Ako je nekome potrebno trik pitanje za prijateljski kviz, evo jednog. Bliski istok proizvodi jedan svetski važan resurs, i proizvodi ga više nego bilo koji drugi region planete. O kom je resursu reč? Naravno, reč je o lošim vestima. Mediji širom sveta žive od inostranih loših vesti – domaće loše vesti nešto su drugo – ali Bliski istok je prethodnih dana prezasitio tržište.
Još se nije iscrplo sve što se moglo iz senzacionalnog masakra pejdžerima i voki-tokijima, a trebalo je pisati o najsmrtonosnijem danu Libana još od građanskog rata završenog 1990. Ni ta štampa nije stigla da se osuši pre nego što je u sličnom libanskom danu ubijen Hasan Nasralah, vođa Hezbolaha. A dok se o tom atentatu još debatovalo, Izrael je na severnog suseda početkom ove sedmice krenuo i kopnenom vojskom. Tel Aviv je, istina, svoju kopnenu ofanzivu nazvao „ograničenim, lokalizovanim i usmerenim prepadom“, i dodao da će se i dalje pucati samo u blizini granice, ali valja podsetiti na to da su Izraelci jednu sličnu „ekskurziju“ iz 1982. razvili u osamnaestogodišnju okupaciju južnog Libana. I da se u toj okupaciji rodio Hezbolah, danas najozbiljnija lokalna pretnja Izraelu.
Atentat na bilo koga ne može biti dobra vest
Da li je ubistvo Nasralaha loša ili dobra vest, zavisi od toga ko je čita, mada je glasna i škola mišljenja po kojoj atentat na političkog lidera tog formata nikada ne može da bude dobra vest. Nasralah je na čelo Hezbolaha dospeo 1992, nakon što mu je Izrael ubio prethodnika, Abasa el Musavija, i u naredne trideset dve godine pretvorio taj šiitski islamistički pokret u moćnu društveno-političku hobotnicu. Raketni napadi na sever Izraela možda jesu prva asocijacija prosečnom zapadnom čitaocu, ali je u krhkosti posleratnog Libana Hezbolah postao mnogo više od fanatične družine sa fitiljem u jednoj i šibicom u drugoj ruci.
„Hezbolah godinama igra zvaničnu političku ulogu, ima ministre u vladi i zakonodavce u parlamentu. Trenutno drži ministarstvo javnih radova i ministarstvo rada, i često je sklapao koalicije sa drugim strankama, uključujući tu i hrišćanske. Vodi svoje bolnice i škole, svoju regionalnu televizijsku mrežu, a ima čak i muzej sa lepim pogledom koji je popularan među evropskim turistima“, efektno je sumirao bliskoistočni reporter britanskog Gardijana Oliver Holms.
Izvesno je da će likvidacije Hasana Nasralaha i drugih glavešina znatno naškoditi borbenoj sposobnosti Hezbolaha, ali je taj pokret u međuvremenu postao mnogo više od fanatične družine sa fitiljem u jednoj i šibicom u drugoj ruci
I Holms i drugi poznavaoci terena podvlače da Hezbolah može da računa, ili je makar mogao, i na podršku van zajednice u kojoj je ponikao. Nije pridobio samo sunite, već i nešto hrišćana i Druza kada je 2000. otpornošću najzad primorao Izrael da okonča pomenutu okupaciju. Šest godina kasnije Hezbolah je opet ratovao protiv uobičajenog protivnika, i u tome bio relativno uspešan ako kao standard uzmemo to da se ratovi protiv Izraela uglavnom završavaju debaklom. Popularnost pokreta, međutim, počela je da se kruni kada se pod uticajem Teherana u opštem sirijskom pokolju svrstao uz režim Bašara el Asada.
„Mnogi su Libanci smatrali Hezbolahove napade na Sirijce nepravednim i rizičnim mešanjem u inostrani sukob, koje je pretilo da potrese njihovu već krhku državu dok se još oporavlja od sopstvenog građanskog rata, dve decenije nakon što je formalno završen“, zaključio je Holms.
Izvesno je da bliskoistočnu ambivalentnost spram Hezbolaha niko nije opisao bolje od Nagam Zbedat, novinarke izraelskog Hareca. Zbedat je o tome razgovarala i sa sirijskim i sa palestinskim stradalnicima. Ravan je 23-godišnja Sirijka izbegla u Tursku, koja je preživela napad Hezbolaha na Alepo.
„Verujem da onaj ko je ubijao moju braću, neće braniti ni mene. Ali ako je Hezbolah Palestincima poslednja nada da se spasu smrti, ne možemo im tražiti da odbiju pomoć i čekaju da ih spase prokleti arapski svet. Naš rat je bio građanski, palestinski je došao spolja. Naša jabuka je bila iznutra trula, Palestincima je ta jabuka ukradena skupa sa celim drvetom. Neću sprečavati svoje neprijatelje da pomognu Palestincima, a naša osveta Hezbolahu stići će u svoje vreme“, rekla je Ravan za Harec.
Faris, interno raseljeni stanovnik Gaze, govorio je manje upečatljivo, ali još jasnije.
„Izrael ovde ne razlikuje šiite, sunite, hrišćane i ateiste. Kao stanovnik Gaze, osuđujem Hezbolah zbog onoga što je radio u Siriji, ali sam im zahvalan zbog podrške od 8. oktobra.“
Hezbolah se tog 8. oktobra 2023. umešao u svežu rundu izraelsko-palestinskog sukoba. Učinio je to veoma oprezno, ali nema sumnje da je režim Benjamina Netanijahua još tada pomislio da će uskoro doći pravi trenutak da uništi organizaciju koja ga je zanimala mnogo više od Hamasa (što je umnogome doprinelo pokolju koji je Izrael pretrpeo dan ranije). A svi prethodni redovi iz Gardijana i Hareca služili su tome da ilustruju kako to uništenje jednostavno nije moguće.
Umesto da smanji, Izrael svojim akcijama jača otpor neprijatelja
„Izrael reklamira eliminaciju Nasralaha kao smrtni udarac Hezbolahu, ali i površan pogled na istoriju otkriva da takva ubistva ne samo da ne iskorenjuju otpor, već ga jačaju“, zapisala je kolumnistkinja Al Džazire Belen Fernandes.
Fernandes potom obrazlaže ono što smo već napisali, da je atentat na Nasralahovog prethodnika rezultovao time da se Izrael sada suočava sa protivnikom koji povrh enormnog eksplozivnog arsenala ima i svoj muzej i televizijsku mrežu. Sličan ishod imao je i decenijski niz atentata na vođe Hamasa, od glavnog stručnjaka za eksploziv iz kućne radinosti Jahje Ajaša 1996, preko osnivača Ahmeda Jasina 2004, do političkog predvodnika Ismaila Hanijea u julu ove godine.
„Uprkos tome što je pretrpeo tri apokaliptična rata povrh rutinskih vojnih operacija i neprestanih atentata, Hamas se dovoljno izgradio da izvede sedmooktobarski napad“, podseća Fernandes.
Novinarka Al Džazire dodaje i da su intifade pokazale kako su Palestinci sposobni za masovne ustanke i bez organizovanog vođstva, te da je i uspon Hamasa delom posledica upravo izraelskog pokušaja da iskoreni tradicionalne pokrete otpora okupljene u Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO).
„Ništa nije odvratilo Palestince od želje da, znate… žive“, sarkastično zaključuje Belen Fernandes.
I Husein Ibiš, naučnik sa vašingtonskog Instituta za arapske zalivske države, od samog početka svežeg ciklusa bliskoistočnog nasilja podvlači da Hamas, kao i Hezbolah, nije samo teroristička već i društveno-politička organizacija, koja je teže uništiva, a još više je ideja, koja je po prirodi neuništiva. No ako govorimo o oružju, izvesno je da će nedavne smrti Nasralaha i drugih glavešina – poput Ibrahima Akila, jednog od osnivača pokreta, a možda i komandanta brigade Radvan, specijalizovane za upade u Izrael – znatno naškoditi borbenoj sposobnosti Hezbolaha. Sigurno je, takođe, i da su izraelska bombardovanja prethodnih dana narušila znameniti raketni potencijal šiitskog pokreta, procenjen na šest cifara, mada još nije poznato kolika je šteta. Civilna šteta je lakše utvrdiva, i može se ilustrovati time što je u bejrutskom atentatu na Nasralaha, pored zgrade u čijem se podzemlju nalazio, srušeno i nekoliko okolnih. I time što je libanski premijer Nadžib Mikati, koji ne pripada Hezbolahu, u utorak javno zavapio za humanitarnom pomoći.
„Liban se suočava sa jednom od najopasnijih epoha svoje istorije, jer je milion naših ljudi raseljeno zbog razornog rata koji Izrael protiv Libana vodi“, prenela je libanska nacionalna novinska agencija.
Broj mrtvih u aktuelnim izraelskim napadima prešao je hiljadu, a Mikati je govorio u istom danu u kome su od izraelskih bezbednjaka stizale kontradiktorne informacije o tome da li se u kopnenom upadu uopšte pucalo. Ako u Libanu bude kopnene pucnjave, neće biti nikakvih trik pitanja, već samo dileme o tome koliko će cifara biti potrebno da se ispiše broj žrtava. U Gazi ih je, prema poslednjim preciznim lokalnim podacima, na koje se poziva Al Džazira, do utorka bilo 41.615.
