U 42. minutu četvrtfinalne utakmice Portugalija-Francuska desilo se nešto nesvakidašnje. Ne „nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao“ kategorije – meč je, prvenstveno zaslugom sve negledljivijih ali i dalje uspešnih Francuza, bio isuviše prozaičan za nešto takvo – već na mikro planu. Ali zbog toga ništa manje znakovito.
Dosuđen je slobodan udarac za Portugalce, na tridesetak ili nešto manje metara od francuskog gola, iskosa s leve strane. Svi su znali (ili makar mislili da znaju) šta sledi: neizbežan kao smrt, još jedan očajnički pokušaj Kristijana Ronalda da golgetersku sušu na ovom Evropskom prvenstvu okonča iz prekida, bez obzira na to koliko lopta bila udaljena od gola i na kom delu protivničke polovine terena se nalazila. I – podrazumeva se – bez obzira na poražavajuću statistiku koja je u tom trenutku pokazivala da je, zaključno s utakmicom protiv Slovenije u osmini finala, Ronaldo nešto tako na 11 velikih takmičenja (svetskih i evropskih prvenstava) na kojima je nastupao pokušao 60 puta, a postigao… Kako ono beše… Ah, da: jedan gol.
A onda je, na opšte iznenađenje – a svakako na iznenađenje reditelja televizijskog prenosa, koji se u ključnom momentu rezonerski odlučio za zum na Ronalda, da bi onda shvatio da se prevario i navrat-nanos ponudio širi kadar – na gol šutirao Bruno Fernandes. Ne naročito dobro; zapravo, slabo. Ali je šutirao. On, Fernandes. Ne Ronaldo, u portugalskoj selekciji valjda dekretom određeni, ekskluzivni vlasnik prava na izvođenje svih slobodnih udaraca s daljine s koje je barem teoretski moguće postići gol – kao i s pozicija iz kojih je to geometrijski neizvodljivo. Zapravo, naročito s takvih pozicija.
Ima mnogo načina na koji ovo mora da se kaže, ali hajde da to učinimo na onaj najgrublji: Ronaldo je postao Džo Bajden portugalskog fudbala
Zatečen je Fernandesovim potezom evidentno bio i Ronaldo: videlo se to po govoru tela i izrazu lica, mada se nekako uzdržao da ne reaguje kako inače reaguje kad mu nešto nije po volji. A potom će Rio Ferdinand, Ronaldov bivši saigrač iz slavnih dana Mančester junajteda, u televizijskom studiju Bi-Bi-Sija tvrditi kako ne samo da je znao da će šutirati Fernandes, nego da mu je i sam Ronaldo pre utakmice tako nešto nagovestio. Što bi trebalo razumeti kao šalu, tim pre što su Ferdinand i Gari Lineker – još jedna legenda engleskog fudbala i Ferdinandov kolega komentator – tu odmah potvrdili da su se kladili u bocu vina hoće li pomenuti slobodan udarac izvesti Ronaldo ili ne (i to ne bilo kog vina, nego toskanskog Sassicaia, čija jedna flaša može da košta od nekoliko stotina pa sve do blizu 12.000 evra). Raspolaganje tom insajderskom informacijom, da je zaista to u pitanju a ne Ferdinandovo zavitlavanje, valjda bi poništilo legitimnost opklade. A sudeći po onome što impliciraju izveštaji u ostrvskoj štampi, bivši engleski reprezentativac računa da je bocu pošteno zaradio.
Kako god. Fernandes je na očigled svih uradio ono što je, i bukvalno i simbolički, na ovom šampionatu trebalo uraditi mnogo pre: staviti do znanja kako utakmice igra reprezentacija Portugalije, a ne Ronaldo od Arabije i pripadajuća mu desetočlana svita opslužitelja. Britanski sajt Football365 otišao je i dalje u interpretaciji dešavanja na utakmici s Francuskom, tvrdeći kako su se portugalski igrači tokom većeg dela meča ponašali kao da Ronalda nema na terenu i izbegavali da ga proigravaju, znajući na osnovu dotad prikazanog na ovom prvenstvu da to definitivno više nije onaj Ronaldo. Ovo je verovatno preteran zaključak: Ronaldo zaista uživa veliko poštovanje ne samo aktuelnih, već i nekadašnjih saigrača iz reprezentacije, koji više nisu u obavezi da budu puni obzira prema njemu.
Ali nije preterivanje ako se konstatuje da su, osim na mahove, Portugalci sve svoje mečeve u Nemačkoj faktički igrali s igračem manje. Igračem koga, pritom, selektor Roberto Martines – za razliku od svog prethodnika Fernanda Santosa na Svetskom prvenstvu u Kataru – nije imao petlju da zameni čak ni kad ovaj očigledno više nije mogao ni da stoji, a kamoli da ga ne uvrsti u startnih 11. Čime je Španac naneo direktnu štetu pre svega reprezentaciji koju vodi, potom vlastitoj reputaciji, a na kraju i samom Ronaldu, čiju je nemoć iz meča u meč mogao da vidi svako ko je pogledao barem 15 minuta neke od tih pet utakmica koliko ih je Portugalija odigrala. Martinesu je, iz nekog razloga, bilo prihvatljivije da rizikuje izglede za dalji proboj izvanredno nadarene selekcije koju vodi, nego konflikt s naglo zalazećom zvezdom: možda nije želeo da Ronaldo prestane da razgovara s njim, kao što od prvenstva u Kataru više nije progovorio sa Santosom, čovekom koji, da sve bude žalosnije, nije bez zasluga za njegov fudbalski razvoj.
Samo što nije jasno zašto bi Martinesa to trebalo da bude briga. Ronaldo je na samom kraju karijere, a on je selektor Portugala tek godinu i po dana, i valjda bi njegova uspešnost trebalo da se meri rezultatima nacionalnog tima, a ne brigom za stanje psihe čoveka-brenda s brojem sedam na leđima i neprebrojnim milionima na bankovnim računima. Psihe koja, sudeći po onom ridanju nakon promašenog penala protiv Slovenaca, dok utakmica još traje (!), takođe evidentno više nije ona kakva dolikuje istinskom šampionu. Jer, kao što konstatuje Tomas de Kunja, portugalski fudbalski analitičar, osim što „fizički više nije onaj isti“, dodatna nevolja s Ronaldom jeste to što „kad nije u stanju da napravi razliku na terenu, to onda na njega i psihološki deluje“.
Ali zato je selektor tu, ili bi barem trebalo da bude. „Trenerov je posao da koristi druge igrače. Gde biste još mogli da vidite 39-godišnjeg fudbalera kako u dve sedmice igra četiri meča tokom takmičenja koje se odigrava u julu? Ili da igra 120 minuta u meču osmine finala?“, retorički se pita De Kunja.
* * *
Ima, dakle, mnogo načina na koji se ovo mora reći, ali hajde da, posežući za aktuelnom nefudbalskom poveznicom koju će svi razumeti, to učinimo na onaj najgrublji. CR7 je na ovom Evropskom prvenstvu postao Džo Bajden portugalskog fudbala: vlastita senka, isuviše star i zanemoćao da bi nastavio dalje, a isuviše sujetan i samoljubiv da bi to priznao i sam se povukao. I taj mučni spektakl, pred kojim više ne može da bude nema ni portugalska javnost – vodeći sportski list u zemlji A Bola pred meč s Francuskom vlastitu reprezentaciju nazvao je „Društvom za podršku Kristijanu Ronaldu“ – najzad treba okončati, u interesu svih zainteresovanih strana.
A Bola, vodeći sportski list u Portugaliji, uoči meča s Francuskom vlastitu reprezentaciju nazvao je „Društvom za podršku Kristijanu Ronaldu“
Što bi u prevodu trebalo da znači sledeće: ako sam Ronaldo nije u stanju da proguta ponos i proglasi kraj reprezentativne karijere (šta će raditi u onoj klupskoj njegova je stvar: da li trenutno nastupa za Al Levo ili Al Desno nikoga istinski ne interesuje), onda tačku na nju mora da stavi Martines. Ako pak Martines to ne sme, onda fudbalski savez treba da mu se zahvali na uslugama i nađe nekog ko, za razliku od njega, sposobnije i spremnije igrače od Ronalda neće ostavljati da iz utakmice u utakmicu trunu na klupi samo da ne bi bio povređen monumentalni ego najvećeg igrača u istoriji portugalskog fudbala.
Sve se ovo, podrazumeva se, da obaviti na civilizovan način i bez drame, pod uslovom da je s tim saglasan glavni akter. Ali apsolutno više niko ne može ozbiljno računati s tim da portugalska reprezentacija može da napravi bilo šta značajno dok ne reši ovaj fundamentalni problem.
* * *
Nije, naravno, ovde čak toliko reč o godinama kao takvim, već o fizičkoj sposobnosti i, iznad svega, mentalnom kapacitetu da se prihvati kako ta sposobnost više nije na ranijem nivou, te da je stoga vreme da se samom sebi kaže – dosta. Ronaldov saigrač Pepe je dve godine stariji od njega, pa je svejedno bio jedan od najboljih portugalskih igrača na ovom prvenstvu, bez obzira na težak kiks na utakmici sa Slovenijom, koji je za posledicu lako mogao da ima ispadanje Portugalije već u osmini finala – ali koji nije ni bio rezultat nesposobnosti da se reaguje na pravi način, već prosto greška koja mu se mogla desiti u bilo kojoj fazi karijere.
Nisu znali kada da stanu ni takvi sportski titani poput Majkla Džordana i Toma Brejdija, mada je ovaj drugi imao idealnu priliku za to, samo da se povukao odmah čim je i s novim timom osvojio još jedan, ukupno sedmi Superboul, umesto što je odigrao još dve traljave sezone posle toga. Ali ni Džordan ni Brejdi nisu bili ni blizu tome da se izlože takvom poniženju kakvom se na Evropskom prvenstvu izložio Ronaldo.
Nisu znali kada treba da stanu ni sportski titani poput Majkla Džordana i Toma Brejdija, ali nijedan od njih nije bio ni blizu tome da se izloži takvom poniženju kakvom se u Nemačkoj izložio Ronaldo
Čak se i za njegov jedini svetli trenutak u Nemačkoj – kada je na utakmici s Turskom, u situaciji kada se našao sam ispred protivničkog golmana, umesto da šutira, na sveopšte zaprepašćenje odlučio za asistenciju koju će Fernandes rutinski pretvoriti u gol – brzo izvrgao u nešto sasvim drugo, ružnije. Mnogi su požurili da pohvale Ronaldovu novootkrivenu nesebičnost, spremnost da se podredi kolektivu, i šta već sve ne u tom smeru: hej, Ronaldo u izrazitoj gol prilici nije šutirao, već dodao! A onda se ispostavilo da mu je ta asistencija bila potrebna kako bi se na vrhu večne liste najboljih asistenata na evropskim prvenstvima izjednačio s Čehom Karelom Poborskim, dotad na prvom mestu usamljenim s osam dodavanja za gol. Pa je tako, kao neko ko je učestvovao na najviše evropskih prvenstava (šest), odigrao najviše utakmica (30) i postigao najviše golova (14), Ronaldo sada i igrač s najviše asistencija, makar taj rekord za razliku od ostalih morao da deli s nekim.
A onda se još setite da je Ronaldo ne jednom insistirao kako „ne juri on rekorde, već rekordi jure njega“.
E pa, evo mu još jednog: u Nemačkoj je šutirao na gol više nego bilo koji drugi igrač, 23 puta – više, zapravo, nego neke kompletne reprezentacije na ovom prvenstvu – a da nijednom nije pogodio.
Tek će taj rekord u budućnosti biti teško oboriti.
* * *
Jesmo ga odužili – takva nam tema: zahvalna za raspredanje – ali za kraj samo još jedan detalj s utakmice Portugalija-Francuska, koji nam je inicijalno promakao, a koji je uočio Gardijanov sportski novinar Džonatan Liu.
Nakon što su poraženi na penale, svi portugalski fudbaleri su se, kao što u takvim situacijama biva, uputili ka Žoau Feliksu, jedinom koji penal nije realizovao, kako bi ga utešili.
Svi osim jednog, i dalje zabavljenog svojim jadom. Znate i kog.
