Dan pre nego što su iz Ćacilenda izbauljali batinaši sa motkama i ogromnom željom da premlate opozicione poslanike, poslanica Slavica Radovanović je podsetila da ju je u prostorijama Narodne skupštine napao Marko Kričak i upitala Anu Brnabić: „Šta ćete vi preduzeti, jer ako ja nisam bezbedna, kako su ostali građani bezbedni? A mi smo vaši poslanici, gde god bili.“ Predsednica Skupštine ju je prijateljski pozvala u kabinet na razgovor, a pred javnošću je uputila utešne reči: „Uveravam vas da ste u potpunosti bezbedni.“ I formalno nije baš sasvim slagala – dva dana kasnije je Vladimir Balać, divni dečko sa prosekom 9,85 i najbolji od svih „studenta koji žele da uče“ klanjem zapretio Biljani Đorđević, a ne Radovanovićki. Međutim, Simo Spasić je preko megafona svim opozicionim poslanicima poručio da će ih „nabiti na kolac“, tako da se stiče utisak da baš niko od poslanika nije siguran.
Ili jeste, imajući u vidu da su svi dokazi koje je iznela opozicija za skupštinsku većinu bili „laž“, uz krunski dokaz Ane Brnabić da se „Bizmark“ (tim imenom je nazvala „studenta koji hoće da kolje“) sigurno ne bi predstavio imenom dok preti, ali nas je bar poštedela istorijske paralele za osuđivanog silovatelja. Pritom ni Bizmark ni bilo ko iz Ćacilenda nema nikakav zazor od predstavljanja tokom izvršenja krivičnih dela jer imaju blanko podršku SNS-a, Ivice Dačića, Dragana Vasiljevića i Nenada Stefanovića. Što se i potvrdilo kada su bez ikakvih sankcija 26. novembra napali opozicione poslanike koji su se, gle čuda, osmelili da idući na svoje radno mesto uđu kroz vrata koja su pre okupacije za to bila namenjena.
Izlazak opozicije iz prinudne ilegale
Međutim, uz svu nekontrolisanu silu iz paravojnog kampa ili utočišta za lica dovedena iz ustanova zatvorenog tipa, opozicija je nakon tri dana ipak izvojevala pobedu i omogućila sebi prolaz kroz već devet meseci nedodirljivo šatorsko naselje, primoravši čak i Anu Brnabić da im omogući ulazak bez režanja novoustanovljenih „domaćina“. Deo pobunjenih građana je bio više nego zadovoljan zbog toga, ali su se momentalno našli i oni koji su prokomentarisali da „opozicija skreće pažnju na sebe i odvlači podršku studentskoj listi“.
Ma nije valjda? I kako smo uopšte stigli do toga?
Iako do sada nismo uspeli da saznamo ko je tačno autor ideje da opozicija napusti Skupštinu, povuče se u ilegalu i ukine sama sebe, zauvek ili bar dok studentska lista ne pobedi na izborima za koje se ne zna kada će biti, već se pokazalo da i nije bila baš genijalna. Studenti jednostavno ne mogu da zaštite celo društvo, pa čak ni sebe same, jer je režim pribegao jedinom adutu koji još ima – sili, rasporedivši je ravnomerno na studente, opoziciju, ali i sve ostale građane, uz najavu da će biće još gore. Kako drugačije protumačiti Vučićevu zdravicu nakon lokalnih izbora – do konačne pobede, ako imamo u vidu da drže vlast u svakoj mesnoj zajednici, sem kao najavu da idu u osvajanje svih univerziteta, JTOK-a, pa što ne i celog pravosuđa, a ako treba i svakog domaćinstva pojedinačno.
S obzirom na to da studenti ne žele ni dogovor ni suživot sa opozicijom, a da i jedni i drugi imaju različita polja za borbu (recimo, opozicija se za Generalštab bori u Skupštini i pred nadležnim sudovima, a studenti protestima ispred same zgrade), konsolidovanje opozicije i stvaranje zajedničkog fronta bi bilo više nego dobra vest u trenutku kada teror postaje svakodnevnica i kada ga je nemoguće zaustaviti bez apsolutno svih resursa pobunjenog društva. A koliko zajednički i profesionalni nastup opozicije može da doprinese, najbolje smo videli tokom zasedanja Evropskog parlamenta i usvajanja rezolucije koju je podržala i Evropska narodna partija. Rezultat mobilizacije celokupne opoziciji u razgovorima sa svojim prirodnim partnerima (PSG je pregovarao sa liberalima, ZLF sa Zelenima, SSP sa socijaldemokratama, NPS sa Evropskom narodnom partijom…) bio je ne samo nikad oštrija rezolucija, već i prva ozbiljna poruka od Evropske komisije da više neće tolerisati kršenje sloboda, demokratije i ljudskih prava od Vučićevog režima.
Nemoguće je očekivati da se opozicija pojavi u jednoj koloni, ali to ne znači da se ukrupnjavanje ne može odvijati između stranaka koje trenutno sarađuju po principu koji su već primenili ZLF i PSG
Ali, postavlja se pitanje koliko je moguće održati stabilnost zajedničkog nastupa imajući u vidu prethodna iskustva, ali i prilično neprijateljsko okruženje (ne samo od strane vlasti) u kom opozicija deluje?
„U situaciji kada postoje sve veći pritisci, čak otvoreno nasilje vlasti prema građanima i građankama, kao i poslanicima i poslanicama, bilo je logično da partije zajednički i organizovano deluju. A opozicione partije dobro sarađuju i koordinišu aktivnosti po različitim pitanjima i u mnogim slučajevima do sada, ne samo onima koji su dobili najviše pažnje, poput organizovanog nastupa u institucijama EU ili sklanjanja ograde oko tzv. Ćacilenda, pokazale su da imaju kapacitet da urade mnogo toga zajedno. To se videlo i prilikom podnošenja zahteva za ocenu ustavnosti leks specijalisa o Generalštabu, u šatorskom naselju ispred Skupštine ili na lokalnim izborima gde su podršku na terenu davale i partije koje ne učestvuju na njima. U poslednje vreme i samo prisustvo u Skupštini stvara potrebu za saradnjom. Preterano je, a i nije normalno, očekivati da će sve partije uvek raditi zajedno i da nijedna partija neće imati vlastite inicijative“, kaže Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka i poslanik ZLF-a.
Vlastite inicijative su i te kako dobrodošle, što se takođe videlo u Evropskom parlamentu – iako se Demokratska stranka odvojila od opozicije, istupila iz parlamenta i stavila u službu studenata u formi u kojoj to studenti od njih traže, ipak je iskoristila svoje veze sa Evropskom demokratskom partijom i dala doprinos oblikovanju Rezolucije o „polarizaciji i povećanoj represiji u Srbiji“. Međutim, kada je u pitanju sudbina Generalštaba, situacija je bila bitno drugačija.
Koordinacija u borbi protiv kriminalne i sve nasilnije vlast
Zakon predviđa mogućnost da jedna trećina poslanika može da podnese Ustavnom sudu zahtev za hitno razmatranje ustavnosti nekog zakona u periodu između njegovog usvajanja u parlamentu i potpisivanja od strane predsednika, a Ustavni sud je tada dužan da donese odluku u roku od sedam dana. Nakon što je u Skupštini usvojen leks specijalis, Ekološki ustanak je pokušao da skupi potpise, ali se DS i NDSS nisu odazvali iako su izričito protiv rušenja Generalštaba.
Još tužnije deluje podatak da su poslanici iz klubova ZLF, SSP, PSG, SDA Sandžak, NPS i Srbija centar zajednički podneli predlog Ustavnom sudu za utvrđivanje neustavnosti leks specijalisa o Generalštabu, a da se DS nije pridružio već je samostalno podneo inicijativu (nema dovoljan broj poslanika za predlog) iako je razlika i te kako bitna – Ustavni sud je dužan da odlučuje po predlogu, a inicijativu može da unapred odbaci.
Ekološki ustanak je pokušao da skupi potpise za zahtev za hitno razmatranje ustavnosti nekog zakona u periodu između njegovog usvajanja u parlamentu i potpisivanja od strane predsednika, ali se DS i NDSS nisu odazvali iako su izričito protiv rušenja Generalštaba
Na ovom primeru se jasno vidi da je nemoguće očekivati da se opozicija pojavi u jednoj koloni, ali to ne znači da se ukrupnjavanje ne može odvijati između stranaka koje trenutno sarađuju po principu koji su već primenili ZLF i PSG,kada su to formalizovali u šest konkretnih tačaka.
„Nije ključno pitanje da li uvek i u svemu učestvuju svi, što je i logično s obzirom na razlike među pojedinim partijama i njihovu različitu orijentaciju i istoriju. Ono što jeste važno, da se saradnja ostvaruje onda kada je to potrebno, a da uvek postoji koordinacija u borbi protiv kriminalne i sve nasilnije vlasti“, kaže Pavićević.
Pa, potrebna je i na izborima, imajući u vidu da su lokalni izbori pokazali da za smenu SNS-a više nije neophodna referendumska atmosfera, ali da bi dve kolone ipak bile bolje nego pet.
