za Radar iz Vašingtona
Dvadesetogodišnja Sara Bekstrom i četiri godine stariji Endru Volf, pripadnici Nacionalne garde iz Zapadne Virdžinije, šetali su u uniformama kroz centar Vašingtona i osmatrali da li je sve u redu. To je bila njihova redovna dnevna aktivnost. Na manje od 500 metara od Bele kuće, iz zasede, na njih je pucao imigrant iz Avganistana Rahmanulah Lakanval. Sara i Endru su prebačeni u bolnicu sa teškim povredama. Na Dan zahvalnosti, praznik koji Amerikanci tradicionalno provode sa porodicom, Sara Bekstrom je preminula. Njen otac Geri rekao je da je taj dan proveo uz njen bolnički krevet, držeći je za ruku. U trenutku pisanja ovog teksta, drugi ranjeni gardista Endru Volf je u kritičnom stanju i bori se za život. Prema rečima guvernera Zapadne Virdžinije, i Bekstrom i Volf su bili volonteri.
To što je osumnjičeni za pucnjavu imigrant, stranac i musliman koji je u Ameriku došao za vreme administracije Džoa Bajdena, za predsednika SAD Donalda Trampa bilo je dovoljno da krene u otvoreni rat sa svim imigrantima. Međutim, važnije bi bilo da odgovori na pitanje šta Nacionalna garda uopšte radi u Vašingtonu ako su postojala upozorenja da su gardisti u opasnosti i ako je sud odlučio da predsednik nije imao ovlašćenja da ih tu rasporedi?
Zabrana za sve Avganistance
Dvadesetdevetogodišnji Rahmanulah Lakanval je uhapšen i prete mu optužbe za ubistvo, a moguće i za terorizam. Motiv za ovaj zločin se još ne zna, ali je poznato da je napad bio ciljan i po svemu sudeći planiran: u prestonicu se dovezao automobilom iz države Vašington na drugom kraju zemlje, gde je živeo sa suprugom i petoro dece. U Ameriku je došao u septembru 2021. kada je tadašnji predsednik Džo Bajden dao mogućnost Avganistancima koji su radili sa američkim trupama da se presele u SAD, i izbegnu moguću odmazdu talibana. Lakanval je taj uslov ispunio jer je na terenu sarađivao sa CIA.
Po dolasku u SAD aplicirao je za azil koji je dobio u aprilu ove godine, ironično – baš za vreme Trampove administracije. „Kada jednom dođu ovde, ne možete ih izbaciti. Ali, sada ćemo sa tim da počnemo“, rekao je Tramp u odgovoru na novinarsko pitanje o tome kako je Lakanval uspeo da prođe sve provere i dobije azil.
Motiv za zločin Rahmanulaha Lakanvala koji je usmrtio Saru Bekstrom i ranio Endrua Volfa još se ne zna, ali je poznato da je napad bio ciljan i po svemu sudeći planiran
I brzinom svetlosti je javnosti uzdrmanoj tragedijom ponudio glave drugih legalnih migranata koji nemaju veze s Lakanvalom, ni Avganistanom. Momentalno su obustavljeni izdavanje viza i obrada imigrantskih zahteva za sve Avganistance. Američka Imigraciona služba zamrznula je donošenje odluka o svim zahtevima za azil, bez obzira na to iz koje zemlje dolaze tražioci. Najavljeno je i preispitivanje već odobrenih zelenih karata izdatih državljanima 19 zemalja – uz Avganistan tu su i Kongo, Čad, Venecuela, Iran i druge. Tramp je najavio zamrzavanje i svih imigracionih procesa za državljane zemalja „trećeg sveta“ (nije rekao kojih). Predsednik je, usput, na mrežama besneo na Somalijce jer su „zauzeli celu državu Minesotu“, pretio deportacijom svim strancima u Americi koji „nisu kompatibilni sa zapadnim vrednostima“, a reporterki koja ga je upitala kako je moguće da je Lakanval prošao kroz sve bezbednosne provere za azil je rekao da je „glupača“. Lojalisti su udarali tercu predsedniku: sekretarka za pravosuđe Pem Bondi rekla je da će za Lakanvala tražiti smrtnu kaznu, a Lora Lumer, ekstremna, islamofobična influenserka bliska Trampu, predložila je da se svim muslimanima zabrani ulazak u SAD, a da se Lakanvalova deca i žena „u lancima proteraju iz zemlje“. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je imigracija i dalje jedno od najvažnijih pitanja za Amerikance i Tramp, koji je već na tome dobio izbore, maksimalno eksploatiše svaku situaciju u čijem su fokusu imigranti. Letvica je sada međutim podignuta i više nisu u fokusu samo ilegalni, već i legalni imigranti. Uz to, Tramp forsira još jednu temu na kojoj politički profitira: „red i zakon“. Zato je prvi impuls administracije da, pošto je pucano na gardiste, naredi da u Vašington dođe još 500 pripadnika Nacionalne garde – bez obzira na to što je sud rekao da Bela kuća to ne radi u skladu sa zakonom.
To što je osumnjičeni za pucnjavu imigrant, stranac i musliman koji je u Ameriku došao za vreme Bajdenove administracije, za Trampa je bilo dovoljno da krene u otvoreni rat sa svim imigrantima
U prvostepenom postupku, federalna sudija u Vašingtonu je šest dana pre pucnjave presudila da predsednik nije imao ovlašćenja da naredi dolazak Nacionalne garde u glavni grad. Ali odluka nije odmah stupila na snagu jer je sudija ostavila administraciji rok za žalbu od tri nedelje. Tramp se žalio na presudu dan posle pucnjave. Prvostepena odluka doneta je inače po tužbi Brajana Švalba, glavnog tužioca Distrikta Kolumbija, koju je podneo pošto je Tramp pod izgovorom „krvoprolića, kriminala i haosa“ naredio raspoređivanje Nacionalne garde u Vašingtonu u avgustu. Švalb je tvrdio da Tramp na taj način stvara paralelne bezbednosne strukture u gradu. Priča je od početka bila politička jer je Tramp kao „nebezbedne“ označavao samo gradove koje vode demokrate, a republikanski guverneri saveznih država odmah su mu stavili svoje gardiste na raspolaganje – pa je većina od njih ukupno 2.200 u prestonicu došla spolja. U trenutku kada je stigla vojska, podaci o stopi kriminala u Vašingtonu nisu govorili u prilog tome da je stanje vanredno, jer je u leto 2025. bilo manje kriminala u poređenju sa prethodne dve godine.
Lažni osećaj bezbednosti
Iako je ideja bila da gardisti čuvaju građane od nasilja, zapravo su oni bili u opasnosti. Njujork tajms piše o internim beleškama dostavljenim sudu u okviru Švalbove tužbe, u kojima su gardisti upozoravani na to da se nalaze u „okruženju povišenog rizika“ i da mogu biti na meti nasilja nezadovoljnih građana ili pojedinaca inspirisanih terorističkim organizacijama. U jednom od dokumenata navodi se i da su gardisti u nekim delovima grada imali pratnju lokalne policije, da im je savetovano da uvek idu u grupama, i da se presvuku u civilnu odeću kada nisu na dužnosti. Ako su ovo bili rizici, da li je dobit toga bila vredna?
Tramp je reporterku koja ga je upitala kako je moguće da je osumnjičeni prošao kroz sve bezbednosne provere za azil nazvao glupačom
Stopa kriminala u Vašingtonu jeste smanjena, ali je pitanje koliko je garda tome doprinela. Gardisti nisu radili posao policije, nisu imali ovlašćenja da zaustavljaju, pretresaju, jure i hapse počinioce krivičnih dela. Najčešće su viđani kako šetaju gradom, stoje u grupama na ulici, razgovaraju sa prolaznicima. Jedan je, u šali, pitao prolaznika da li mu treba pomoć oko šetanja psa – jer nema šta da radi. U nedostatku drugog angažmana, gardisti su čistili javne površine, skupljali đubre po parkovima, uklanjali grafite i farbali ograde. U saopštenju za javnost iz oktobra, saznali smo da su, između ostalog, sakupili 1.150 kesa đubreta, očistili 12 kilometara puteva, okresali 400 stabala. Zapravo je njihov najvažniji zadatak bio da buduprisutni i šetaju okolo sa dugim cevima, kako bi se stvorio nekakav osećaj bezbednosti – ispostaviće se, potpuno lažan po njih.
Nacionalna garda je važan deo američke vojske, sa zadatkom da podržava vojne misije u inostranstvu, a na domaćem planu pomaže stanovništvu u situacijama elementarnih nepogoda, asistira lokalnim vlastima u obezbeđivanju masovnih skupova ili suzbijanju nereda. Zadatak Nacionalne garde nije statiranje za potrebe nečijeg političkog spektakla i prikupljanja poena. Ranjavanje gardista sa fatalnim ishodom je tragedija koja ponovo pokazuje koliko košta igranje vojskom u političke svrhe. Još veća tragedija je što nije prvo, a verovatno ni poslednje.
