku konjanika slučajno prepozna generala NOV-a P. Dapčevića, blago njemu, kao što kaže Niče „sećam se“, ali možemo samo pretpostaviti da je to manji broj ljudi, svakako ne ciljna grupa kojoj je spot namenjen. Daleko veću prepoznatljivost od partizanskog (u spotu neimenovanog) generala ima naš predsednik jer je gotovo svaki stanovnik Beograda u proteklih desetak godina bar jednom na pijaci, na štandovima SNS-a, mogao da vidi ljude u belim majicama sa ćiriličnim kurzivnim potpisom predsednika.
Naši hrabri (neimenovani) preci, kakav kafkijanski zaplet namerno osmišljen kako bi se izbegla neugodna činjenica da je Beograd oslobođen od strane boraca NOV-a, partizana, vojnika među kojima je bio veliki broj komunista, baš kao što je u sastavu Crvene armije koja je hrabro pomagala bio veliki broj Ukrajinaca (Treći ukrajinski front). Sve su to neprijatne činjenice za našu gradsku vrhušku, pa je valjalo osmisliti neutralan, što bezličniji, ton kojim se bezmalo ostavlja otvoreno pitanje ko je zapravo proterao Nemce iz glavnog grada.
„Ovca ne zna za juče i skače tamo-amo“
Perfidno i krajnje tendenciozno jer odgovor nije i ne može biti podložan tumačenjima, odgovor se zna! Ali Ana Brnabić kaže „obeležavanje 20. oktobra posveta je svim herojima koji su ugradili sebe u našu slobodu“.
Ovo sve još više zamagljuje polaganje venca od strane predsednika države na pogrešnom mestu. Popularna psihologija nas uči da što je laž sličnija istini, ima manje šanse da bude razotkrivena. U tom duhu laži najsličnijih istini, Brnabićkin „šef“ a naš predsednik polaže venac tamo gde se zaista nalazi spomenik junacima i herojima, ali u cvetni aranžman je postavljeno i kukavičije jaje – jer je položen na mestu sećanja na junake i heroje koji su sebe utkali u slobodu u periodu od 1912. do 1918. godine.
Da stvar bude „luđa“, od opštinskih vlasti Starog grada u međuvremenu je stiglo objašnjenje da će na mestu uklonjenog murala biti urađen novi koji će izraditi umetnici angažovani od strane EXPO 2027 kao deo pratećeg kulturnog programa u centru grada!
To su godine ratova i razdoblja Prvog svetskog rata koje su uklesane na spomeniku Neznanom junaku na Avali gde je naš državni vrh položio cveće u nedelju 20. oktobra u slavu palih heroja oslobodilaca Beograda 1944. godine. Pobrkati skoro tri decenije perioda istorijski ključnih za ovaj narod, kakvi previdi.
Opet ćemo citirati Ničea: „ovca ne zna za juče i skače tamo-amo“. Da li je moguće da nas zaista smatraju za ovce, makar to bile metaforičke filozofske „ničeovske“ ovce? Podsetimo se, Spomenik oslobodiocima Beograda stoji na drugom jednom mestu, čak i bliže Andrićevom vencu i kancelarijama iz kojih je krenula povorka državnog vrha. Između ulica Preradovićeve i Mije Kovačevića nalazi se Groblje oslobodilaca Beograda 1944, dakle mesto sećanja koje u svom punom nazivu ne ostavlja prostora za selektivnu memoriju. Za oslobođenje Beograda od fašističkog okupatora život su izgubili 2.953 borca NOVJ i 976 vojnika Crvene armije. Tu se na pojedinačnim i grupnim nadgrobnim pločama mogu iščitati imena 1.935 boraca jugoslovenske narodnooslobodilačke vojske i 818 boraca Crvene armije. Dakle, ne na Avali gospodo, slučajno ili namerno pogrešili ste adresu.
Ali plašimo se da se iza ovog krije nešto još perfidnije. Otac nacije odlazi na Avalu, naravno s pravom procenjujući da će upravo taj njegov odlazak dobiti najveću medijsku pažnju, dok drugi ešalon, predvođen ministrom odbrane Gašićem, odlazi na pravo mesto – na Groblje oslobodilaca Beograda jer ipak moraju da zadrže privid poštovanja antifašističkih vrednosti i da kao dobri domaćini dočekaju delegacije Ruske Federacije, Belorusije, Azerbejdžana, Kazahstana, Jermenije i diplomatskog kora.
Kasnije po podne istog dana tokom svečane akademije u Narodnom pozorištu, Ana Brnabić poentira da nikada nećemo prestati da se sećamo godina mraka tokom kojih su nacisti mučili ovaj grad, kao ni onog najsvetlijeg trenutka, a to je postavljanje zastave slobode na Palati Albanija.
Gde se zametnuo gradonačelnik
Zastava slobode? Mislite trobojka sa petokrakom? U nastojanju da se pronađe eufemistički naziv za ono što je kasnije bila zastava države SRFRJ Ana Brnabić nesvesno potvrđuje osnovnu karakteristiku zastave – njen slobodarski duh. Baš joj od sveg srca hvala.
To je stalna potreba da se kreira paralelna realnost, da se briše i prekraja, da se slojevima farbe, bila ona zidna ili premazna boja za autobuse, izobličuje naše sećanje, izgled grada, da se šminkom prikrivaju defekti koji zapravo sve nedostatke čine samo vidljivijim
Brinemo se gde se u metežu aktivnosti obeležavanja Dana oslobođenja glavnog grada zametnuo njegov gradonačelnik? Na istom je mestu tihovanja gde je bio i nakon stravičnih masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i mestima Malo Orašje i Dubona u maju 2023. Kada bi ova tema bila manje ozbiljna, našalili bismo se da u nekoj od gradskih biblioteka ili arhiva istražuje i proučava boje i pigmente korišćene u srednjovekovnoj nemanjićkoj Srbiji. Šali nije mesto, trenutak je da se ozbiljno sagleda sav užas revizionizma koji nam se svakodnevno servira, poništavanjem istorije, izvitoperenim tumačenjima, odlascima na pogrešne adrese, u bukvalnom i metaforičkom smislu. Kako se snaći u kompleksnoj sadašnjosti kada najviši predstavnici vlasti brkaju i mešaju Prvi i Drugi svetski rat, a gradonačelnik građanima praznik ne čestita.
Na samom kraju memorijalnog kompleksa Groblja oslobodilaca nalazi se spomenik „Večna vatra“, zvezda petokraka iznad koje stoji natpis „Niko nije zaboravljen. Ništa nije zaboravljeno“.
