Patriotizmom protiv radikalnog nacionalizma

Krajnja desnica nametnula se kao najdinamičnija politička snaga u mnogim zemljama širom sveta, delom i zbog umeća desničarskih populista da se predstavljaju kao zaštitnici ugroženog nacionalnog identiteta i suvereniteta.

Američki predsednik Donald Tramp najočigledniji je primer za ovo. Kratko po preuzimanju dužnosti, krenuo je da insistira kako je odbrana Amerikanaca od „navale ilegalnih uljeza i narkotika koji se prelivaju preko naših granica“ njegova „dužnost kao predsednika“, a svoju imigracionu i trgovinsku politiku interpretira kao formu nacionalnog spasenja. I ostali desničarski lideri – poput mađarskog premijera Viktora Orbana, indijskog premijera Narendru Modija i turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, te drugih istaknutih političkih figura poput Najdžela Faraža u Velikoj Britaniji i Marin le Pen u Francuskoj – oslanjaju se na slične nacionalističke i ksenofobične trope.

Liberalne elite, budući da su odavno odbacile nacionalizam, sklone su da na takvu retoriku gledaju kao na retrogradnu. Nacionalizam je, posebno na Zapadu, diskreditovan u periodu nakon Drugog svetskog rata, a od igranja na kartu nacionalnog identiteta najvećim delom se odustalo u korist stavljanja naglaska na autonomiju svakog pojedinca.

Uspešan liberalno-nacionalistički narativ mora da bude i autentično inkluzivan, sposoban da mobiliše široku predizbornu koaliciju prevazilaženjem demografskih, socijalnih i klasnih podela

Pa ipak, istraživanja konzistentno pokazuju da nacionalna pripadnost i dalje oblikuje samosvest većine ljudi. Mada se ovo može učiniti paradoksalnim, primarne političke jedinice modernog sveta su nacionalne države, pa je nacionalni identitet, u neku ruku, već ugrađen u svakoga ponaosob. Studije takođe pokazuju da nam pripadnost širem kolektivu pomaže da kategorizujemo svet i pozicioniramo se unutar njega, tako jačajući samopouzdanje i smanjujući rizik da se otuđimo od društva.

Refleksno odbacivanje nacionalnog identiteta kao što to čine liberali nije ga učinilo ništa manje smislenim. Umesto toga, stvorilo je vakuum koji su politički muljatori požurili da popune. U odsustvu privlačnog liberalnog koncepta sopstva, mnogi su se okrenuli tradicionalnim – i često ekskluzivističkim – oznakama kakve su etničko, rasno i versko poreklo. Lideri s krajnje desnice su onda ovu formu na identitetu utemeljene politike iskoristili za raspirivanje straha od imigranata; od manjina koje je navodno nemoguće integrisati; te od nadnacionalnih tela koja nameću neželjene zakone.

Progresivno nastrojeni političari ove anksioznosti isuviše često ignorišu, ili na njih gledaju kao na uzroke problema koji je moguće rešiti tehnokratskim pristupom politici, pritom propuštajući da shvate koliko su te anksioznosti tesno povezane s kulturnim identitetom birača. Stoga nema mesta čuđenju što je u toliko mnogo zemalja unutrašnja politika danas definisana uzletelom krajnjom desnicom i pogubljenim liberalnim establišmentom.

Da bi se suprotstavili ekskluzivističkom nacionalizmu krajnje desnice i njenom neprestanom raspirivanju straha, liberali moraju da osmisle ujedinjujući politički i kulturološki narativ. Ali na kakvim idejama bi taj narativ morao da počiva? Mada je stavljanje naglaska na zajedničke vrednosti od vitalnog značaja, konstitucionalni patriotizam je sam po sebi isuviše apstraktan da bi obezbedio istinsku društvenu koheziju. Uzak fokus na dobro upravljanje takođe je rizičan, budući da i sistemi kojima se upravlja na pravi način znaju da zaribaju.

Tri kriterijuma su od suštinskog značaja za razvoj istrajne političke vere. Prvo, ona u svom središtu mora da ima emocije. Njena pojedinačna forma će verovatno varirati od zemlje do zemlje, ali je emotivna dimenzija nezaobilazna.

Progresivne snage na Zapadu inspiraciju bi mogle da pronađu u protestnom pokretu koji je 2023. preplavio Izrael. Na masovnim protestima diljem zemlje patriotski nastrojeni demonstranti pozicionirali su se kao istinski branioci izraelskog nacionalnog identiteta, optužujući premijera Benjamina Netanijahua za pokušaj nametanja autoritarne vizije, nespojive s demokratskim i jevrejskim karakterom zemlje definisanim Deklaracijom o proglašenju nezavisnosti.

Slična dinamika mogla se videti i u Poljskoj. Uoči parlamentarnih izbora 2023, opozicione partije su pitanje ostanka u Evropskoj uniji profilisale kao integralno za zapadnjački identitet zemlje, upozoravajući da autoritarna orijentacija u to vreme vladajuće Partije pravo i pravda (PiS) taj deo identiteta dovodi u pitanje.

Brazilsko iskustvo pokazuje da kontranarativi mogu da budu inicirani i spoljnim pritiscima. Reagujući na Trampove nasrtaje na brazilski suverenitet, predsednik Luis Inasio Lula da Silva nametnuo se kao branilac nezavisnog, pluralističkog Brazila, istovremeno portretišući svoje oponente s krajnje desnice – posebno bivšeg predsednika Žaira Bolsonara – kao ljude kojima je važnije da udovolje Americi.

Refleksno odbacivanje nacionalnog identiteta kao što to čine liberali nije ga učinilo ništa manje smislenim. Umesto toga, stvorilo je vakuum koji su politički muljatori požurili da popune

Uspešan liberalno-nacionalistički narativ mora da bude i autentično inkluzivan, sposoban da mobiliše široku predizbornu koaliciju prevazilaženjem demografskih, socijalnih i klasnih podela. Kako je to Lula formulisao, zemlja podjednako pripada „oficiru, nastavniku, doktoru, zubaru, advokatu, uličnom prodavcu hot-dogova, malom i srednjem preduzetniku“.

Konačno, a s obzirom na to da ljudi imaju inherentnu potrebu za pripadanjem, svaki efikasan politički narativ mora da stvori osećaj zajednice i zajedničke sudbine. To zahteva preotimanje nacionalnih simbola od krajnje desnice koja ih je kidnapovala, i njihovo prožimanje s demokratskim vrednostima. Nedavna pobeda Roba Jetena na holandskim parlamentarnim izborima, na kojima je porazio predvodnika krajnje desnice Gerta Vildersa – pobeda do koje je, između ostalog, stigao i zahvaljujući strateškoj upotrebi nacionalnih simbola – nudi jedan takav model koji je moguće primeniti i drugde. Organizacije civilnog društva i opozicione partije u Izraelu, Poljskoj i Brazilu zastave svojih zemalja takođe su stavile u središte svojih kampanja.

Liberalni nacionalizam, međutim, ne treba da se temelji na jednom jedinom narativu; on mora da izraste iz mnogostrukih narativa koji uzajamno jačaju jedan drugi i odražavaju zajedničke građanske vrednosti. Ključno je da cilj nije pridobiti okorele ksenofobe, već dosegnuti do umerenih i konzervativnih birača kojima je veoma stalo do svojih zemalja, a za iliberalne lidere možda glasaju iz straha. U današnjem polarizovanom političkom pejzažu, čak i male promene u javnom mnjenju mogu da odluče o tome da li budućnost pripada autoritarnim snagama ili onima posvećenim ideji otvorenog, demokratskog društva.

Copyright: Project Syndicate, 2025.