Fotografija izvesnog političara kako kleči u parohijskom domu Sabornog hrama Svete Trojice u Nišu, okružen gomilom sveta u istom položaju, cirkulisala je nedavno društvenim mrežama, izazivajući masovno čuđenje. Otkud ovaj običaj među pravoslavcima, mnogi su se pitali, zatečeni i istovetnim prizorima ničice popadalih vernika po neidentifikovanim zelenim površinama, te – naočigled široke javnosti. Asocijacije su se kretale i u pravcu unijaćenja, tj. pokatoličavanja, jer i kod „njih“ je takva praksa raširena, kako se „novotarija“ komentarisala.
Podozrivi su je povezali sa politikom, parazitski oslonjenom na religiozna osećanja građana. I sa vrha obojenom rodoljubivom retorikom, vrlo sličnom epu o Srbima kao nebeskom narodu, najstarijem na svetu, naravno. Kako se u takvu agendu uklapa klečanje, još drevnije od Srba kakvi smo sada?
„Metanije ili ‘kolenopreklonjenja’ starozavetna su praksa, koja se u pravoslavlju tokom vremena menjala i ujednačavala. Na Nikejskom saboru u 4. veku ustanovljena su pravila tog rituala, ali se ona tek delimično poštuju i od sveštenstva, dok ih narod i ne razumeva“, objašnjava dr Lidija Radulović, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu. U Nikeji je propisano da se ne kleči tokom Pedesetnice (50 dana od Uskrsa do Duhova), kao ni na nedeljnim liturgijama.
Zašto klečimo
Ta pravila imaju svoje „zašto“. „Klečanje nije puka formalnost već ima duboko teološko značenje jedinstva duše i tela u bogosluženju, neodvojivom od molitve. Ono je izraz najdubljeg poštovanja, poniznosti i zahvalnosti Bogu. Kleči se o molebnima, pojedinim službama, pri osvećenju crkve… Nedeljne liturgije pak simbolički podsećaju na vaskrsenje, na koje su ljudi pozivani“, Radulović tumači.
„Tad su oni uspravni pred Gospodom, pa je u pravoslavnoj tradiciji klečanje nedeljom zabranjeno“, nadovezuje se dr Vukašin Milićević, teolog i bivši profesor beogradskog Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Tad su se pravoverni već popravili pokajanjem, preumili za nečinjenje daljeg greha, u iščekivanju spasenja.
Sve bi ovo moralo biti unutrašnje crkveno pitanje, ali šta znači kad se ono otme i pobegne u javnost? „Što je ta pojava masovnija, sve je verovatnije da je instrumentalizovana, a posebno u politički nestabilnim i neizgrađenim društvima“, zapaža Milićević. Tako baš klečanje, kojim bi trebalo da se demonstrira smirenost, dobija sasvim drugi smisao stavljeno u politički kontekst. „A svaki javni religijski kontekst koji nije striktno obredni ili liturgijski, zapravo je politički, pa simbolički čin pokornosti postaje zapravo veoma agresivan“, naš sagovornik ističe.
Zasad još pasivnog tipa, ta agresija odnosi se mahom na zaštitu tradicionalnih vrednosti, čime je obojen religiozni osećaj dela srpskog pravoslavnog bića. „Obrasce konzervativizma i patrijarhata, prikrivene tradicijom, usvajaju najpre desničarske grupe, osporavajući evropske vrednosti, od kojih su neke, kao pravo na abortus, u SFRJ bile prisutne mnogo pre no u brojnim državama Evrope“, Radulović podseća.
Klečanje, ali i vezivanje marama, običaj pridošao iz Rusije, nošenje dugih sukanja, rasprostranjeno „kršćenje“ prilikom prolaska kraj crkava može se smatrati i modom ili možda nametnutim poželjnim obrascem ponašanja
Da su crkveni ciljevi ispravni, više bi se pričalo o manje poznatim, a daleko prominentnijim aspektima. „Češće bi se pominjala socijalna i humanitarna delatnost u radu dobrotvornog fonda Čovekoljublje, kao i manastira Svete Petke u Izvoru kod Paraćina, gde monahinje brinu o osobama sa mentalnim i telesnim invaliditetom, ili manastiru Kovilj, u kom bratija radi sa zavisnicima od narkotika. Takvi primeri pokazuju da su određenom delu sveštenstva od nacionalne ideologije važniji dobročinstvo i spas duše“, navodi Radulović.
Onom drugom, glasnijem delu klira, važnije je carstvo ovozemaljsko, što proizvodi da se „SPC ponaša kao državna religija“, po njenom zapažanju. Zauzvrat, država poprima klerikalan karakter, premda je po Ustavu sekularna, kako apostrofira ova ekspertkinja.
Svi postali religiozni
Nije tako oduvek bivalo: na putu od floskule da je „religija opijum za narod“, ka sveprisustvu crkve, prekretnica je bila velika nevolja: ratovi devedesetih, ekonomske (i kulturne) sankcije, nemaština.., praćeni opštom nesigurnošću i anomijom. „Odjednom nam se činilo da su naprasno svi postali religiozni“, navodi Radulović.
„Međutim, iza tog utiska, krilo se pretvaranje religije u oruđe za podvrgavanje političkoj volji, kao i konstrukcija nacionalnog identiteta u svim državama bivše Jugoslavije, i to na bazi pripadanja određenim konfesijama“, ona zapaža.
Sada je očito, sličan „motor“ opet potreban, ne bi li skrenuo pažnju javnosti sa težih i konkretnijih pitanja, poput povampirenja planova Rio Tinta, izbornih „neispravnosti“, (ne)priznavanja Kosova…
U atmosferi gde se odlikuju vladike Kačavenda i Pahomije, sa velikom, nikad neistraženom krivicom, kada se u boj za „nacionalni (negenocidni) dignitet“, u sedište UN polazi direktno sa molebna, opet se radi o manipulaciji. „Sve do momenta kad postaje važnije to što je srpska fudbalska reprezentacija u Minhen putovala avio-prevoznikom naših dežurnih ’zakletih neprijatelja’, Hrvata, od toga da je selektor ’momčadi’ bio sramno preplaćen“, profesorka poentira.
„Srbstvo“ je potrebno i SPC, kako bi se što slobodnije mešala u svetovna pitanja, pa i prosvetna, i bivala podsticana (i) državnim parama. Uzajamna uslovljenost izražena je na razne načine, pa političari stiču moć crkvenim ordenjem, čemu svaki čas svedočimo. Simbioza se očitava i prilikom popisa stanovnika, prikazujući 2022. da se čak 81,1 odsto njih oseća pravoslavnim.
Međutim, među njima ima svakojakih – konfesionalnih, ali ne i religioznih, ili pravoslavaca ateista ili ortodoksnih agnostika… „Postoji veoma širok dijapazon mogućih odnosa prema religiji, od velike posvećenosti i aktivnog učestvovanja u verskom životu crkve, preko verovanja bez pripadanja nekoj zvaničnoj instituciji, do pripadnosti određenoj crkvi bez verovanja u njene dogme“, kaže Radulović.
Pare u kasice
I to je sve legitimno, pa je smešna podela na „stare“ i „nove“, „prave“ i „lažne“ vernike, inače vrlo popularna, premda se radi o duboko intimnom osećanju svakog čoveka, kome se ne treba suditi.
„Generalno, u kojoj meri i na koji način će ljudi ispoljavati svoj odnos prema veri zavisi od društvenih, političkih, ekonomskih i drugih okolnosti“, ističe Radulović.
S tim u vezi, staro-novotarije, poput pomenutog klečanja, ali i vezivanja marama (pridošlo iz Rusije), nošenja dugih sukanja, rasprostranjenog „kršćenja“ prilikom prolaska kraj crkava.., neko bi smatrao i modom. „Možda bih to pre nazvao nametnutim poželjnim obrascem ponašanja. Glavne karakteristike takve religioznosti su površnost, nametljivost i kukavičluk, jednom rečju – licemerje“, precizira Milićević.
Ali, da li je to crkvi bitno, dok god se prilozi „licemera“ gomilaju u kasicama, u svim ovdašnjim hramovima? Hristu i njegovim učenicima, to bi sigurno smetalo, s obzirom na to da je Novi zavet pun sugestija da se prava vera odupre lažnoj, farisejskoj „pobožnosti“. Za državu nema sumnje dok god vera opija glasače, sve bliže desnim opcijama, koje i sama zastupa sa strašću.
Da nam bude lakše, pogledajmo iza prve tarabe: u Zagrebu se svake nedelje organizuju skupovi na Trgu bana Jelačića, gde se tzv. klečavci bore za „predbračnu čistoću, protiv pobačaja i za povratak muškog duhovnog autoriteta u obitelji“, te implicitno, protiv LGBT populacije. Međutim, njima se duhovito suprotstavljaju hrvatski aktivisti, vežbajući paralelno jogu, primerice. Ali, ma kako oba duhovna pravca zagovarala mir i ljubav, katkad dolazi i do fizičkih obračuna među ideološki sukobljenima.
Baš u tome je izgleda poenta: iskonstruisati klimu razdora, po svim mogućim osnovama, na čijim se talasima lakše vlada. Izmanipulisati svaki dašak čovečnosti, pretvorivši nas u glasačke mašine, bez zrna duhovnosti.
