Fascinantna je istorija nastajanja (i nestajanja) pojedinih gradova. Tu se najbolje poima kultura i civilizacija naroda koji ih nastanjuju, budući da gradovi odražavaju viziju i težnju jedne zemlje i njene uprave.
U istorijskom kontekstu, veza vlasti i urbanizma usko je povezana i može se pratiti kroz različite periode od prvih mesopotamskih naseobina do danas. Gradovi su tako imali razvoj uslovljen ekonomijom, politikom, religijom, geostrateškim izazovima, te obližnjim trgovačkim rutama zbog kojih su neki prosperirali i sticali poseban značaj.
Beograd, poznato je, zauzima naoko „povoljan“ geostrateški i trgovački položaj – kapija Evrope, put ka Aziji, dve reke, plodna zemlja okolo. Davno je mogao postati prosperitetna i mirna srednjoevropska metropola da se nije zatekao na obroncima dva carstva u neprestanom sukobu.
Gledajući Beograd danas, kako naglo điklja, neshvatljiva je računica u kojoj se prestonica male, kočoperne, ali nebitne zemlje kakva smo postali, gradi takvom neverovatnom brzinom. Kao da zemlju trese najstrašnija stambena kriza i kao da se priprema teren za stotine hiljada beskućnika sa po desetoro dece (jer, bukvalno ne postoji ulica u kojoj nije nikla neka višespratnica, da ne govorimo o čitavom „gradu u gradu“ koji niče na desnoj savskoj obali). Rezultati demografskih istraživanja pokazuju suprotan trend, natalitet opada, a odliv ka inostranstvu raste. Dakle, da li je to stvarna potreba ili je u pitanju neka druga namera? Javna je tajna da se kroz ovakve poduhvate, ne samo kod nas, najlakše može „ozvaničiti“ novac sumnjivog porekla. Ali i pored toga kao da fali jedna kockica u mozaiku da bi se percipirala složenija slika…
„Novi grad kao deluks koncentracioni logor“
Jedan od teoretičara urbanog i pejzažnog planiranja, Bernar Lasis (Bernard Lassus), krajem dvadesetog veka je predvideo da će se u budućnosti urbana i ruralna sredina (pa i populacija) stopiti u jedinstvenu celinu tzv. teritoriju-naseobinu gde nema jasne distinkcije između seoskog i gradskog područja. Postepen odliv stanovništva iz sela prema gradovima (od pedesetih do kraja devedesetih) radi nalaženja posla, zbog ubrzane industrijalizacije se na neki način usporio i postao reverzibilan od poslednje dekade 20. veka do danas (bar u razvijenijim zemljama Zapada) . Da bi gajile decu u zdravijim uslovima (prostraniji dom, bolji kvalitet vazduha, vode, zemlje, okruženost prirodom itd.) mlade porodice dobrovoljno kreću u ovaj „eko-egzodus“ van velikih sredina, zato što je cena nekretnina niža, a tehnološki razvoj im je omogućio rad na daljinu, uz naravno dobru umreženost saobraćajnica koje ih spajaju sa većim centrima.
Dobro, a gde to ide Beograd, zašto se odjednom ovako nesrazmerno širi? Ko se doseljava, a ko se raseljava i gde?
Možda odgovor leži u aktuelnom odnosu države po pitanju rudarenja u našoj zemlji. Kada se pogleda mapa potencijalnih kopova u centralnoj Srbiji, gotovo da nema nedirnute oblasti. Za multinacionalne kompanije koje kupuju zemlju radi eksploatacije bilo bi najpraktičnije da na tom području nema nikoga i da zemlja nije ničija. Da se ovaj siroti živalj koji zauzima neke plodne oranice i koji svojim prisustvom samo smeta, jednostavno negde skloni. Rečju, da se uteraju kao ovce u obor, a po mogućstvu da raseljeno stanovništvo za to plati i još da budu zahvalni na preseljenju. Na primer, osmisliti jedan megalomanski projekat „novi grad kao deluks koncentracioni logor“, spoj Orvela i Hakslija. Moderno izdizajnirana metropola koja nudi obilje „privida“ i „pogodnosti“, ali potpuno kontrolisana i zatvorena nad samom sobom. Urbana sredina je daleko pogodnija od ruralne da se stanovništvo u nju zgura, pogotovu u megalopolis od 4-5 miliona koji bi zauzimao teritoriju ranijeg Beogradskog pašaluka (što da ne).
Neshvatljiva je računica u kojoj se prestonica male, kočoperne, ali nebitne zemlje kakva smo postali, gradi takvom neverovatnom brzinom. Kao da zemlju trese najstrašnija stambena kriza i kao da se priprema teren za stotine hiljada beskućnika
Svaka vrsta vlasti računa na to da se manipulacija stanovništvom sprovodi mnogo lakše unutar gradskih zidina, nego van njih. Ucene i kontrole protoka ljudi i robe, hrane, resursa, energije, potencijalne restrikcije i zabrane, moguće su pre u gradu nego na selu (pogledajte samo epizodu sa kovidom 19). Seljak nikada neće biti gladan, ima svoju zemlju, stoku, njivu, voćnjak, ogrev, znači – autonoman je. Dakle, njega prvo treba obeshrabriti, da napusti postojbinu, obesmisliti mu egzistenciju, lišiti ga nade da će živeti dobro. Što će reći, ne dati mu dovoljne subvencije da može da se razvije, držati ga na minimumu, ukinuti mu i one privilegije što je imao. Kada ne bude mogao da živi od zemlje, sam će otići. I prodaće imanje i dedovinu u bescenje, logično. Kupiće uz teške kamate jedan od mnogih stanova koje poseduje ekipa s vrha u novim delovima grada ili će otići negde daleko, daleko, da radi, recimo, na građevini.
Pitanje je zašto baš nama da se desi ovakva situacija? Futurolozi predviđaju da će za koju godinu 80 odsto svetske populacije živeti u gradovima, tako da mi nismo izolovan fenomen, ali smo dovoljno mali da se vidi jasan trend i namera globalnih strujanja, koju katalizuje lokalna autokratija.
Srbija je veliki istorijski, geografski i politički hodnik
Ako podelite mapu Evrope na sobe i odaje kao u nekoj kući, primetićete da se od Balkana (a posebno od Srbije) ne može napraviti zasebna jedinica za stanovanje, Srbija je jedan veliki istorijski, geografski pa i politički hodnik ili predsoblje, ono čuveno „nešto između“. Vrlo je važno shvatiti tu činjenicu, jer stambena jedinica koju zauzimate (na bilo kom nivou: metaforičnom, simboličkom ili realnom makro ili mikronivou) oblikuje i vašu percepciju okoline, karakter, i posledično tome – ponašanje. Izgleda da smo u miru izgradili podanički, docilan karakter – letargičnost bez empatije, usredsređenu na lično preživljavanje – koji tek spoljnom pretnjom pretvara Srbina u neustrašivog ratnika koji brani svoju grudu. To je karakter politički nezrelog naroda, naroda kome je normalno da svi dosadašnji režimi budu bez jasne vizije, ali sa jasnom ideologijom zasnovanom na ličnoj koristi, kome su principi demokratije i javnog dijaloga suštinski strani, koji preferira jednog vođu u odnosu na funkcionalno izgrađen sistem, narod koji ne zna šta hoće, samo zna šta neće. A i to ne uvek.
Za multinacionalne kompanije koje kupuju zemlju bilo bi najpraktičnije da se ovaj siroti živalj koji zauzima neke plodne oranice i koji svojim prisustvom samo smeta, negde skloni. Rečju, da se uteraju kao ovce u obor, a po mogućstvu za to da plate i još da budu zahvalni na preseljenju
Odnos prema prirodi ovog dela Balkana je u ovom kontekstu takođe bitan, delimično i zbog perioda socijalizma, dužeg od četiri decenije. Društvena svojina pomalo anestezira od odgovornosti i vođenja računa generalno kada je reč o javnim dobrima, pa i o okolini. Jer kada je društveno, to jest svačije, najčešće nije ničije. To se najbolje uočava na odsustvu brige za životnu sredinu i posebno prirodu – na Drini ili Moravi – gomila smeća koje pliva i guši reku i priobalje. Pored puteva kese, otpaci, divlje deponije niču na sve strane. Vazduh se zimi, za razliku od drugih zemalja u Evropi, u Srbiji i oseća i vidi. Stranci zato mogu s pravom reći: „Pa Srbi ionako ne vode računa o svojoj zemlji, navikli su da žive u smradu…“
Da se vratimo na istoriju nastanka i nestanaka gradova s početka ovog teksta. U toku je „beogradizacija“ Srbije, proces potpuno suprotan od antičkih polisa koji su od grada postajali države. Ovde se država sažima na nivo većeg grada. I sve to ne krivicom stranog zavojevača koji je ratom osvojio teritorije, već izdajom koju smo sami sebi iz godine u godinu servirali konformistički savijajući kičmu i sklanjajući pogled od domaćih dahija koji celu Srbiju doživljavaju kao plen koji treba podeliti, prodati i unovčiti, a narod kao stoku koju treba disciplinovati. Litijumska groznica je možda dobar trenutak da se uspavan narod probudi iz letargije i osvesti da sav novac ovog sveta ne može zameniti zdravu životnu sredinu. Ali tu životnu sredinu, sve te prelepe pejzaže ove divne zemlje, ako se ona odbrani, treba ubuduće bolje čuvati od zagađenja svake vrste kao najveću, nezamenjivu dragocenost.
